Декларација о заједничком језику писана с циљем асимилације Срба у региону

Декларација о заједничком језику писана с циљем асимилације Срба у региону

ПОДЕЛИ

Претпоследњег дана марта представљена нам је Декларација о заједничком језику. „Ријеч је о заједничком стандардном језику полицентричног типа“, каже се у Декларацији. „Kориштење четири назива за стандардне варијанте – босански, црногорски, хрватски и српски – не значи да су то и четири различита језика“, открива нам се у овом документу.

У изради „Загребачке декларације“ (како се именује овде) иницијално је учествовало тек двоје лингвиста – Сњежана Кордић (Хрватска) и Ранко Бугарски (Србија).

Но, потписале су је многе јавне личности које су представљене као „стручњаци лингвистике и других друштвених наука“. Из Србије, рецимо Мирјана Kарановић, Бора Ћосић, Светислав Басара, Филип Давид, Владимир Арсенијевић, Јанко Баљак, Иван Чоловић, Светлана Лукић, Теофил Панчић, Борка Павићевић, Биљана Србљановић, Динко Грухоњић итд.

Јасно је о каквим „експертима“ је реч – нема релевантних научника са српских универзитета нити србиста из САНУ, нема најреспектабилнијих српских књижевника. Но, ту су наводни „стручњаци лингвистике и других друштвених наука“ од којих неки нису завршили никакав факултет, као и неки који су завршили Филолошки факултет у Београду, а не знају да им се књижевност не зове србијанска, него српска.

Они су нам открили оно што је свима одавно познато – да је реч о једном језику. Ипак, заборавили су да напомену да се струка и политика у Србији никада нису залагале за цепање тог једног, вековима постојећег – српског језика – који у Декларацији никако да буде именован. Беспотребно су потрошени време, енергија и новац (пројекат су финансирале две немачке организације, Allianz Kulturstiftung и Forum ZFD), да би се „открило“ оно што сви знају – да је реч о једном језику, при чему је прећутано његово име, оно о којем је писао и Људевит Гај – српски језик.

У Декларацији се, наиме, тражи престанак „кориштења језика као аргумента за сегрегацију дјеце у неким вишенационалним срединама“, односно „укидање свих облика језичне сегрегације и језичне дискриминације у образовним и јавним установама“. Дакле, најпре су од српског направљени „хрватски“, „бошњачки“ („босански“) и „црногорски“ језик, а када су Срби, као одговор на присвајање и преименовање свог језика у Хрватској, Црној Гори и БиХ, затражили могућност да наставе да се школују на изворном, српском језику, одједном се сада то проглашава некаквом „сегрегацијом“ и „дискриминацијом“?!

У чему је још проблем? У нетачној тврдњи да су „све четири тренутно постојеће стандардне варијанте равноправне“ и да се „не може једна од њих сматрати језиком, а друге варијантама тог језика“. Како српски језик може бити тек „варијанта“? „Полицентрични језици“, који се помињу у Декларацији имају једно име – Аустријанци или Швајцарци говоре немачки, Аргентинци и Мексиканци шпански, Американци, Аустралијанци, Канађани или Новозеланђани енглески, Бразилци португалски – само се од српског језика праве још три разноимена „језика“, да би се српски свео тек на „варијанту“?

Уз то, како се каже у Политици, „свој потпис на тај текст ставио је (накнадно) и академик (САНУ) Иван Клајн, који подсећа да је давно усвојен назив српскохрватски и да при томе треба остати“. Дакле, са српске стране и даље се чују гласови да језик треба звати српскохрватским, док у Хрватској не постоји ниједан глас који не мисли да је њихов језик искључиво хрватски. „Савршено је јасно да ниједна хрватска културна институција неће прихватити било какво преименовање језика, нити одступити од хрватског језика“, упозорава Мило Ломпар. А у Србији САНУ и даље, упркос протесту, ради на „Речнику српскохрватског језика“!?

„Они би хтели да направе једну структуру заједничког језика, али у темељу тог наума је да се припадници српског народа у Црној Гори и БиХ на известан начин измакну из природног одређења да они говоре српским језиком. Овај квазијугословенски покушај има за циљ да дâ нови облик или нову форму денационализацији Срба у БиХ и Црној Гори и да, истовремено, и иначе недовољно чврсту и разумно постављену језичку политику Србије, додатно усколеба“, уочава проф. др Мило Ломпар.

Ово на шта нас упозорава проф. др Мило Ломпар није упитно јер и сами потписници декларације јавно истичу да је њен главни циљ укидање националних школских одељења нпр. у Босни и Хрватској. Спровођењем њиховог наума би конкретно српским ђацима у БИХ и Хрватској осим права на изучавање књижевности писане на српском језику било укинуто и право на изучавање националне српске историје. Ово је у ствари захтев који је пре неку годину поставио дио хрватске јавности који је отворено најусташкији, будући недовољно задовољан разбијањем ћириличних табли у Вуковару и хотећи да након елиминације ћириличних табли елиминише и постојање српских ђачких одељења у вуковарским школама.

Пошто се таква замисао није могла спровести под нацифашистичким паролама, јер права српских ђака штите многе међународне конвенције о људским правима, између осталих и конвенција уједињених нација о спречавању геноцида из 1948.год. прешло се на план Б-декларацију о заједничком језику, јер су њени покретачи изгледа рачунали да су Срби довољно луди да сами траже да се на штету српских ђака крши декларација УН о спречавању геноцида.

То што би реализацијом прокламованог главног циља декларације била, нпр у школама у БИХ, укидана хрватска и/или бошњачка ђачка одељњења не треба да нам буде оправдање за садејство са састављачима декларације, јер се у ствари Србима нуди да се друга страна одрекне измишљеног језика и, углавном измишљене, историје, а да се Срби за узврат одрекну српског језика и српске историје.

Ранко Бугарски и акадсемик Иван Клајн уместо да јавно поставе питање зашто се на штету српских ђацима у црногорским школама крши декларација УН о спречавању геноцида, они, Бугарски и Клајн, потписују декларацију о заједничком језику чији је главни циљ да се српски ђаци у школама у БИХ и Хрватској обесправљивањем доведу у положај српских ђака у црногорским школама.

ФСКсрб, Видовдан

12 КОМЕНТАРИ

  1. Останите доследни својим прецима, који су говорили – срБским, а не “ЗАЈЕДНИЧКИМ ЈЕЗИКОМ“!
    Исти је случај и са прецима “Слобе-Фрање-Алије“ : и они су сви, без изузетка, говорили – срБским, а не “НАШИМ ЈЕЗИКОМ“!
    Ево како један Рус гледа на овј проблем, избеглиџа после Октобарске револуције /са сајта
    “Стање ствари“ – 2 коментара на задату тему/:

    “Иоанн Дубињин said:

    @Deda Djole: Претпостављам да сте Србин, али очигледно заражен југоносталгијом. То је по Србе погибељан вирус…
    Да објасним мој став и положај:
    1. Ја нисам Србин. Рођен сам, стицајем несретних историјских околности, у Краљевини Југославији;
    2. Српски језик сам научио као други језик – углавном у основној школи, али сам га током првих деценија живота прихватио као свој, а у оквиру тога – искључиво у његовој ћириличној писаној верзији, мада сам са задовољством читао у детињству и хрватске преводе авантуристичких романа – загребачка “Зелена Библиотека“, издања још из времена Аустроугарске као и потоња из периода Краљевине Југославије. Дакле, против хрватске латинице и њиховог језика заиста немам ништа;
    3. Оно што ми не само смета, него ми је и одвратно, је политички коректан и сахарински сладак појам “НАШ ЈЕЗИК“ под којом маском се оправдава и превласт латинице у (јавној комуникацији) у српском језику.
    Посматрајући са стране развој догађаја код вас, видим јаке и успешне притиске у наметању ширења и признавања тог “ВАШЕГ (безименог) ЈЕЗИКА“.
    На вашу (српску) погибељ, већина вас и није свесна да прихватати безимени језик у ствари води томе да постанете безимени народ, народ без имена и презимена – народ недостојан предака, који су пролили толико крви за очување српског имена и презимена – а очигледно, потпуно узалуд (да баш не кажем и оно архаично: узаман).

    11. април 2017. у 14:11

    @Deda Djole – Кажете (између осталог):
    1. “…Као и ви, ја сам рођен као Југословен“. Одговарам: Боже сачувај – ја, Богу хвала, нисам рођен као Југословен, него само на територији Краљевине Југославије, као дете избеглица из Русије (расељених лица са папирима Лиге Нација) и мој други језик, који сам тек научио у основној школи није био неки Југословенски – него језик Срба (намерно избегавам потенцијалну контроверзу „срПски“ – односно „срБски“)
    2. “…Разумем људе заражене вирусом имена Слоба-Фрањо-Алија. За њих постоје разне терапије, једна од њих је читање ДЕКЛАРАЦИЈЕ О ЗАЈЕДНИЧКОМ ЈЕЗИКУ“.
    Одговарам: Мене је баш брига за Слобу-Фрању-Алију и њихове следбенике. То, и евентуална терапија за то су “југопроблеми“ – тј. Ваши и њихови. Али, читање те ДЕКЛАРАЦИЈЕ сигурно није никаква терапија за проблем (а нарочито писање) језика којим говоре Срби.
    3. У закључку кажете (а као и код шкорпиона – отров је на крају – тј. у репу) : “…И молим вас, немојте, као многи, мешати језик и писмо. Декларација уопште не помиње писмо. Ни ја….“. Одговарам: Врло лукаво сте то рекли, али – све док је језика којим говоре Срби, његово ексклузивно писмо, ћирилица, је његово најважније психолошко- визуелно обележје. У том ВАШЕМ ЈЕЗИКУ – ако, и када га Срби прихвате, њихов језик ће се утопити у аморфну масу ВАШЕГ ЈЕЗИКА у коме сви “учесници“ пишу латиницом. Логично је да ДЕКЛАРАЦИЈА О ЗАЈЕДНИЧКОМ ЈЕЗИКУ не помиње писмо. А, и зашто би кад и врапци на грани знају да је једино општеприхваћено писмо тог ВАШЕГ ЈЕЗИКА латиница. У садашњој фази смртне угрожености писма језика Срба (ћирилице), како у самој Србији, тако и у свим осталим бившим саставним деловима оног државног Франкенштајна – Југославије, прихватање те Декларације ће бити права погибељ по ћирилицу, али – ако Срби на пристану: њихова ствар!“
    Драган Славнић

  2. @Vida
    Дакле, одговарам коментатору који се потписује као Вида. Текст није потписан из разлога што већи дио текста ( просторно је то око 70%) представља пренешену вијест са сајта ФСК (Фонд стратешке културе) а коментар на крају текста сам написао ја. Пошто мој коментар просторно заузима око 30% текста онда се нисам потписао да не би испало да присвајам и оно што није мој рад. Једноставно сам, као што се може видјети на крају текста, поставио обавјештење да је уз ФСК дио текста написан од члана редакције Видовдана.

    Сигуран сам да вама смета и да вас иритира баш овај дио текста који сам написао ја. Да би сте били сигурни да је то тако прецизираћу вам да сам написао дио текста који се налази на крају прилога, као закључак, а почиње са реченицом „Ово на шта нас упозорава проф. др Мило Ломпар није упитно…“

    Сносим пуну одговорност за ставове изнешене у дјелу текста који сам написао. Моје име је Александар а презиме Павловић и један сам од уредника на порталу Видовдана. Бавим се, на Видовдану, најчешће вијестима из Црне Горе, гдје и сам живим, те угроженошћу српског идентитета у Црној Гори, али и другим темама. Природно када видим да су моја браћа преко Дрне на мети истих оних који су осмислили сатирање српског идентитета у црногорским школама, онда хоћу да их упозорим, и њих и Србе у Србији (не мислим на вас Видо већ на оне који нису индолентни, на оне у којима није замро осјећај родољубља) да ураде све што могу да Србе у БИХ и Хрватској не снађе ово што је већ снашло Србе у Црној Гори.

    Да бих био доследан до краја и да не бих оставио ни најмање простора за недоумице (да ме не би замјенили са неким другим Александром Павловићем) написаћу још да живим у Тивту у дијелу града који се зове Сељаново.

    Још да кажем да ово што сте се у три коментара јављали да пишете против мог закључка у тексту, да то видим као добар знак за мене, као знак да је имало смисла написати тај закључак, јер остварује резултате. Да сте сматрали да не врши никакав утицај и да не даје резултате, не би сте се јављали да пишете против мог закључка у тексту.

    Ви нас због залагања за очување српских школа у републици Српској, уопште у БИХ и у Хрватској, а и због залагања да се над српским ђацима у Црној Гори не крши конвенција УН о спрјечавању геноцида, дакле ви нас због тога осуђујете да смо шовинисти. Сваком разумном је јасно да се шовинизам шири кроз ваше ставове. Да ли сте можда на папиру Србин па је то онда аутошовинизам, у то нећу да улазим. Кажете да се питамо зашто смо ратовали. Оно што се сигурно питамо је да ли су наши борци давали своје животе да би се над српским ђацима спроводио ововремени данак у крви и од њих правили јаничари 21 вијека, обучавани да им српско буде страно.

  3. Hvala Sale na smislenom i iscrpnom odgovoru.
    Postujem vase misljenje, tim pre sto je izneseno na vrlo kulturan nacin.
    Ociglednu cinjenicu da u cetiri novonastale drzave govorimo zajednicki (isti) jezik, shvatam kao dokaz da smo isti narod. Da smo kroz istoriju bili huskani jedni na druge i gurani u gradjanske ratove. Da su nam podele bile nametnute i veoma stetne. I da su nam verska i kulturna podela (kao i jezicka) potpuno nepotrebne.
    Slazete li se da u cetiri drzave govorimo isti jezik, sto znaci da smo isti narod ?

  4. Не избјегавам да одговорим на ваше питање, али ћу прије тога примјетити да ријеч народ има доста шире тумачење, него ријеч нација. Ријеч народ има више тумачења од којих свако има свој смисао, међу којима постоји разлика. Тако се нпр. може говорити и о Аустралијском народу, а познато је да њега чини више нација, што подразумјева међусобно сасвим различите идентитете. Због овога, а да би смо се боље разумјели и да не би дошли у ситуацију да ви говорите о једном а ја о другом, мислим да је упутније да размотримо то питање са аспекта нације. Дакле пошто говоримо истим језиком да ли смо иста нација?

    То што говоримо истим језиком упућује на то да смо некада били иста нација. Међутим ко год ми данас каже да није Србин ја га и не сматрам за Србина. Сам не намјеравам да престанем да будем оно што јесам – Србин. Ту се већ поставља логичко питање: ако сам ја Србин а он/она неће да буде Србин, како смо онда иста нација? Та понуда за еспресо добијање рјешења за отворена регионална питања, која се најављује кроз декларацију о заједничком језику, у ствари само продукује проблеме. Након безименог (no name) језика, како видим, наступа безимена (no name) нација или народ. Ово обећава и идентитетску испразност која заокружује цио промашај.

    Вратићу се сада на народ и рећи ћу вам да и везано за народ могу да изнесем нека своја порицања. Дакле нису мој народ они који носе усташке капе на посјећеним концертима сподобе којој нећу овдије ни име да споменем. Шта више није мој народ нико од оних ко иде и пјева на тим концертима. Шта више није мој народ ни Колинда Грабар Китаревић која на радио емисији изјављује да својој дјеци током вожње у ауту пушта пјесме споменуте сподобе. Сад кад ми ви нађете неки значајнији број Хрвата који поменуте такође неће признати за свој народ, онда можемо да наставимо разматрање на задату тему. Да не отварамо сада исто разматрање у односу на БИХ и остале републике, јер би онда испало да сам се ја у једном коментару више бавио питањима које отвара
    прича која наступа иза декларације о заједничком језику од оних који гурају декларацију.

  5. Hvala Sale. Razumem i uvazavam vase argumente.
    Ja ne bih o razlici izmedju „naroda“ i „nacije“. Ja bih samo pomenula koliko mi je prijatno da na pijacama u Podgorici, Zagrebu, Sarajevu, Splitu, Mostaru ili Rijeci, mogu da se bez ikakvih problema, raspitujem, trazim, merkam, salim i cenjkam sa prodavcima govoreci mojim urodjenim i vrlo prepoznatljivim beogradskim akcentom.
    Obicni ljudi su jednostavni, topli i radoznali. U HR i BiH me odmah pitaju : kako se zivi kod vas u SRB ?
    Svi tesko zivimo – odvracam. Svi imamo iste muke. ALI, IMAMO ISTI JEZIK.
    Dokaz naseg porekla i naseg identiteta.

  6. Нећете ми ваљда рећи да вјерујете у то да без појаве декларације о заједничком језику, не бисте могли да се, говорећи својим препознатљивим београдским акцентом, распитујете ,тражите, мјеркате, шалите цјењкате на Подгоричким, Загребачким, Сарајевским, Сплитским, Мостарским или Ријечким пијацама. Ако би вјеровали у такво нешто то би било заиста забрињавајуће.
    Дали ће „обични људи“ због нашег непотписивања декларације о заједничком језику престати да буду једноставни топли и позитивно радознали?! Каква је то једноставност, топлина и позитивна радозналост која се условљава нашим потписом на поменуту декларацију?! Ваљда не верујете да такво нешто постоји.
    По цијену да не будем обасут „једноставношћу“ „топлином“ и „пријемчивом радозналошћу“ приликом давања одговора на питање „како је у СРБ“ или „како је у ЦГ“ нећу одвојити ништа од свог времена на потписивање фамозне декларације. Шта више по цијену да не будем уопште ни питан „како је ту и ту“ остајем при истом опредјељењу. Ово због циља који се хтио постићи декларацијом, о чему су посвједочили њени састављачи, а о чему пише у горњем тексту.
    Констатацијом да је исти језик доказ истог идентитета сте лансирали свој прилог у теорију идентитета, по којем је, између осталог, идентитет Американаца (САД) и идентитет Енглеза у ствари један те исти идентитет са два имена. Ова револуција у теорији идентитета се, као што напоменух, ту не зауставља већ захвата многе друге нације које би њеним усвајањем драстично промјениле поглед на себе.

  7. Sale, ja sam potpisao DEKLARACIJU O ZAJEDNICKOM JEZIKU jer smatram da imamo ne samo isti jezik, nego i isto poreklo, istu kulturu i iste potrebe. I da se, kad hocemo, perfektno razumemo, da nam nisu potrebni ni sudski prevodioci, ni odvajanje dece u seoskim skolama zbog jezika. Sto smo dokazali ziveci u Jugoslaviji.

  8. Што се тиче тога да ли имамо исту културу ту не дјелим мишљење са вама.
    Можемо ми да имамо исте потребе, али ако неко није свјестан својих стварних потреба, и ако сам себи продукује неке потребе које су на дугорочну штету и њему и другима, онда ту има мало простора за корисну причу о заједништву кроз свијест о заједничким потребама.

    Кад хоћемо перфектно се разумијемо, међутим у пракси углавном није тако.

    Прича за себе су ти судски тумачи. Када се, не тако давно у званичне папире уносила лаж да постоје босански и црногорски језик, а такође и лаж да тзв. штокавски дијалект хрватског језика није, у ствари, у најекстремнијем могућем случају, хрватска верзија српског језика (као што постоји америчка верзија енглеског језика), дакле када се та лаж у отцијепљеним републикама озваничавала, данашњи покретачи декларације о заједничком језику су ћутали. Конкретан примјер ћу дати из Црне Горе, пошто ту живим: Балша Брковић је ћутао (он је истакнут као представник Црне Горе од дружине која гура декларацију и идеологију везану за декларацију). Ћутао је јер му је, по његовом мишљењу, то одговарало. Убачен је у школске уџбенике у Црној Гори на мјесто избаченог Матије Бећковића. Да није ћутао не би био промовисан ђацима као озбиљан писац. Ћутао је и његов отац, најекспанзивнији криптоусташа у Црној Гори, Јеврем Брковић. Он је убачен у уџбенике умјесто Црњанског. Сада ће у име дружине која стоји иза декларације, која има своје заслуге за увођење поменутих судских тумача, да се пребацује нама да смо за постојање, рад и плаћање тих судских тумача. Што је много много је.

    Кажете сеоске школе. О чему ви причате? Јесу ли за вас школе у Требињу сеоске школе? Јесу ли за вас школе у Бањалуци сеоске школе? За мене нису. Идеологија која прати декларацију тражи да укине те школе, у смислу да не буду онакве какве су данас. Одвајање од оних од којих би неодвајање учинило наше ђаке зависним од намјера дружине окупљене око декларације, је потребно да се нашим ђацима не би испирао мозак лажном школом без српске историје, лажном школом без изучавања дјела највећих српских писаца, без српске епске поезије, и прије свега лажном школом без вјеронауке, јер би дружина сигурно и то да укине. То што ви кажете да мислите да нам не требају српске школе у БИХ, Црној Гори и Хрвстској, то не значи да ја цијеним то ваше мишљење.

    Кажете да су сви ставови које сте изнијели доказани животом (ма шта ријеч живот овдије значила) у СФРЈ. Тај доказ вам није јачи од паучине.

Цитирај