ДА ЛИ НА ПРОТЕСТЕ?

ДА ЛИ НА ПРОТЕСТЕ?

ПОДЕЛИ

Ех, кад се сетим 5. октобра… Па, оноликих шетњи `97. Па, 9. марта… Да… А ја памтим и `68. Их, па и студентске демонстрације децембра `66 против рата у Вијетнаму. То је трајало један дан. Милиција разбила студенте коњицом, шмрковима (у децембру!) и димним бомбама. А то са шмрковима и димним бомбама није било први пут, да ја знам.

Мени се чини да је то употребљено у демонстрацијама 1961,. када се протестовало против убиства Патриса Лумумбе, првог председника Владе независног Конга. Њега су убили, (мислим, њих тројицу), представници колонијалне Белгије, стрељали их и растворили у киселини. Ми онда нисмо имали телевизор, али смо чули на радију да ће сутра бити демонстрације. А то значи да сви сутра морају да изађу на улицу, право испред белгијске амбасаде. Међутим, било је толико света да се друг Стари утроњао од толике масе, која није слушала народну милицију, да је послао на народ коњицу и први пут – водене топове. Тукли су се на Ташу само тако… А онда их растерали водом. Исто било хладно,  фебруар месец. Еј, а држава звала народ на протест! „Звала“, наредила, море:). Спонтано 🙂
Ја сам била рођена, али то не памтим, кад се протестовало због Трста. Сећам се, (до душе, само из прича), слогана из тог времена: „Трст је наш!“ и „Пела – џукела“ (Пела је био председник италијанске владе), али је било фазона и на рачун фамозне италијанске глумице Силване Мангано: „Друже Тито, ајмо на Милано, да је***о Силвану Мангано“. И тако смо стигли до – вечерас…
Моја генерација на протесту ?
Кад се свега овог сетим, нарочито погинулих људи у тим приликама, покој им души, а видим да опет морамо на улице – нешто ми ту не штима. Како западнемо у то да опет морамо на улице? И зашто увек неки млади? Јесу ли то само нове жртве…? Је л` то оно о чему смо читали још пре два месеца?
   И зашто је тек сад протест? Па, где су опозиционе странке биле до сад?!  Уставни суд је… кад оно беше…? Прошле године, да. Још онда је рекао да не може да се гласа на Космету, а да се гласови броје у Врању или Рашкој. И? И ником ништа. Ништа! Мук! Уставни суд значи не значи – ништа! Устав – ништа. Демонстрације онда – ништа. Што се сада протестује? И шта ће то да промени? Шта ће да се деси? Шта треба да се деси?
          Плашим се манипулација и провокатора, убачених људи… Режије бездушних авети… Наша деца, наивни као и ми некад, не знају да ли су на улици у функцији слободе или – окупације. Неко врло високо вуче глобалне конце.
         Али знам нешто што не знам да ли та деца знају – има нешто изнад свих врхова. Има Неко ко нас воли и чува. И Он је с нама у све дане нашега живота баш да нас чува, јер нас баш воли. Колико је Он с нама, знаћемо по томе колико смо смирени. Кад видим страхоту од увреда на коментарима, које упућујемо једни другима – видим да смо се ми те заштите одрекли. Србија се не брани псовкама. Ни латиницом. Као што се ни слава не штити код УНEСКО, него се љубављу чува у недрима. Од лошега нам неће бити боље.
         Може ли нам један човек донети промену? Не знам… Она се деси када се ми променимо. Патријарх Павле је рекао „Биће нам боље – кад МИ будемо бољи“. Јесмо ли бољи? Нисмо. Па? Па ништа. Све је џабе ако Бога нема. Или, што би Достојевски рекао: „Ако Бога нема – све је допуштено“. А ми смо свашта допустили. Свако себи…
Зато ме мучи стрепња узалудности…
ПС Ово не важи за оне који се нису крстили. Њима се заиста извињавам, волим их, поштујем и Богу се молим за сваког. Али, ово што је православно – чему се нада? У шта се узда? Боже благи, дај нам да радосно дочекамо Васкрс! Да ни једна мајка не заплаче… Урачунај нам, молим те, све ове године у Велики Петак, јер нема Васкрсења без страдања. Ал` немој више! Молим те. Дај нам радост. И мир. Као за Божић.
Блог Фркет