Томислав Кресовић: Да се не заборави Србија на Ускрс 1944 године

Томислав Кресовић: Да се не заборави Србија на Ускрс 1944 године

ПОДЕЛИ

Титова освета према Србима!

.Србија и Београд су поред злочиначког априлског бомбадровања 6 и 7 априла 1941 године уз велика разрања и страдања по наредби “25 “ или операција “казна” крвнички страдао од “савезника” на Ускрс 1944 године.По сазнању историчара и архива Би-Би-Си је на Ускрс 1944. објавио вест да су савезници на захтев маршала Тита бомбардовали Београд. На то је сместа реаговао Богољуб Јефтић, посланик југословенске владе у Форин офису, и уручио демарш због директног стављања савезника на једну страну у грађанском рату. Јефтићу је усмено образложено да савезници бомбардују читаву Европу, па ни Београд није изузетак. Међутим у белешци Форин офиса о том догађају пише: „Нама би било драже да Би-Би-Си није објавио ту вест јер овако имамо непријатну дужност да објашњавамо своју политику“.Београд и Србија је савезнички бомбардована да би се казнила због слабости деловања НОП-а и КПЈ у Србији за време другог светског рата и влеиког отпора комунистичкој политици не само од недицеве владе, Покрета генерал Драже Михаиловића већ од самих грађана Србије који нису били опредељени за Титов партизански и комуниситчки покрет. .Черчили биританска влада “заиграли” су на карту Тита и партизана и заборавили на 27 март и војни пуч који је био британски инструисан ,а значио је “самоубиство” Србије и немачко бомбардовање Београда априла 1941 године.Србија је требала да плати високу цену интереса Титове полтике и да се казни што ће бити увод у масовне злочине над грађанским делом друштва у Србији након октобра 1944 године.По сазнањима историчара Едвард Кардељ и Тито чували су Љубљану и Загреб, Коча Поповић је био за разарање Србије. За разлику од Едварда Кардеља, који је одлучно одбио предлог да се бомбардује Љубљана, и Тита, који упркос захтевима савезника није допуштао да се руши Загреб, командант Главног штаба НОВЈ за Србију Коча Поповић и британски обавештајац Џон Хеникер Мејџор су ишли на циљано гађање градова Србије, и добли су подршку Врховног штаба да се бомбардују Лесковац, Ниш, Београд.Београд је платио цену освете КПЈ и Титовог војног штаба као град одакле је покренут устанак 4.јула 1941 године ,али су сачувани градови који су били у склопу НДХ и Трећег Рајха Загреб и Љубљана.Бомбардовање Србије на Ускрс је типичан антихришчански чин који је одобрен од стране Врховног шаба НОВ Јосипа Броза Тита.Требало је понизити и казнити Србе, православну веру и тако казном најавити тиранију која ће октобра наступити у Србији са атеистичком и безбожничком доктином стаљинстичког типа уз уништавање грађанског слоја који се никада више није обновио.

Смишљено и планско разарање Србије и Београда

Званични подаци показују да само током та два савезничка ваздушна напада погинуло 1.160 Срба цивила и 18 Немаца, али тачан број никада није утврђен, док је у бомбардовању рањено 1.400 становника престонице.Првог дана бомбардовања, 16. априла 1944, на православни Ускрс, бачено је на Београд више од 1.500 тона бомби, наводно с циљем уништења војних и привредних објеката и зграда у којима су смештени Немци.На Ускрс, 16. априла је погођено и породилиште у Крунској улици, где је смртно страдало и неколико тек рођених беба. Разрушено је и једно обданиште, знатно оштећени Трг Славија, Немањина и Дечанска улица, Бајлонијева пијаца, Пашино брдо, Зелени венац, Железницка станица, Народно позориште.
Другог дана бомбардовања 17. априла 1944. пошто су савезнички бомбардери непрецизно циљали мостове, савске докове и железнички чвор, велика разарања претрпео је и концентрациони логор Сајмиште. Потпуно је уништен највећи павиљон у којем је била смештена већина заточеника. Број страдалих, креће се од 80 до 120, док је број повређених био знатно већи.
Америчко ратно ваздухопловство и авијација осталих западних савезника почели су систематски да бомбардују градове у Србији, па и другим крајевима Југославије, од 20. октобра 1943. године, када се неколико десетина авиона бомбардера устремило на Ниш, а тај град је до краја рата њихова мета био још 14 пута. Београд је бомбардован у 11 наврата.Све је рађено плански ,систематично да се Србима и Србији насиљем и терором убаци страх зато што ниду били у ширем обиму пристлалице Титових партизана.Насиље према Србији и Србима чинили су из ниских побуда доакзивања исправности управо Срби попут Коче Поповића ,Александра Ранковића,Слободана Пенезића,Петра Стамболића и других који су све то одобрили ,По сценарију Ускрса 1944 године Београд и Србија су бомбардовани и рушени од стране САД и НАТО и 1999 године. Београд памти многа рушења и разарања,али је снага Београда као “птице феникс” у њеним људима и духу који заиста може да добије назив као и и књига и ТВ серија публицисте Александра Диклића “Београд-вечити град”

Томислав Кресовић

4 КОМЕНТАРИ

  1. Angloamerikanci su 1944 god bombardovali gradove, posebno komunikacije (puteve i pruge) u celoj porobljenoj Evropi. Pritom su bombardovali sa velike visine (neprecizno) jer je nemacka FLAK (protivavionska) bila vrlo efikasna. Svuda su stradali mnogobrojni civili. Na pr u Francuskoj su poginuli brojni civili : Pariz 1100, Lyon 1 000, Marseille 1500. . .

    Osim u Srbiji, bombardovani su i gradovi u BiH i HR, na pr Sarajevo, Split, Makarska, Zadar, Porec, Rijeka . . . U Zadru je potpuno unisten rimski forum (vel. arheol. vrednosti) u centru grada.
    Vise od 500 saveznickih pilota je oboreno nad Srbijom, prihvaceno od srpskih seljaka i cetnika i evakuisano sa aerodroma Pranjani, avionima u Italiju, tokom jula i avgusta 1944.
    Da su Srbi smatrali da ih saveznici namerno bombarduju, oni bi te pilote predali Nemcima i dobili vel. nagradu.

  2. Од нарочитог значаја је сведочанство Адама Прибићевића о узроцима „савезничког“ бомбардовања српских градова у току Другог св. рата, зато ћемо репродуковати извесне цитате из његове књиге „Мој живот“, да бисмо одбили сваки приговор пристрасности.

    Стр. 135: “А два највећа злочинца у историји Европе Черчил и Рузвелт према малим народима решавали су судбину 120 милиона Европљана, не питајући никога од њих јер су хтели уштедети својим народима паре и крв. Тога никад ни према једном народу пријатељу није учинио ни Хитлер ни Стаљин…

    Тако је дошло бомбардовање на први и други Ускршњи дан 1944. год. -, далеко страшнији од Хитлерова, па бомбардовања предграђа Београда, Пашина Брда, у мају 1944. год. Камо су многи Београђани бежали после ускршњог бомбардовања. Па бомбардовања свију српских градова. Затим бомбардовање свију српских градова и у септембру опет бомбардовање Београда.

    И док су бомбардовани Београд, Смедерево, Крагујевац, Ниш, Подгорица, Никшић, и.т.д. сељаци на орању, дотле су бугарски, албански и хрватски градови остајали мирни или слабо били дирани…“

    Стр. 136/137: “Овом бомбардовању Срба два су разлога.
    Србија је била једина држава која је имала своју националну војску. Ту Србију ‘савезници’ су предали комунистима, као и остале државе на истоку Европе. Познато енглеско фарисејство и хипокризија нису им дали да то јавно признају. Зато је наређено бомбардовање Србије, да се застраши наша влада у Лондону (да Краљ отпусти Пурићеву владу, бомбардован је Београд на Ускрс) и народ у земљи натера у комунистички табор. Тада би англо-саксонски фарисеји и хипокрите говорили: ‘Сами су отишли Комунистима’. Због тога је настављено и бомбардовање места у којима никад није било Немаца. Због тога је разорена до темеља националистичка Подгорица, а Скадар, у ком је била Немачка војна централа, само такнут.

    Други је био разлог у историјској стогодишњој мржњи енглеских Торијеваца на српски народ. А они су владали у Енглеској. Познате су изјаве Черчилове из, мислим, 1920. год. Против Срба, а за рачун Бугарске.

    Енглези су видели у Турској свој империјалистички насип против руског империјализма. А Срби су 1804. г. почели да гризу тај насип. Зато су нас Торијевци замрзли и никад нам нису добра учинили. 1914. године су ушли у рат због Белгије, а не нас. Торијевци су желели да им ми шаљемо са турског коља пољубце. А ми то нисмо могли. Уз то смо тврдо веровали да ће ослобођени Балкан бити јачи насип против руског империјализма од труле султанске Турске, и ништа нам није помогло што нисмо до 1940. год. признали Совјетску Унију, скупа са Швајцарском. Историјске мржње се тешко гасе…”

    Стр. 138: “Све ово било ми је јасно, док сам био у земљи и ја сам био горд што се мој народ није дао сломити, те англо-саксонске хипокрите и фарисеји нису могли растеретити своју рутаву савест, указујући на то да се српски народ сам приволео комунизму…
    Рузвелт и Черчил нису се стидели да младог Краља приволе на попуштање убијањем његовог народа. Спустили су се на улогу гангстера- киднапера, који уцењују оца претњом да ће му убити сина…”

    Стр. 141: “Чудио сам се само неразуму наше интелигенције, која се могла поуздати у Енглезе, који никад нису били наши пријатељи. Па Черцил чак у својим ратним мемоарима кука за пропашћу Аустрије, као да му је она могла спасти мир у Европи, растрзана унутрашњим размирицама њених бројних народа.

    И она је на Балкану, после 1913. год. бојећи се уједињеног Балкана за своје положаје у Средоземном мору, радила против уједињења Балкана…”

    Стр. 154: “Нове сумње у Британце. 1942. у емисији лондонског радиа, слушао сам известај о једном говору, који је држао у парламенту Черчил. У том говору он је рекао да ће се Албанији, после рата, дати њене природне границе.

    Шта мисли стари непријатељ Срба Черчил с овим, мислио сам? Тешко је наћи природнију државну границу но што је она измећу Југославије и Албаније. Где су Арнаути етнички надирали у наше етничко подручје преко те границе, нису то учинили ни дејством своје економске ни културне супериорности, како су културно напреднији често надирали на подручје некултурних народа. Они су то чинили, од кад су отпали од Хришћанства, требећи Србе ножем, метком и угарком, кроз векове, све до 1912., за окупације Србије од 1915. – 1918. И за овога рата. Радећи тако, они су свели Србе на мањину у неким пограницним срезовима Македоније, а на Косову, у Дреници и Метохији на ширем подручју.

    У језгру старе српске државе, колевци њене културе, косовског епа и идеје, ми смо тако били потиснути у мањину. Ако је и коју историјску неправду требало исправити, онда је ову вековима чињену народу, који је остао веран својој вери и традицији и стајао вековима у одбрани европске културе од варвара”.

    Стр. 155. “Јасно је да Черчил није онако говорио са љубави према албанском народу. Како би то могао државник чија је држава прогутала толико малих и великих народа, далеко питомијих и културнијих од Албанаца?

    Као противник Срба он је мислио о слабљењу Срба, упркос томе што су Срби стајали уз Велику Британију, док је Хитлерова албанска ‘Скендербегова дивизија’ скидала српске главе…

    Говорио сам брату о великом рудном богаству Косова, које је тек начето: цинк, олово, сребро, гвожђе, азбест, магнезит, дрвени угаљ, камени угаљ, хром.
    Тада ми он рече: ‘Ја се бојим тога, јер ће нам Енглези у првој згодној прилици узети те крајеве, због тог рудног богаства, и дати их Албанији’…”

    Стр. 156/157: “Кад сам дошао у Италију, пре но што сам одведен из логора Карбонарије саслушао ме је један чиновник Интелиџенс Сервиса. Био је то млад, плав висок човек с наочарима. Говорио је добро српски. По ироничном изразу лица видео сам у њему непријатеља, варварина, јер само варварин не прикрива својих осећања, као што не може ни дивља зивотиња.

    Није правио записника, но само белешке. На крају ме је запитао:

    – А шта мислите о Косову?
    – Зашто? Упитао сам ја њега.
    – Зато што је Косово арнаутско
    – Ви се варате – рекох му – Косово је српско, и ако су нас Арнаути ножем, метком и угарком, кроз векове, потиснули у мањину, јер је за њ везан нас национални мит, наша национална мистика, јер је она центар српске националне етике. Оно је наше због тога, више но што је вама ваш Лондон. Ако су хрватске усташе сада негде покољима потиснули Србе у мањину, то не значи да ћемо и ми то признати. Српска земља остаће српска. На Балкану се дуго памти.

    Слушао ме је иронично, не слутећи да ће и његова држава, баш зато што је са свима народима поступала као с нама, и изазвала мржњу и нерасположење свију, морати убрзо са свога лица избрисати тај иронични смешак.

    Ове сумње у британску политику пајачане су биле, услед неких акција британских агената Срба.

    Кад је британски агент Монти – Радуловић отпочео своју акцију за одвајање Црне Горе од српске нације, придружио му се стари британски агент Крњевић…услов је био да Велика Британија поседне Боко-Которски залив!…”

    Стр. 158: “Ипак ме је прилично изненадило да су се Британци и Американци служили совјетским, нацистичким и фашистичким методама,…”

    Стр. 162: “И у нашој земљи и у нашој емиграцији имало је и има наших људи у туђинској обавештајној служби али је у њој било врло мало Срба из Црне Горе. Ја сам у емиграцији знао само за двојицу. Огромну већину чинили су Срби из Србије, а било их је и из других крајева ( чувени Попов је из Војводине)…” (Види: Адам Прибићевић, Мој живот, Windsor, Ontario, Canada, 1981).

Цитирај