Аница Телесковић: До последње Тодорићеве сузе

Аница Телесковић: До последње Тодорићеве сузе

Ако остане без „Агрокора”, хрватски тајкун наставиће да живи у дворцу грофа Кулмера и утеху ће наћи у сауни или винском подруму. Маржу на његову тугу платиће и 11.000 српских радника

ПОДЕЛИ

„Толика секирација за хрватску фирму”. Ово је једна од најчешћих замерки коју су читаоци упућивали „Политици”, која већ месецима прати дужничку драму у којој се нашао највећи регионални бизнисмен Ивица Тодорић.

За Тодорића не бринем. Све и да повериоци, из свих привредних регистара овог региона избришу његово име и да због дугова остане без пословне империје коју је деценијама градио, Тодорић ће са породицом наставити да живи у дворцу грофа Кулмера у Шестинама на северном брдовитом ободу Загреба. Ентеријер уређен у стилу 18. века, тераса са које пуца поглед на пола Загреба, вински подрум с ловачким трофејима, базен и сауне – већ ће некако залечити ожиљке на рањеном Тодорићевом капиталистичком срцу.

Али шта ће бити са радницима који су на његовом платном списку? У Србији у компанијама које послују у оквиру овог концерна ради 11.000 људи. То је двоструко више него у „Железари Смедерево”. Управо они ће у Србији платити маржу на Тодорићеве сузе. Полице његовог трговинског ланца „Меркатор С”, у оквиру кога послују „Рода” и „Идеа”, својом робом пуни више од 600 овдашњих добављача. Две трећине њих чине мала и средња предузећа. За многе – немогућност да наплате своју робу значило би и аутоматско брисање са привредне мапе Србије. Тугу хрватског тајкуна отплатиће до последње Тодорићеве сузе. Као што су ономад платили маржу на Мишковићеве. Шта ће бити са „Фрикомом”, зрењанинским „Дијамантом”, „Мг мивелом”, Кикиндским млином и „Новом слогом”? „Агрокор” је данас све, осим приватног проблема презадуженог хрватског тајкуна.

Проблем „Железаре Смедерево”, на пример, актуелна власт покушавала је да реши тако што је преврнула и небо и земљу и преко пола света за рукав вукла кинески „Хестил”. У случају „Агрокора” држави су везане и руке и рукави. Ем је реч о приватној фирми, ем о страном инвеститору. И поштено говорећи, једино што држава може је да прати да ли Ивица Тодорић у Србији поштује српске законе. Нарочито онај о роковима плаћања. Да ли на време плаћа порез, измирује обавезе према радницима и добављачима. Премијер Александар Вучић одржао је јуче састанак са „Агрокоровим” добављачима. Министар трговине Расим Љајић и раније је позвао све оне који имају проблема у наплати да му се јаве. Али, држава треба да зна да је мало оних привредника који ће о томе говорити јавно. Добављачи су уплашени и у страху да неће успети да наплате своја потраживања ако своје односе са великим трговинским ланцем почну да решавају преко медија. У „Меркатору С” уверавају да је све у најбољем реду, да се рокови плаћања поштују, да је реч о посебном привредном друштву које остварује добит и које није било гарант за кровне кредите концерна. Ако наша држава заиста жели да зна у каквом су стању биланси овдашњих Тодорићевих фирми нек на састанак, уместо уплашених добављача, позове банкаре. Они који су Тодорићу позајмили паре, већ су пребројили сва његова крвна зрнца. Чисто сумњам да су запослени у одељењу за процену ризика овдашњих банака толико безбрижни и оптимистични када је о хрватском тајкуну реч.

Има неке симболике у томе што је консултантска кућа „Алварес и Маршал” која је реструктурирала „Лиман брадерс”, сада од руских банака добила задатак да из кризе извуче Тодорићеве фирме. Можда ће звучати претерано, али оно што је „Лиман брадерс” био за Америку, то је „Агрокор” за овај регион. Са 60.000 радника, више од 60 компанија и годишњим приходом од 6,5 милијарди евра у региону, концерн је постао превише велики да би пропао. Шта ако се оствари најгори сценарио и Тодорић пукне? Слом концерна са собом ће повући надоле и привредни раст у региону. У Хрватској већ постоје процене да ће уместо очекиваних три, раст економске активности бити нула одсто. С финансијске ивице, заједно са Тодорићем, летеће и радници и кредитори и добављачи. У најбољем случају, пашће тражња. Јер, у кризним ситуацијама људи се уздржавају од потрошње. А то ће опет гушити привредни раст у региону.

Фитиљ над главом Ивице Тодорића ових дана увелико гори. Комплетан дуг и камата по основу емитовања ризичних ПИК обвезница (payment in kind) на наплату доспевају у мају 2018. године. Реч је о ризичном финансијском инструменту који инвеститори називају „временском бомбом” која у једном тренутку може да експлодира. Уколико Тодорић у једном дану хеџ фондовима, који су купили ПИК обвезнице, не буде на гомили и у кешу могао да плати пола милијарде евра, остаће без фирме. Јер када је 2014. године емитовао ове ризичне папире, Тодорић је сопственом имовином гарантовао да ће вратити дуг. Заложивши већи део „Агрокора”, његов газда је као у рулету, све жетоне ставио на једно поље. Тако је Тодорић у дужничком казину заиграо на све или ништа са хеџ фондовима и фирму која вреди неколико милијарди евра на коцку ставио због 485 милиона евра зајма.

Са ове временске дистанце, јасно је шта је Тодорићу помутило разум. Годинама је горео од жеље да купи словеначки „Меркатор”, али је политички отпор Словенаца био велики. Карте су му се коначно отвориле почетком 2014. године. Тодорићу се поклопило све, осим пара. Није их имао. Да би затворио финансијску конструкцију, власник „Агрокора” упустио се у овај ризичан финансијски експеримент.

И све ово што сада гледамо, укључујући и активно учешће руских банака, који су „Агрокору” позајмили више од милијарду евра, само је покушај да Тодорић пролеће дочека на ногама. Јер, иако су Руси „Агрокору” позајмили више, њихов колатерал је мањи и очигледно се нису тако добро обезбедили као хеџ фондови. Зато сада и имају интерес да додатно финансирају презадуженог Тодорића и помогну му да врати ПИК кредит. Јер, у супротном и они могу да потону заједно с њим у мају 2018. године.

У хрватској јавности се то што су руске банке, које су у државном власништву, именовале Антониа Алвареса Трећег да реструктурира концерн, тумачи као ширење руског утицаја. Као да је сам Путин сео у управу „Агрокора”. Како би се тај утицај смањио, хрватски Сабор је по хитном поступку усвојио „лех Агрокор”, закон о системски важним компанијама који држави омогућава именовање привремене управе у фирму. Тамошње власти објашњавају да је усвајање овог прописа, који многи изједначавају са „национализацијом”, само план Бе, који ће се применити у случају да Алваресов план А не успе.

Овај закон није никакав план Бе. Он је само у писаној форми доказ да политичари најлепше мишљење имају о себи.

Баш да видим тог експерта који седи у влади Андреја Пленковића који ће знати да управља „Агрокором”. Ако то Тодорић није знао и ако Антонију Алваресу Трећем, који 25 година реструктурира приватне и државне фирме, не буде пошло за руком. По свему судећи, Тодорић и хрватска држава, ће изасланику руских кредитора везати руке.

Још већи проблем је то што и сам Тодорић о менаџерским способностима политичара има боље мишљење него о себи. Како другачије објаснити  то што је у петак поподне тражио активирање „лех Агрокора”. Све што сам за 40 година зарадио, предајем држави, поручио је овај хрватски привредник. Човек који је бизнис деценијама градио уз помоћ политичких веза на крају је свој посрнули гигант „донирао” политичарима. Или, што би рекли у казину, како дошло, тако и отишло.

ПОЛИТИКА