Милован Балабан: Интуиција тихе народне већине и заблуде интелектуалне елите

Милован Балабан: Интуиција тихе народне већине и заблуде интелектуалне елите

ПОДЕЛИ

Постоје различита тумачење и објашњења убедљиве победе Александра Вучића на протеклим председничким изборима у Србији. Обично из опозиционих табора, као оправдање за дебакл се наводе као кључни разлози фаворизовање кандидата владајуће коалиције у медијима са националном фрекфенцијом, што делује донекле уверљиво али пренебрегава неколико битних чињеница.

Прво доминација кандидата владајуће коалиције није била у тој мери снажна као што се представља. Такође пренебрегава се да је фаворизовање власти у Србији на изборима опште место на свим страначким изборима од увођења вишестраначја 1990.г. Исто тако заборавља се да је медијска доминација олигархије на власти постојала и 2012.г., када је кандидат био Борис Тадић. С тим да је тада модел доминације био нешто другачији, софистициранији и усмерен ка ослобађању минималног простора опозиционим кандидатима, али са стратешким планом да се они дискредитују као личности, чиме се покушавало са оспоравањем њиховог интелектуалног кредибилитета (Најупечатљивији пример била је прљава кампања према председничком кандидату Томиславу Николићу, нарочито наглашена у покушају његове дискредитације кроз специјалне емисије у којима је понижаван од стране између осталог и  Јове Бакића који му је постављао питања типа –  јел знате ко је на одређеним министарским местима у Италији, што је био покушај представљања Николића као необразованог и у најмању руку неспособног за председничку функцију за коју се кандидовао).

Циљ је био да се опозициони кандидати пртедставе у најмању руку недораслим пословима вођења држава. Или у крајњој инстанци као потпуно неспособни да преузму власт у сложеним геополитичким превирањима којима је Србија била изложена тада (као уосталом и вековима уназад) и замршеним унутрашњим проблемима који су тада били изражени у кулминирању економске кризе која је потресала цео свет, па и Србију.

Упркос томе Томислав Николић је победио на тадашњим изборима. Пре свега јер је постојала велика воља и енергија за промене, највише због истрошености и губитка поверења великог дела бирачког тела у тадашњу владајућу гарнитуру. Ово говори да изборна кампања није одлучујући фактор за добијање избора. Она може евентуално, ако је добро вођена да повећа рејтинг за неколико процената, али не може да резултате дугогодишњег лошег рада, који неминовно резултира губитком поверења у владајућу гарнитуру, драстично поништи, елиминише и потпуно избрише из сећања грађана када се опредељују за кандидата којем ће дати поверење.

Управо у овом фактору лежи кључ убедљиве победе Александра Вучића. Чак да је кандидат владајуће коалиције и био фаворизован у неким електронским медијима (не свим, као што није био фаворизован у интернет простору и у значајном делу штампаних медија, да не кажемо да је у некима био најснажније оцрњиван и исмејаван) оно што је најбитније за његову победу је успех који је постигао у стварању контакта са грађанима и народом Србије, а један од разлога за то је чињеница да је успео да представи свој рад као продуктиван и као онај који Србији гарантује какву такву извесну или макар извеснију будућност него она коју нуде његови противници..

Наиме Вучић је успео, нарочито у последње три године када је вршио функцију премијера, да се наметне великом делу грађана Србије, оне тихе већине, као неоспорни вођа. Као онај у ког је народ стекао поверење, што због резултата које већи део народа вреднује не баш као спектакуларне али у актуелним тешким околностима као релативно задовољавајуће, што се доживљава у већем делу тихе народне већине као пут у колико толико сигурном правцу, или најмање ризичном, који обезбеђује задовољавајућу стабилности, или у најмању руку као онај са којим Србија најмање рескира да уђе у турбулентне процесе нестабилности и дестабилизације државе, што нам свакако у овом тренутку, када је окружење заражено вирусом озбиљних подела које прете распадом неких држава у региону (нпр. Македонија).

Интуиција обичног света, који често не знајући многе финесе сложених политичких и геополитичких процеса, често непогрешиво детектује кандидата и политичку опцију која је најспособнија да у датим околностима оствари максимум (иако он у овим турбулентним временима није спектакуларан) за добробит народа и државе. Вучић је успео да убеди велику већину народа да је он тај избор, успео је да му та већина поклони поверење и да мандат да наредних неколико година води државу.

На крају да кажем да се управо та тиха већина, тај обични свет неретко потцењује због неинформисаности услед чега по неким уваженим коментаторима политичких збивања не може да донесе исправне одлуке у вези избора кандидата и политика које треба да представљају и воде државу. У прилог тврдње да најчешће није тако понудићу само један пример. Између два рата, а у име братства Срба и Хрвата представници српске интелектуалне и политичке елите су на исти пиједестал ставили Светог Саву и Ђаковачког бискупа Јосипа Јурија Штросмајера, који се све време залагао за стварање Југославије са центром у Загребу, која би била у оквиру Аустро-Угарске монархије.

Такав човек је од стране интелектуалне и политичке елите, „обавештене и незаглупљене”, био стављен у исту раван са Светим Савом, као човек сличних идеја и назора. Са друге стране обичном народу је било потпуно јасно да је таква поставка неодржива, као и да је немогуће да се у исти кош ставе ова два човека. Ово је само један пример потцењивања обичног народа и прецењивања „обавештене“ интелигенције, где је народ био потпуно у праву и права је кататрофа што његов глас није саслушан и што горда интелигенција није ослушнула мишљења обичних људи.

Александра Вучића је подржала, пре свега, ова тиха народна већина и убеђен сам да је погрешно потцењивати њен став и њену кредибилност. Кључ, као што сам већ напоменуо, његове победе је успостављања позитивног контакта и као резултат тога задобијање поверења од стране ове огромне народне групације. Колико ће он оправдати поверење видећемо, али сигурно је да због огромног поверења које је добио, и као резултат тога огромне власти које има, његова одговорност је ванредно велика, што га обавезује као ретко ког политичара у нашој новијој историји. Доминантно поверење које је добио Вучић олакшава посао свима у Србији када буду одлучивали о заслугама за успехе које ова власт евентуално буде имала, као што ће свима, исто тако, бити лако да именују кривца за неуспехе ако они буду карактеристика будућег деловања владајуће коалиције на челу са Александрм Вучићем.

Милован БАЛАБАН

 

1 КОМЕНТАР

  1. Ма дај бре – опозициони кандидати нису НИШТА понудили. Свела им се кампања на блаћење Вучића и конкурената, а по принципу „да постанем калиф наместо калифа“. Већина су били западни пулени, па нису смели реч да зуцну против Запада. А како са те стране долази све што нАс боли, то чини да нису смели да помену ништа од наших мука.

    Људи су гласали ПРОТИВ, а како су имали 10 уједначених кандидата – онда су им очито тако и поделили гласове.

Цитирај