Борислав Боровић: Цена прескупих реформи

Борислав Боровић: Цена прескупих реформи

Шта се то дешава на монетарном небу Србије и какве ефекте оваква монетарна политика производи? Економија нам је у замци дефлације, али то ретко који стручњак помиње

ПОДЕЛИ

ОВИМ темпом раста, Србији ће бити потребно неколико деценија да достигне економске параметре из давне 1989. године, иако је од 2000. године у нашу земљу ушло више десетина милијарди евра прихода од процеса приватизације, директних и осталих страних улагања, донација…

Овај период праћен је сталним реформама, отварањем према свету, прилагођавањем прописа и стандарда ЕУ. Производња је опадала, а дугови расли, као и удели страног капитала у банкама, медијима, компанијама… Опадао је и проценат наше својине у индустрији, аграру, трговини или сектору грађевине.

Истовремено, битно је редуковано право на бесплатну здравствену заштиту и школовање, смањена су улагања у спорт, културу и науку. Један (не и једини) од кључних разлога ових аномалија је погрешна монетарна политика која се води бар задњих четврт века.

(Ин)директна последица те политике је и (не)легално извлачење приближне суме новца из земље која је ушла побројаним токовима у нашу земљу. Шта се то дешава на монетарном небу Србије и какве ефекте оваква монетарна политика производи? Тешко ћете наћи оцену неког стручњака да је наша економија у некој врсти дефлационе замке, а управо је у томе реч.

Дефлација је појава контракције (скупљања) обима новчане масе због опадања ефективне тражње за новцем. И мада је пад цена правило које прати процес дефлације, код нас се чешће дешава супротан процес раста цена, упркос рестрикцији новчане масе. Изузетно, пад неких цена условљен је падом тражње за услугама и робама које се могу „избећи“ од стране конзумената. Цене оних роба и услуга које је тешко редуковати (храна, здравство, енергија, комуналне услуге…) и даље расту.

Од 2000. до данас у Србији је углавном вођена рестриктивна монетарна политика и она је последично доводила до незапослености капацитета и радне снаге, пада производње и минималног раста БДП-а. Наводни процеси стабилизације и страх од инфлације, која нас је задесила деведесетих, диктирали су овај погрешни концепт који НБС годинама проглашава историјским успехом.

Необјашњиво високе референтне и стопе обавезних резерви можда су и контролисале инфлацију, али су дугорочно само спутале привреду Србије, нарочито при константном држању обима новчане масе на нивоу од око 15 посто БДП.

Србија треба да ради супротно, да спроводи све конвенционалне мере против дефлације (депресије), као што су повећање новчане масе преко финансирања великих јавних радова, рецимо, побољшање услова за добијање кредита у земљи (смањивање каматних стопа, на пример), подстицањем извоза (варијабилним курсевима), снижавање пореза, повећање минималне цене рада…

Очигледно је да је монетарна политика усмеравана изван Србије и да није била адекватна потребама привреде и грађана у крајњој линији. Деценија и по, мање-више, доследне примене неолибералног монетарно-економског концепта, са извођачима радова који у континуитету воде главну реч у Србији (најчешће из кулоара и „са планинских висина Бизнис форума на Копаонику“) у економској политици земље, није битније ревитализовала економију, иако смо декларативно добијали све боље оцене у напретку у европским интеграцијама.

Реформе су, наравно, потребне, али се непрестано окрећу само против преосталих произвођача, радника или пензионера. Безусловна тежња да будемо у ЕУ ме подсећа на ситуацију када се жели бити у пробраном друштву али по цену да цех у кафани увек и свима управо плаћате само ви. Да ли треба да плаћамо све цехове, а заузврат као награду добијемо повремено тапшање по рамену, празне похвале и неко ново поглавље?

Да не помињем да се успут морамо одрећи и неке просторије у својој кући у корист оних који су је узурпирали без нашег пристанка. Наравно, касније тражећи пристанак и званичну оверу у „суду и катастру“ да ту просторију заправо добровољно и званично предајемо.

Борислав Боровић, Форум независних економиста

Вечерње Новости

1 КОМЕНТАР

  1. Реформе су спроведене како би Србија остала без прихода и нестала. Оне су дакле за своје иницијаторе сасвим успеле.

Comments are closed.