Kако је једно зрно пасуља рекло више него сви језици света: Прича...

Kако је једно зрно пасуља рекло више него сви језици света: Прича о београдским Ромеу и Јулији

ПОДЕЛИ

Они су погледима и осмехом изјавили једно другом љубав, али им је ваљало то и реализовати

У Београду после Првог српског устанка, почиње једна љубавна приповест у којој довитљивост заљубљених нађачава све друге. О томе пише Маринко Пауновић у књизи “Београд, вечити град” која је данас безмало заборављена, а објављена је 1967. године, поводом стогодишњице ослобођења од Турака, а преносе Новости.

Романтичну причу Пауновић је пронашао међу белешкама Бранислава Нушића, и то из доба када он још није достигао онај углед, а потом и популарност коју је заслужено стекао.

– Другачије је то, када се у једној романтичарској историји стави наслов “Ромео и Јулија”. То некако и иде – писао је Нушић.

– Али кад се у једној нежној љубави Ромео зове Загла, а Јулија Баџа, онда то одиста и не изгледа нимало поетично… Али баш тако је било.

Родила се љубав

Ђорђе Загла је из Македоније дошао у Србију и храбро се борио у Првом српском устанку. Брзо је код Вујице Вулићевића постао буљубаша, а доцније је то био и код војводе Вула Илића Kоларца.

Beograd

– Био је заиста храбар, велики јунак и у ратовима је допао рана – бележи Пауновић. – Нарочито се одликовао у борби на Суводолу 1809. године, када је упао међу Турке и збунио их турским узвицима (говорио је и турски) па их је обарао као снопље. И том приликом је рањен у трбух, али је и ту рану преболео.

У то време, Баџа је била млада була, која је имала старца мужа, заробљена у кући с малим решеткастим прозорима и високом зидном оградом, коју нико није смео да пређе.

– Kада је наступило нешто мало привременог мира између Срба и Турака, те је Загла могао обесити свој јатаган о појас, а Баџа смела слободније провирити кроз прозорске кавезе, срели су се једном њихови погледи, а затим су се ти погледи и чешће сретали. Из погледа се изродила љубав, силна и страсна, онаква каквом су били задојени двоје младих из Вероне. Они су погледима и осмехом изјавили једно другом љубав, али им је ваљало то и реализовати.

Pogled-na-krovove-starog-Beograda-sa-jedne-zgrade-u-Pop-Lukinoj-tokom-1920-ih-godina

Ту наступају грдне муке. Kако? Састати се нису могли, а споразумети још мање. Писати нису знали, а поверити се неком трећем нису смели.

– И тада Загли дође на мисао на коју можда ниједан љубавник до данас није дошао нити ће доћи – био је одушевљен Пауновић. – Своје кученце, које је необично волео, научи да иде у авлију Баџину.

Чим би се дворишна врата одшкринула, наш Ромео би бацао кости или месо у двориште, а дресури је припомагала Баџа, која би увек помиловала куче и давала му понешто, па је пашче лако навикло да јој често долази.

Уследила је “друга фаза”, једнако необична, јер је у оно време свака Туркиња добро знала говор цвећа. Kако каже хроничар, “познавала га је као јеванђеље”.

Загла би везао крпицу око врата кучету, за њу цвет или плод, оно би однело дар Баџи, а она би му исто тако одговарала….

Kаранфил и Невен

Најпре јој је послао струк каранфила, а то по харемском речнику значи: “Знај да си у моме срцу”. Она му је одговорила стручком нане, што казује: “Давно на тебе мислим”.

Пауновић даље бележи како се “преписка” одвијала.

– Он њој затим пошаље стручак босиљка, а босиљак значи: “Ти си моја, ти си само моја!”.

… А она њему невен, а невен ће рећи: “И ти си мој драги!”

Тако је Заглино кученце, подмићено даровима, одано носило пошту и распламсавало љубавни разговор између двоје заљубљених, да би све добило шире и озбиљне размере, када је Загла једног дана замотао у крпче комадић креча. То је значило – “Ил’ ме љуби, ил’ ме се окани”.

Баџа је на то одговорила тако што му је послала неколико праменова своје косе. Тај одговор је значио “Узми ме на своје груди и бежимо!”.

Хроничар бележи и да је прича добила на тежини када је удварачу “псећи поштоноша” донео зрно пасуља, а то је значило да је добродошао у девојчину собу те ноћи. Од те ноћи су се, тврди приповедач, усмено споразумевали…

Неизвесно је како је ова прича окончала, али Пауновић бележи епилог који је дошао до њега.

– И како све има крај, тако га је имала и ова романса. Дошла је 1813, када је цела Србија, кроз тешко крвопролиће, пала опет под турски јарам. Београд је био потпуно уништен. Затим долази 1815, са новим устанком, а 1830. нова Србија и обнова Београда. Шта се све догодило са Заглом и Баџом, могло би се само нагађати. Зна се једино то да је Загла умро у Београду 1847. године у прилично позним годинама.

 

 

 

Телеграф, Вечерње новости

Цитирај