Томислав Кресовић: Србија у колонијалном протекторату?

Томислав Кресовић: Србија у колонијалном протекторату?

ПОДЕЛИ

Угледни економиста Небојша Катић у својој колумни у листу „Политика“ под називом „На путу за срећну (колонијалну) будућност“ (објављено и на порталу Видовдан) пише и поставља питање: „Да ли је Србија тек на путу да постане колонија, или је на том путу тако далеко одмакла да повратак више није могућ? Да ли је Србија вољна жртва транзиционог колонијализма, или јој је он наметнут? Да ли су ово разумна питања, или је реч о антиглобалистичкој кукњави паметњаковића који не разумеју ни модерно време ни логику економских процеса.“

Србија је након 2000. године ушла у колонијални неолиберални протекторат моћних држава ЕУ, пре свега Немачке, али и видне политичке доминанције САД на Балкану. Тако су све владе од 2000. године до данас следиле неоколонијализам моћних држава које су формирале своју политичку, економску и интелектуалну елиту.

Србија „поклекла“ пред колонизаторима октобра 2000. године?

Прва влада ДОС-а и премијера др Зорана Ђинђића је отворила врата економском, али и политичком колонијализму и притисцима ЕУ и САД. Прво преко сумњиве победе 24. септембра 2000. године, а онда припремане „револуције“ петог октобра, до предаје бившег председника СРЈ Слободана Милошевића Хашком трибуналу, до постављања мрежа „економских убица“ и фантомских приватизација. Прва влада др Зорана Ђинђића увела је политичку „секту“ Г 17 као финансијске „терминаторе“ у сфери приватизација, банкараства… Започео је период транзиције јефтине радне снаге и уништење многих предузећа. Економиста Катић пише: „Класични колонијализам је подразумевао запоседање и потпуну политичку и економску контролу туђих територија. Транзициони колонијализам је мање амбициозан. Сведен је на то да слабе државе користи као извор јефтине радне снаге и сировина, да контролише њихова тржишта и да онемогући њихов самостални развој.“ Владе др Ђинђића, Живковића али и др Војислава Коштунице, а посебно владе Ивице Дачића и Александра Вучића примениле су облике „добровољног ропства.“ Катић пише: „За разлику од колонијализма који је наметан силом, уз отпоре и побуне, нови колонијализам се радосно призива. Државе моле, или чак клече и плаћају да колонизатори дођу. И државе које никада нису биле колоније, то данас постају.“ Сведоци смо да данас влада Србије плаћа страним инвеститорима да улажу у Србију уз све погодности од локације, ослобађања пореза, до обезбеђеења по 10000 евра по радном месту, уз плате запосленима од по 200 евра.

Владе Србије на „распродаји“

Државе које су у колонијалном протекторату попут Србије пристају да реализују пројекте које добијају као „домаће задатке.“ Економиста Катић пише: „Колонизатори не граде путеве, железнице или луке, као некада. Та врста скупих улагања се великодушно препушта домаћинима, па им се чак наручују и трасирају нови путни правци (нпр. Ниш – Приштина), или се интервенише како се нешто не би градило (нпр. „Јужни ток“). Премијер Србије Александар Вучић сматра да су „глупости“ критике овог облика колонијализма. Владе Србије биле су под притиском моћних економских и политичких „колонизатора“ на путу ка ЕУ кроз транзициони циклус или преко „директива“ ММФ. Директне притиске прихватали су премијери Србије др Зоран Ђинђић, нешто слабије др Војислав Коштуница и зато је проглашен као политички неподобан за колонизаторе, а касније владе Мирка Цветковића под патронатом председника Србије Бориса Тадића. Страни колонизатори задовољни су реформама премијера Ивице Дачића и Александра Вучића, али нису били задовољни председником Србије Томиславом Николићем који је због слабије комуникације са колонизаторима из ЕУ проглашен као неадекватан кандидат за председника Србије у другом мандату јер се више окренуо према Кини и Русији. Србију су окупирале „економске убице“, страни саветници и корумпирани министри неолибералних школа, пре свега оних окупљених око Млађана Динкића који и данас има (у „сенци“) велики утицај и моћ.

Куповина политичке олигархије?

Небојша Катић с правом констатује и пише: „Технике новог колонијализма су далеко јефтиније и убитачно су ефикасне – потребно је купити само неколико стотина људи који креирају политичку, интелектуалну и идеолошку климу. Онај ко контролише академски простор и медије, обликује и дебатни амбијент. А у тако контролисаном амбијенту, свака озбиљнија друштвена критика биће неутралисана или скренута на споредни колосек.“ Формирана је политичка и економска олигархија која ради за колонијалне протекторе у Србији уз високо сиромашење грађана Србије и реформе које више иду у прилог ММФ и протекторима ЕУ. Србија је формирала нови политички говор и речник. С правом пише економиста Катић: „Кључне речи транзиционог колонијализма су: стране инвестиције, закони тржишта, конкуренција, профит, флексибилно тржиште рада, потрошачки избор, пословни амбијент, приватизација и реструктурирање итд. На другој страни су забрањене речи: планирање развоја, економски суверенитет, стратешке гране, енергетска сигурност, прехрамбена сигурност, егзистенцијална сигурност, солидарност, култура и сл.“ Национални интереси су сведени на пут Србије ка ЕУ и спровођењу директива ЕУ без сопствене државне и националне пројекције. Катић пише: „Политичари и економисти објашњавају да није битно ко је власник предузећа, нити ко располаже привредим ресурсима. Неће ваљда странци однети продајне ланце, руднике, аеродроме, оранице, електране, или телефонске централе – питају ови луцидни интелектуални титани. (Из овога логично следи да су у време „правог“ колонијализма рудници, земљиште или компаније нпр. одношени из колонија.) Може ли се интелигентније и убедљивије правдати продаја свега постојећег?“ Ове политичке флоскуле се врте по политичким партијама, економским дебатним круговима попут „Копаоничког форума“ или клуба „Привредник“. Економиста Небојша Катић поставља смислено питање: „Да ли и у политичкој сфери постоји колонијално потчињавање? Очигледно да према малим и политички неразвијеним и слабим државама постоји велики притисак и утицај моћних лобија, страних дипломата и политичара који држе под контролом управљачке „елите“, контролишу јавно мнење и партије које врше власт. Небојша Катић размишља и пише: „Али, када Шредер или Блер саветују владу, то никако није чин најцрњег понижавања нације и ругање жртвама из 1999. То није ни трагична слика државе која је изгубила свако самопоштовање. Не, то је манифестација мудрости, дубоког политичког увида и афирмација реалполитике каква није виђена још од времена кнеза Милоша. Србија је, нема сумње, на правом путу.“ Сасвим је извесно да је економски експерт међународног значаја дубоко у праву, али та истина нема снагу утицаја нити моћи па се може само пренети као лични став или полемика.

Томислав Кресовић

1 КОМЕНТАР

Comments are closed.