Син војводе Мишића се жртвовао због Драже Михаиловића

Син војводе Мишића се жртвовао због Драже Михаиловића

Како су Немци стрељали четничког мајора Александра Мишића, у децембру 1941. Испред куће у Струганику, у којој је био домаћин генералу, пред Немцима рекао: "Ја сам Дража"

ПОДЕЛИ
мајор Александар Мишић

ЧЕТНИЧКИ покрет Драже Михаиловића или Југословенска војска у отаџбини, како је званично називан, био је и остао један од најконтроверзнијих појава у Другом светском рату, не само српске, односно југословенске, већ и европске историје. Целокупна судбина ових војних формација донекле подсећа на све оно што смо као национални колективитет преживели, а можда још преживљавамо у овом суморном модерном добу које нам ни најмање није наклоњено.

Готово пола века, из идеолошких и себичних разлога ратног победника, који је писао своју историју, истина о четницима Драже Михаиловића је била табу тема Титове Југославије. Па и данас, без обзира на то што су објављени томови књига, обелодањени документи која бацају сасвим другу слику на овај период историје, па чак снимљена и серија на националној телевизији („Равна гора“, 2013), свако чепркање по овој „мистерији“ као да повређује осећања безгрешности оних који и даље мисле да је постојанија истина која се прописује, а не која се истражује и утврђује? А таквих је данас много и у стручним (историјским), и у политичким, као и у готово свим круговима јавних делатника.

Радош Бајић, идејни творац поменуте ТВ серије, у једном тренутку нам предочава сусрет пуковника Драже Михаиловића и мајора Александра Мишића, у ноћи између 10. и 11. маја 1941. у кући војводе Живојина Мишића у селу Струганик. Њих двојица се договарају да не признају капитулацију Југославије. Дража је рекао: „Александре, ти и ја ћемо подићи трећи устанак. Учинићемо све да народу олакшамо ово робовање и да се ми, стари солунци, не обрукамо. Борићемо се до краја.“

КАД је Србију, затим, захватио прави пожар устанка, и кад су, заједно са партизанима, или пак сами четници Драже Михаиловића стали нападати немачке војне гарнизоне, забринутост немачких окупационих власти је порасла. Немачки штаб процењује Михаиловићеве одреде као опаснијег противника од партизана јер су у тим одредима командни кадар чинили официри који су имали шансу да окупе већину српског народа.

Неколико дана после пада партизанске тврђаве у Ужицу, Немци су кренули на Равну гору у пет колона. Нису наишли на значајнији оружани отпор. Поједина документа казују да су неки Недићеви официри претходно дојавили Михаиловићу да се спрема офанзива на тај део Србије, и Дража наређује да се све јединице које су обезбеђивале тај простор повуку и распрше на разне стране.

Немачка обавештајна служба очигледно је располагала прецизним подацима да пуковник Михаиловић најчешће борави у Струганику. Њихова моторизована формација зауставила се тачно пред родном кућом војводе Мишића. И нису погрешили: у кући је био Дража са мајорем Захаријем Остојићем, који је стигао из Каира као специјални изасланик краљевске владе. Минути су одлучивали да ли ће „први герилац Европе“ бити заробљен. У последњем тренутку успели су да умакну у оближњу шуму.

Шта је претходило пуковниковом извлачењу из куће на сигурно? Његов домаћин мајор Александар Мишић изашао је пред Немце и рекао:

– Ја сам Дража Михаиловић!

Време које је непријатељ утрошио окупљајући се око Мишића било је довољно да им четнички лидер умакне.

На крају, офанзива на Равну гору није била баш безуспешна. У извештају немачке 342. дивизије пише се да је у овој акцији 475 четника заробљено, а убијено 11 војника и један официр. Домогли су се двојице мајора, Александра Мишића и Ивана Фрегла, начелника штаба Колубарског војно-четничког одреда, и још петорице официра.

МИШИЋ и Фрегл били су им посебно занимљиви. Од њих су хтели да сазнају у ком је правцу побегао Дража Михаиловић, какве су његове везе са Британцима. Пошто од ове двојице мајора нису ништа сазнали, они су изведени пред немачки војни суд који их је осудио на смрт. Пресуда је одмах извршена…

О мајору Александру Мишићу током рата, али у поратним годинама, биће испредане разноразне легенде, нарочито о његовој последњој ноћи пред стрељање.

Љотићевац Божа Ћатић из Ваљева испричао је емигрантском публицисти Боривоју Карапаџићу да је Мишић одбио сваку сарадњу са Немцима, да им је псовао и оца и мајку и да им је рекао да мрзи и сопствену мајку, зато што је Немица.

Чувени новинар „Политике“ Богослав Боца Марјановић писао је да су Немци пред стрељање питали Мишића и Фрегла за последњу жељу. Мишић је затражио да му вежу очи и да му се не пуца у главу. Фрегл је пак рекао: „Последња жеља ми је да непријатељима свога народа, варварима Немцима, сам командујем паљбом свога стрељања и да нам се дозволи да у смрт идемо – рашнираних ципела.“

Марјановић је у „Политици“ објавио да су Немци испунили жељу на смрт осуђених, а затим се, каже аутор текста, „збио догађај достојан једног Есхила, права античка трагедија. Кад је Фрегл заустио да узвикне `Пали`, Мишић је брже-боље скинуо цокуле и завитлао их према Немцима.“

НАЈАУТЕНТИЧНИЈЕ сведочење, по свему судећи, оставио је познати историчар Васа Казимировић, који се, као заробљени партизан, затекао у ваљевском затвору:

„Ноћ уочи стрељања, Мишић и Фрегл провели су у такозваном полицијском затвору у Ваљеву, у посебним ћелијама у које су специјално за њих унесене војничке постеље и гвоздене пећи… Било им је донесено и право на јела и пића. Али док мајор Фрегл није ни од чега хтео да ишта окуси, мајор Мишић се обилато служио и јелом и пићем. Негде око поноћи, захваћен пићем, почео је да пева немачке песме… Немачки подофицир, који је био одређен да седи уз њега, певушио је с њим заједно, а кад је избила поноћ – устао је да се опрости, будући да му је долазила смена. Заузео је став ‘мирно’ тај немачки подофицир, ‘цапнуо’ петом о пету, поздравио Мишића по војнички и издекламовао: ‘Господине мајоре, желим вам јуначку смрт!’… До у само свануће, Мишић је остао будан и стално понављао да губи главу само зато што није хтео да служи Немцима и да ратује против српске браће у партизанским јединицама. Ујутру, тек што се разданило, Мишић и Фрегл изведени су из својих ћелија на двориште и ту фотографисани. Неколико пута сами, а неколико пута са немачким официрима који су дошли по њих. Приликом фотографисања немачких официра са Мишићем и Фреглом, управник затвора, фолксдојчер Бауман (каменорезац у Београду до рата 1941) хтео је и сам да се слика, па је стао управо уз Мишића. Али овај га је одгурнуо руком, рекавши на немачком језику: ‘Ти ниси достојан да се сликаш са једним српским официром!’

ХЕРОЈ БАЛКАНСКИХ РАТОВА

АЛЕКСАНДАР Мишић, херој балканских ратова и Првог светског рата, рођен у Београду 1891. године, као пето од шесторо деце Живојина и Лујзе Мишић (девојачко Крикнер). Мајка му је била Немица, старином из Француске (деда је био Француз). Чим је напунио 18 година, Александар напушта породични дом без знања родитеља и одлази у Русију. Представио се код стрица цара Николаја Николајевића, чија је жена била црногорска принцеза, и изразио жељу да ступи у Војну академију. Добија препоруке и ступа у академију у Вилну. Међутим, 1912. се разболео и после препоруке лекара да му током даљег лечења треба топлија клима одлучује да се врати у Србију која се тада спремала за рат против Османског царства.

Александар је без очевог одобрења ступио као официр у српску војску. Учествовао је у многобројним биткама, балканским ратовима, као и у Првом светском рату. Од 1928. до 1930. био је вршилац дужности управника Врањске бање. За време Другог светског рата био је командант Рибничког четничког одреда у четничким одредима Југословенске војске, обавештајац и један од главних устаничких вођа уз пуковника Драгољуба Михаиловића током устанка 1941.

И БРАЋА БИЛИ ВОЈНИЦИ

АЛЕКСАНДРОВ старији брат Радован такође је имао бриљантну војну каријеру и као пуковник највиши чин после оца у целој породици. После окупације земље и заробљавања Немци га шаљу у концентрациони логор у Нирнбергу. Променио је седам логора. Нажалост, умро је три дана пре поласка транспорта за Београд, 26. јула 1945. Сахрањен је у Нирнбергу, а породица је остатке пренела у Београд тек 1968. године и сахранила их у породичној гробници.


Војвода и његови синови Радован и Александар

Млађи, Војислав после школовања на војној академији у Русији одлази у Лондон где завршава студије хортикултуре и враћа се у Србију. По избијању рата 1941. определио се за партизане. Био је заточен у и злогласном логору Бањица, одакле га је ослободила мајка својим ауторитетом. Ипак, поново се прикључује партизанима и учествује на Сремском фронту. По завршетку рата био је повереник за пољопривреду и заједно са Срђаном Мркушићем, легендарним голманом Црвене звезде, радио на уређењу парковских површина у Београду. Све до 1948. године и резолуције Информбироа. Завршава на Голом отоку…

Мајка Лујза умрла је 7. децембра 1956. Воја ју је знатно надживео, упокојио се 29. јула 1974. године.

Иван МИЛАДИНОВИЋ, Вечерње Новости