Слађана Илић: Ратни злочинац Јежурко Јежић

Слађана Илић: Ратни злочинац Јежурко Јежић

Упорно одбацивање сваког наслеђа антифашистичког покрета у Хрватској – чије су огромну већину чинили тамошњи Срби – представља пуцањ у ногу данашње „еуропске“ Хрватске.

ПОДЕЛИ

Хрватска полиција је у октобру 2016. закуцала на врата родитеља тринаесторо српских ученика основне школе „Бобота“ у истоименом месту крај Вуковара. Оптужба је гласила да су деца, у августу 2016, гостујући на обележавању Дана устанка у Србу, рецитовала „партизанске пјесме“, између осталог и Ћопићеве песме На Петровачкој цести и Пјесму мртвих пролетера.

„Ћопићу је у Хрватској пресуђено тако да, али ни случајно, нетко пред разредом не изговори стихове из Јежеве кућице“, пише хрватски „Експрес“. У Хрватској је, наиме, током деведесетих, избацивањем из библиотека и слањем на отпад, уништено 2,8 милиона „српских“ (ћириличних, екавских и других) књига, а међу њима и на хиљаде сликовница Јежеве кућице. Јежурка Јежић је тако протеран из тамошње школске лектире.

Дубравка Угрешић је, 1994. године, са жаљењем закључила: „Данас је Бранко Ћопић (у Хрватској) заборављен писац. Своје ће мјесто, једнога дана кад се уклоне рушевине, наћи у повијести српске књижевности. Можда и босанске, зависи од великодушности тренутка. У Хрватској Бранко Ћопић више не постоји“.

Но, због жеље појединих родитеља из Хрватске да овим изузетним Ћопићевим делом обрадују најмлађе, једно загребачко издавачко предузеће, још током деведесетих, штампало је Јежеву кућицу – али без имена аутора на корицама. Услед потражње Јежеве кућице, Ћопићева дела су, са именом писца на корицама, ипак почела да се објављују и у Хрватској. Недавно је тамо снимљен и анимирани филм Јежева кућица, са амбицијом да се заради и на светском тржишту (наратор „хрватске“ верзије је Раде Шербеџија, енглеске Kenneth Welsh, a француске France Castel, док је музику написао Дарко Рундек).

Ипак, обновљена популарност Ћопића у Хрватској и БиХ постала је „превелика“, те је хитно требало нешто предузети. Тако је, недавно, у хрватским и босанским медијима објављено „откриће“ да је „Бранко Ћопић учествовао у масакру двадесет Бошњака у Великом Дубовику“, селу које се налази у близини Ћопићевих Хашана. Наводно се „о овом злочину шутјело скоро пола стољећа“, јер је „према свједочењима преживјелих сељана, међу онима који су напали село био и чувени писац Бранко Ћопић“.

Тако је Ћопић поново постао непожељан аутор. Отуда је на рецитовање На петровачкој цести и Пјесме мртвих пролетера морало да реагује и Државно тужилаштво Хрватске. Овога пута оптужба се није односила на то да је Ћопић „четник“, већ да је његова поезија некако исувише „партизанска“.

Упорно одбацивање сваког наслеђа антифашистичког покрета у Хрватској – чије су огромну већину чинили тамошњи Срби – представља пуцањ у ногу данашње „еуропске“ Хрватске. То је зато што су Хрвати и њихова држава, само захваљујући том покрету, на крају рата 1945. године, избегли да буду кажњени за геноцид над Србима у НДХ.

Пошто за тај злочин нису трпели санкције, Хрвати су кроз „Бљесак“ и „Олују“ наставили, и завршили, „велики план“ уништења Срба у Хрватској. Тако су Јасеновац, Јадовно, Паг, Даница и других 26 логора у НДХ успешно окончали посао 1995. године, изгоном преосталих Срба из Лике, са Баније, Кордуна и из Далмације.

Но, данашњој Хрватској ипак је засметао скуп којим се, између осталог, обележава отпор монструозним злочинима хрватских нациста над српским сељацима, њиховим женама и децом, 1941. године, а посебно су засметале песме Бранка Ћопића. Шта је у тим песмама оно што је данашњу Хрватску толико погодило?

У песми На Петровачкој цести тема је смрт седмогодишње девојчице у избегличкој колони услед авионског бомбардовања. Ако ту застанемо, уочићемо да се песникова истина из нешто даље прошлости поклопила са историјском истином из блиске прошлости. Нису ли и 1995. године бомбардоване колоне српских избеглица? Није ли дојављивачу „злодела“ рецитовања Ћопића засметало управо то што Бранкова песма буди асоцијације на нове хрватске злочине, поновљене зато што ни претходни нису кажњени?

Тематска основа Пјесме мртвих пролетера такође је покољ, затирање Крајишког пролетерског батаљона у коме је био и песников брат. Тема је насртање „на једног – десет звијери“, због којих „пало је жито, младо, зелено, прољетна жетва рана“ – баш као што су хрватске усташе насртале на своје комшије Србе косама, камама, маљевима и секирама, да би их покосили на праговима њихових кућа, на пољима, на ободима јама или по логорима.

Поента те песме гласи: „Доћи ће нова младост, донијети нове дане/и наставити наше пјесме недопеване“ – што мора да је посебно наљутило дојављивача и истражитеља. Јер након свега ипак има Срба у Хрватској, а тек у Републици Српској!

Да ли је данашња Хрватска идеолошки наследник НДХ? Шта се у вези с тим може закључити уколико у обзир узмемо чињеницу да песме које су заправо отпор хрватском нацизму тамо и даље нису добродошле? Шта се може закључити уколико у обзир узмемо чињеницу да се тамо данас славе „Бљесак“ и „Олуја“ као „коначно решење“ (нем. Die Endlösung) „српског питања“, а „Олуја“ и као државни празник? Шта се може закључити уколико у обзир узмемо планско затирање читавог једног народа и у НДХ, а како чињенице говоре, то се одвија и даље?

Ћопић и његове песме данас у Хрватској очигледно сметају као неми сведоци „великог злочина“ и додатно узнемиравају нечију нечисту савест на сво зло које је почињено. И док се нико у Србији неће одрећи Његоша, Андрића ни Ћопића, у Хрватској, Босни или Црној Гори постоје настојања да се они избаце из лектире и да буду криминализовани, што је, благо речено, непристојно!

Да сам заслепљена мржњом и да не поседујем знање о историји и о понављању некажњенога зла, као и одређена књижевна знања, рекла бих – Ако, само наставите тако! Поменути аутори, сигурно, нису на губитку. Но, остаје на сваком – и друштву и појединцу – да размишља о томе на којим вредностима ће засновати васпитање своје деце. На Томпсону и на Степинцу? Моје дете свакако ће читати Јежеву кућицуи Башту сљезове боје.  

ФСКСРБ