Томислав Крсмановић: ОДНОСИ СРБИЈЕ И САД-Долази време истине

Томислав Крсмановић: ОДНОСИ СРБИЈЕ И САД-Долази време истине

Односи САД и Србије су одувек били пријатељски. До драстичног ремећења изразито пријатељских односа две државе је дошло када је СР Југославија због војне интервенције НАТО прекинула дипломатске односе са САД 25. марта 1999. године. Дипломатски односи су обновљени 17. новембра 2000. г.одине.

ПОДЕЛИ

Кнез Милан је 1. јуна 1879. г. Донео указ о успостављању почасног конзулата Србије у Њујорку.

Посланик Кнежевине Србије у Бечу, Филип Христић, нотификовао је 23. децембра 1880. г. Америчком посланику Кассоном, да би Влада Србије поздравила долазак дипломатског представника САД у Београд. Касон је 1. фебруара 1881. г. Одговорио Христића да је његова влада „са великим задовољством прихватила као израз пријатељских осећања Владе Србије њену жељу да у Београду има представника Сједињених Америчких Држава … Државни секретар Евартс ће упутити предлог Председнику и Конгресу САД“ .

У међусобним договорима и уговорима, поштовани су у потпуности принцип реципроцитета и принцип најповлашћеније нације. САД нису ни покушале да у своју корист траже повластице на које су имале право, следећи начела Америчке револуције, успоставиле односе са једном малом земљом на бази суверене једнакости. САД су уговором прихватиле „да се одрекну привилегија и имунитета које су њихови грађани уживали до сада у Србији, по сили капитулација с царевином Отоманском које су Уједињеним Државама дате и потврђене уговором од 1830. г. и 1862. г.“ (Члан КСИИ Конвенције).

Оба уговора остала су на снази и за време Краљевине СХС, односно Југославије и Демократске Федеративне Југославије, односно касније ФНРЈ и СФРЈ. Правно вредност ових уговора никада није била довођена у питање.

Након успостављања дипломатских веза, односи САД и Србије крајем 19 и већим делом 20 века били су традиционално добри и пријатељски. Рефлектовали су се конкретно кроз америчку подршку стварању прве заједничке државе Јужних Словена 1918. г. Савезништвом у два светска рата и развијеним политичким контактима и значајном економском помоћи коју су САД пружиле Југославији након Другог светског рата.

Југославија је од 1948-године, стицала све већу наклоност САД и све до 1980-их година је била слављена у свету као самоуправна, несврстана  демократска социјалистичка државе, шампипон мирољубиве коегзистенције, мост између Ис тока и Запада. Југославија је била мезимче Запада, enfant terribe међународне политике.

28. јула 1918. на четврту годишњицу објаве рата Аустроугарске Србији, Председник Вудро Вилсон издао је саопштење америчком народу које је прчитано у црквама широм земље и објављено у скоро свим утицајним дневним новинама. Српска застава је подигнута изнад Беле Куће као и свим зградама јавних институција у главном граду САД.

Ми који смо се борили за људска права и демократизацију Југославије знамо добро на какве смо препреке  наилазили  у нашим обраћањима међународној заједници, током 1970-их година смо наилазили на истински зид-наше жалбе су биле одбациване од представника  западних држава са образложењем да је Југославија демократска држава која поштује људска права.

До промене односа међународне заједнице , укључујући и САД, настало је крајем 1970-их година , а нарочито све више 1980-их година,  западне државе су почеле све више да подржавају југословенске дисиденте и борце за људска права,  у почетку дискретно, а онда све снажније. Југославији су изрицане критике, које су из године у годину  постајале истинска упозорења, у вези Косова, односа нација, тензија на релацији Београд-Загреб- Љубљана.

Оваква еволуција  Запада и САД према Југославији би се могла тумачити као коинциденција приближавања краха комунизма, рушења Берлинског зида, и распада СССР-а ЧСР и Југославије.

Нарастајући анимозитет међународне заједнице према Југославији у овим годинама би се могао видети и као последица недовољног прилагођавања Југославије убрзаним променама у свету, у упорном инсистирању окошталог од света деценијама размаженог бирократског апарата да сачува нетакнут STATUS QUO, како у земљи тако и  на међународној сцени,  као Југославије неспособне да сагледа објективно промене у свету и да се на њих прилагоди. .Уместо тога, повређени лидери земље, пре свега они из Србије и Црне Горе,  су кренули  у расправе са САД, које су постале огорченост што Америка подржава дисиденте и друге нације.

Лукавији и упућенији комунистички лидери из Хрватске и Словеније , удружени са партнерима припадницима несрпских нација широм ондашње Југославије, су у таквој инфантилној осионости и дечијој повређености сујета размажених бирократа из Београда, све више распиривали  окретање леђа Београда Западу,  и подмукло подстицалираст симпатија преме СССР-у и Русији.

Да тако изолују Србију , да је сломе, и да тако најзад остваре њихове сепаратистичке амбиције, уз помоћ анти совјетског ( руског) блока..

Да би Србија и Југославија у распаду,  крајем 1980-их година и нарочито током 1990-их година, од мезимчета Запада и САД, постала најомраженија, демон, сатана.

Оваква нагла промена САД према Србији , вечитом пријатељу, се може објаснити и тако, да је Србија кроз векове, била окружена махом непријатељским државама, које су не само имале претензије на њене територије, него су биле надојене отровном мржњом према Србима као народу, Србија је била вековима  инструментализована по девизи DIVIDER ET IMPERA, против ње најснажније на овим просторима су подстицани мањи народи, из чега су настајали крвави ратови MAGNUM CRIMEN.

Да ли су САД по инерцији, помало аутоматски извагале да треба нагло да промене став према Србији,  да прихвате непријатељске односе на Балкану и у овом делу Европе према Србији , сматрајући да је то у њихови интересима?,

Америка пре тога  никад није имала било какав лош однос са Србијом, увек је царевало међусобно пријатељство.  

Нагла промена Америkе према Србији, нема подлогу у историјату међусобних односа, она је настала убрзано у приказаним околностима крајем 20 века.

Ту не би могло никако  бити било какве етничке нетолеранције, него пре свега се ради о политичком прагматизму.

Оваква лоша еволуцију у САД према Србима се може видет и и овако. САД су далеко преко океана, имају изуезтно стручне политичке аналитичаре. Ипак се не може отети утиску да су САД у том критичном периоду по Србију, поступиле по инерцији наслеђеној  из вековних односа према Србији, пре свега од стране поменутих суседних држава.

Спољна политика САД је врло рационална и у исто време врло прагматична, у политици нема емоција, него постоје само интереси.

Срби су одувек били пријатељи, они симпатишу Америку, и Америка симпатише њих.

Али су се поступци Америке према Србији нагло променили.

Зашто?

Поредак Слободана Милошевића се супроставио пројекту рушења комунизма и Југославије. Можда га је требало привести покорности прибегавајући НАТО бомбама?

Али је добро познато да комунизам није произведен у СССР-у или Југославији, него да је конципиран споља.

Да ли би то значило да се комунистички робот отео контроли?  

Милан Панић, Американац српског порекла, власник фармацеутске компаније ИЦН Галеника, је био ривал Слободану Милошевићу на председничким изборима, раширено је убеђење да је добио више гласова на изборима, да је био покраден.

Међународна заједница је на оптужбе за крађу његових гласова реаговала анемично.

Да је Панић постао председник државе, можда не би било ратова и сукоба са НАТО?

Не би се могло узети као поуздано образложење да су Срби пали у немилост у доброј мери зато што су традиционални пријатељи Руса.

Тачно је да Србе и Русе веже иста крв, вера, језик, дух, да су Руси кроз  историју увек у најтежим тренуцима били уз Србе и Србију.

Али је исто тако тачно, да су панславизам и русофилија, све до завођења комунизма у Југославији после Другог светског рата, били углавном у  јачој мери  присутни међу ангажованим интелектуалцима. Широке народне масе су СССР виделе не само као словенску државу, него као омражени бољшевички поредак.

Комунисти су од доласка на власт у Југославији 1945. године, завели интензивну кампању развијања словенофилства и љубави према Русима.

У исто време су у Србији надојеној традиционалним симпатијама према Америци, скојевци певали „Америка и Енглеска биће земља пролетерска“.

Сад наједном „Срби Руси Балкана“.

Изнурене и ојађене Србе подмукли суседи из бивше Југославије желе да лажно представе као „острашћене  Русе“, да их тако изолују као наводне „опасне непријатеље“, „уз Русе“, да их тако могу лакше робити, пљачкати их, слабити, да се улижу моћним  државама, да на Србима перу историјске комплексе.

Политика је сурова, у њој царују само интереси.

Социолози и политиколози добро познају како се концепт НЕПРИЈАТЕЉ може употребити у политици, као средство социјалне (друштвене) контроле. Савремена политика је постала врло сложена научна дисциплина. Планета је  постала после толико векова крвавих ратова простор препун мржњом, предрасудама, дошло је до тешке моралне кризе у међународним односима, нарочито после Првог и Другог светског рата, после Хладног рата,  читаве нације, милиони људских бића су бивали временом на нек начин обезвређивани.

Разрађена је доктрина владавина државе и друштва путем вештачке производње непријатеља, што данас добија кулминацију:

-стварањем непријатеља се појачава кооперација у држави, заједници држава

-стварају  се хаос и конфузија, емоције, мржња, што омогућава моћнима да лове у мутном

-омогућава обрачун са ривалима

-стварају се жаришта сукоба, подстичу ратови, и потреба за „ ватрогасцима„

Србија је постала, од „мезимчета“ „непријатељ“, „демон“, иако није никакав непријатељ. Претворена је беспомоћна и без своје стварне кривице у „страшило“, у „учионицу“, Србију грубо је понижавајући и комадајући је, нагоне да буде политички некоректна,  да онда њеним примером застрашују друге, да виде како пролазе непослушни, да их збијају у табор моћника.

Србију на силу пртетварају у непријатеља..

Кроз Доналда Трампа је проговорила савест Америке: Срби нису непријатељи Америке.

Натанијаху је у Јерусалиму казао: Срби и Јевреји су пријатељи од Римских времена.

Ове чињенице треба да знају данашњи заслепљени који су острвили на Србију..

Нека добро размисле шта раде, и ШТА СУ ЧИНИЛИ.

Свако је одговоран за своје поступке.

Долази време истине.

ВИДОВДАН

1 КОМЕНТАР

  1. Hm,hmm..Amerikanci i Rusi, su podrzali sporazum, dva neovlascena lelemuda, Milana Stojadinovica i Antu Pavelica, o razbijanju Jugoslavije.Ovaj „projekt“ je, ostvaren 1990 sa velikim pritiskom CIA i „patriotske emigracije“, cuvenih blajburgovaca koji su izbegli pravdu. Na, nasu zalost,i neki „ocevi naroda su“, spartali, po Istri i okolini, i lozili tezu o „razgranicenju Srba i Albanaca“. Naravno, posto je to razbijanje „velike srbije“, tatica je dobio podrsku bratskih naroda.A, na tome su radili zdusno „intelektualci i kvazi akademici“, potpisujuci peticiju da se, puste sa robije, Alija Izetbeovic,Tudjman i Demaci. Mozemo se praviti ludi,ispravljati istoriju pobednika,lagati sebe i druge, ali i drugi, su u saznanju,koga su podupirali,korumpirali,sto cine i danas. Srbija, nikada nije bila bez „domacih izdajnika“..vaznog faktora impeijalizma u svetu i kod nas.

Comments are closed.