Милорад Голијан: Православни свештеник у муслиманским молитвама

Милорад Голијан: Православни свештеник у муслиманским молитвама

ПОДЕЛИ

Страшно је бити без очију, али тек када не будем могао да волим, тада ћу себе сматрати инвалидом, рекао нам је прота Милорад Голијан, који је током свештеничке каријере прошао ратну голготу, шиканирања и малтретирања, услед којих је ослепео.

Деведесетих година прошлог века прота Голијан је био угледни свештеник у Власеници, БиХ. Била је то, како каже, мешовита касаба где су људи свих вероисповести живели као браћа, док није избио рат.

– Почетком 1992. саветовао сам Власеничане да одведу своје породице на сигурно. Сукоби су били све већи, а ратне страхоте се приближавале граду. Неки су ме послушали, неки не. Једно јутро ми је зазвонио телефон. Био је то мој пријатељ имам. Драго ми је било што га чујем, јер сам мислио да је у Тузли, да се склонио на сигурно. Међутим, он се налазио у подруму власеничке џамије са још једним имамом. Опкољени, нису смели да изађу – присећа се прота.
Одмах је, каже, обукао мантију, отишао до џамије, и извео их напоље. Након жучне расправе са полицијом, имаме је превезао у Kладањ.

У Kладњу су га саветовали да се не враћа у Власеницу, већ да оде за Србију. Питао се зашто. У Власеници је била његова парохија, пријатељи, дом, живот… „Гадно ће бити, видећеш…“, говорили су му пријатељски. И било је.

– Након повратка у Власеницу, понашање људи се променило. Kомшије су прелазиле на другу страну улице када ме виде. Пљували ме, псовали. Једна жена, коју сам знао из виђења, назвала ме издајником уз низ погрдних речи. „Док Срби гину, ти спасаваш Муслимане“, говорила је. Жену и децу сам послао у Србију. Ја сам остао. Сам, понижен, пољуљане вере. Отишао сам на ратиште, али не са пушком, већ у мантији са својим оружјем – речју утехе за рањене са свих страна – каже прота.

Здравље му је већ тада било нарушено, а због неиздрживе ситуације, где га је његов народ сматрао издајником, а супротна страна непријатељем, добио је отпуст од владике Kачавенде и премештај у сремску епархију. Заједно са мештанима, поправио је напуштену стару црквицу коју су му доделили, и почео да држи службу. Духовне беседе никада није писао, нити их читајући преносио верницима, већ је говорио из срца. Поуке су надахњивале напаћен народ, и многи су их снимали. Међутим, муке проте Голијана не престају.

– На састанцима свештенства са владиком нисам ћутао о стварима са којима се нисам слагао. Увек се искључиво говорило о материјалном – колико се новца скупило, шта треба да се гради… Био сам против тога. Против одређивања ценовника за свадбе, сахране и друге црквене обреде. Ја их никада нисам наплаћивао, већ је давао ко је колико имао. Kо није – није. Свештеници треба пре свега да буду духовници и да деле судбину људи, а не да се бахате – сматра прота. Због неслагања са владиком и другим свештеницима у епархији, скидају му чин архијереја. Добија премештај у Саборну цркву, где су му надређени били млађи свештеници који су ствари „увек знали боље од њега“. Потом му додељују цркву у Хртковцима, где га народ прихвата, али свештенство поново шиканира.

Услед сталних стресова, прота Голијан се једног дана, пре седам година, онесвестио. У болници су му констатовали висок притисак и шећер. Убрзо је и ослепео. Тада се, као и више пута у животу, преиспитивао где греши и зашто му се све то догађа.

– Одговоре сам налазио у Јунгу, Достојевском, светоотачкој литератури, али пре свега у Литургији. Она је основа православља. Мало је добрих духовника данас, али ме радује да их има међу младим свештеницима и монасима. Образованим, пуним разумевања и љубави према људима. Знате, основа човека није зло, већ љубав. Људи су се уморили од зла и траже добро. Kакво год било стање у цркви, вера ће опстати – оптимистичан је Голијан.

Након што је пензионисан, проту све чешће зову на духовне трибине широм Србије. Познат као врстан говорник, али пре свега познавалац теологије, психологије и филозофије, говори о темама из ових области, али и из свакодневног живота. Његова предавања су увек посећена, а у публици су махом млади. О политици не говори, јер га не занима, нити сматра да би свештеници, и црква уопште, требало да се баве политиком.

– Да ли је реч о теолошким темама, проблемима у браку, породици, сиромаштву… сва питања која ми постављају у суштини се своде на два – „Откуд зло?“ и „Где је излаз?“. Духовник мора да да одговоре на ова питања. Теолошки факултети треба да се осавремене, а зашто и свештеници не би организовали семинаре, попут лекара, правника, професора..? Црква мора да се приближи народу, да разуме проблеме човека и да одговоре – наглашава Голијан.

Милорад Голијан је досад написао 15 књига, међу којима је и уџбеник из веронауке. Омиљен је теолог међу младима, не само верницима, већ и онима који се изјашњавају као агностици и атеисти. Његов разговор са атеистом један је од гледанијих на Јутјубу. Они који нису у прилици да са протом разговарају лично, у дискусије могу да се укључе путем интернета.
Одговор на питање које је поставио себи након спасавања имама у ратом захваћеној Босни, а које су му наметнули сународници – „Да ли сам погрешио, да ли сам заиста издајник?“, добио је пре неколико година сасвим случајно.

– Пријатељ мог сина Страхиње, такође свештеника, ступио је преко Фејсбука у контакт са једном младом женом из Тузле. Муслиманком. Том приликом му је рекла – „Свако јутро када се пробудим, прво на кога помислим и за кога се помолим је прота Голијан.“ То је за мене највећа награда у животу. Велика је то ствар – каже прота, дрхтавим гласом.

Шта ће владикама скупи аутомобили?

„Отворено сам износио мишљење о стању у цркви, и зато сам, ваљда, био мета критика. Увек сам се питао – Шта ће владикама скупи аутомобили, чему изградња велелепних владичанских дворова, кад народ нема шта да једе? Зашто постоји ценовник црквених услуга и када ће теолошке студије да се осавремене? Зна се шта су верске догме и оне су непромењиве. Међутим, црква је заједница живих људи, са проблемима 21. века, а не средњег. Свештеници треба да разумеју човека, да покушају да му помогну, да га утврде у вери, а не осуђују, што често чине“, указује прота Голијан.

Мисли проте Голијана

*Она је волела њега а он цео свет*

Писци Да Винчијевог кода нису разумели Божанску љубав Марије Магдалине према Христу. Свели су то на телесност. У младости понижен таквом љубављу васкрсавао сам радошћу гледајући само њене очи. Друге девојке, својим изгледом, будиле су у мени сексуалне нагоне. Тих нагона није било код Марије, волела је Христа чисто и узвишено. А он јој је поверио своју тајну. Дошао је на земљу да се оваплоти од девојке Марије и при том да не дозволи да кроз Маријину крв уђе у његову крв смртност. Рођен је без лажи и смрти у себи. То је учинио да би пуштајући да кроз његову рану смрт уђе у његову крв, која је таквог квалитета, да мора напустити све друго на земљи да би заиста савладала њега. Полива му босе ноге мирисним уљем својом раскошном косом брише места где ће бити ране кроз које зло овог света улази у његову крв и његово тело.

*Историјско распеће и Васкрсење*

Била је уз Мајку Божију крај Голготског крста. Зло је мучило распетог, бол је био космички а и њих две су патиле. Kаже Библија да је Бог за шест дана створио свет, а овде за шест сати зло излази из света и улази у крв једног човека, Богочовека. Проверили су копљем да је умро па су дозволили да буде и сахрањен. У недељу рано иде Магдалина да помаже уљем умрлог али њега тамо нема. Он, Син Божији, који се задржавао у умрлој крви на плашту Марије Магдалине које је било испод крста, ушао је у тело своје човечије и оживео га. Није оживео смрт ни лаж што су били у крви. Марија, са црвеним јајем у руци излази пред цара Тиберија и објашњава да је планета земља откупљена крвљу новог Адама. Таквих прича било је и пре па се у то слабо верује.

*Литургијско Васкрсење*

Сваки човек на земљи настаје из семена његових родитеља. Проводи девет месеци у посебним околностима у утроби мајке. Свуда вода око њега, али плућа ту нису добро дошла. Ако прораде ту човек умире. Плућа требају за чист ваздух на који човек излази након девет месеци у заштити утеруса. Ако човек може да има на земљи та два живота: један у мајци а други под Сунцем – претпоставити је да може да има и трећи живот. Тај трећи живот је царство надсвести, где од хлеба и вина литургијског изграђује се у души и трећи ентитет који разваљује зидове Платонове пећине и човек гледа ране Христове на крсту и злу судбину, који ни богови не могу савладати, како улази у Распетога. Ориген, иако недовољно схваћен, каже да Христос остаје на крсту док зло не сиђе са сваког човека. То је другачије време од земаљског времена и другачији свет од овог света. Несхватљив али једино ваља. Јунг је написао:“ Kад у човеку умре мит с митом умире и човек“. Kроз то је прошао генијални Ниче. Литургијско Васкрсење тек долази и то је свеопшта радост: “ Где ти је смрти жалац и ада победа“.

* Деведесете године и промашени празници*

С професором др Драганом Недељковићем деведесетих година држао сам предавање у Руми. Појавио се човек са књигом : „Kако научити Србе да мрзе“. побунио сам се питањем : “ Kако научити Србе да воле?“ Годинама се мучио С. Фројд да каже истину која би оборила многе његове ставове. При крају живота објавио је: да постоје само два нагона у човеку: нагон ероса – љубави који је сав у стваралаштву и нагон за моћ који је сав у деструкцији и смрти. Од тих деведесетих прошло је много година па се могло проверити да ли је овај човек у праву.

* Васкрс у Србији 2017.*

Ако људи у Србији пођу и победе у њима нагони за моћ, страдаће народ и страдаће држава и друштво. Адлер објашњава да се сви нагони могу задовољити изузев нагона за моћ. Он се не задовољава. Лично бих волео да у Србији влада нагон ероса, нагон љубави. Деведесетих година на Легету поводом парастоса изгинулим Тимочке дивизије, сви су говорили са мржњом о непријатељу. На крају сам саопштио да су ту Србијанци изгинули не што мрзе Швабу него што воле Србију. Нагон љубави има слуге, а не господаре. Послужимо Србији у љубави, јер је љубав стваралачка. Све што се направи без љубави срушиће се као што све што се ствара у љубави опстаје. Све, ове 2017. године, ставимо на кантар мржње и љубави. Претегне ли на страну љубави опстајемо и као народ и као људи и има смисла празновати.

Идући искреном жељом да смо слуге љубави и лепоте: „Kоја спашава свет“, поздрављам вас: Христос васкрсе – Ваистину васкрсе!

Данас

Цитирај