Die Zeit: Запад је – на готово чудесан начин – дошао дотле...

Die Zeit: Запад је – на готово чудесан начин – дошао дотле да се боји Русије

На Западу се акумулирају страховања и тврдње да Русија жели да поткопа западно друштво. Под Путином, та земља, тобоже, води скривени рат, при чему не само против западних земаља, већ и против саме концепције демократског отвореног друштва као таквог

ПОДЕЛИ

НА НЕКИ готово чудесан начин – Русија и NATO са Западом за неколико година заменили су места.

До недавно се Запад сматрао јаким. Док је руско руководство уз председника Владимира Путина напротив јадиковало због тога што је земљу „опколио NATO“ и што Запад игнорише „законите интересе Русије у сфери безбедности“ и све ближе границама Русије примиче своје организације (NATO, ЕУ).

Све у свему: Запад тобоже прети Русији, а она треба да се брани. У последње време се из Москве у тим јадиковањима све чешће чују самоуверени тонови.

А на Западу се акумулирају страховања.

Тамо се тврди да Русија жели да поткопа западно друштво. Под председником Владимиром Путином, та земља, тобоже, води скривени рат, при чему не само против западних земаља, већ и против саме концепције демократског отвореног друштва као таквог.

Све чешће се говори и о новом хладном рату. То звучи као иронија, али се Русија већ неколико година жали да Запад никада није одустао од модела хладног рата и да је увек сматрао Русију својим непријатељем, чак и одмах након распада Совјетског Савеза.

Ове су промене почеле неприметно, негде после често цитираног минхенског Путиновог говора одржаног пре десет година на конференцији за безбедност. То је схватила и широка јавност после анексији Крима од стране Русије и рата који Русија води на истоку Украјине.

У исто време, све више људи у Русији и на Западу такође је почело да говори о слабости Запада, слабости која ће, као историјска природна појава, пре или касније довести до декаденције његовог демократског друштвеног система заснованог на праву и до уздизања новог светског и јавног поретка којим руководи и у ком учествује Русија.

У лето 2015. године руска армија се умешала у грађански рат у Сирији, при чему САД и њихови савезници ништа нису предузели против тога, па је о слабости Запада почело да се прича још гласније. Те приче су почеле да доминирају прошле године после изгласавања Брегзита и после победе Доналда Трампа на изборима у САД.

Многи прогнозирају наставак таквог развоја догађаја и у будућности и предвиђају – након судбоносних избора (Француска и Немачка) – крај Запада.

Листови New York Times и Washington Post већ неколико, месеци, неуморно тврде да Трамп своју победу дугује хакерима Путина.

Месечник New Yorker у мартовском броју на неколико страна је описао САД као мрачну земљу, ухваћену у мрежу зла.

Доналда Трампа називају „Путиновом марионетом“ и „ненамерним агентом“ Москве.

Часопис Vanity Fair је отишао још даље и поставио је питање Is Trump a Manchurian Candidate?.

Анкета компаније YouGov у децембру 2016. године показала да је половина Американаца верује да се „Русија умешала у бројање гласова (у САД)“.

У другим западним земљама, укључујући и Немачку, у јавности расте страх пред Русијом.

Лист Die Zeit је 23. фебруара ове године на насловној страни објавио нанишањени Рајхстаг и питање: „Да ли је Немачка на нишану?“.

Слични наслови, приче и насловне стране могу да се нађу у издањима Welt или Spiegel.

Ни телевизијски канали ARD и ZDF не запостављају фантастичне сценарије на тему пада Запада.

Прави фестивал пророка краја света и најављивача апокалипсе.

Последњи пут смо могли да посматрамо сличну ситуацију почетком 80-их година, када су Роналда Регана на истоку доживљавали као представника царства зла и многи људи на Западу, између њих и ја, након такозване „Одлуке NATO“ из 1979. плашили смо се почетка нуклеарног рата.

У томе, свакако, има истине. Ситуација је озбиљна, веома озбиљна. Русија у Украјини, односно у центру Европе, води рат и са анексијом Крима преокренула је светски поредак на континенту.

Ни једна од суседних са Русијом држава не може да буде сигурна у безбедност својих граница. NATO није стабилан, а ЕУ се налази у фази дубоке несигурности.

Руска држава на све начине покушава да утиче на политичке процесе на Западу. Дијапазон коришћених средстава се простире од лажних вести (који се шире помоћу медија финансираних руским новцем или новцем влада западних земаља), до сарадње са политичким странкама и појединим политичарима и њиховој усмереној, између осталог и финансијској подршци, до читавих фабрика интернет-тролова на друштвеним мрежама.

Ту спадају, колико можемо да видимо, и операције обавештајних служби, укључујући и хакерске нападе на Демократску партију у САД или на немачки Бундестаг.

Чак и Wikileaks све више одаје утисак да ради за Кремљ.

Другим речима положај Запада је критичан, због Брегзита, Трампа, Марин Ле Пен као потенцијалног председника Француске и, у сваком случају, све јачих десничарских па чак и лево-популистичких покрета у многим западним земљама.

У критичним ситуацијама постоје, међутим, две грешке које треба избегавати: паника и улепшавање стварности.

Доба улепшавања стварности је, на сву срећу, прошло како у односу на Русију, тако и у односу на сопствену ситуацију. Изгледа да је схваћена и озбиљност ситуације. Значи, треба да се избегава паника.

Русија је битан и утицајан фактор у међународној политици. А пошто се национална и међународна политика све чешће преплићу, тај утицај се шири и на друге земље. У стварности, много тога указује на то да Русија покушава да ослаби оно што она са дистанце зове западним светским поретком. У доминантном руском размишљању „на све или ништа“: слаб Запад значи – јаку Русију.

Узгред речено, у томе нема ничег новог. Запад је то, очигледно, само заборавио.

Исто то је – систематично и током деценија, све до краја хладног рата – покушавао да оствари Совјетски Савез, али је упркос томе – изгубио. Слабости сопственог система, али пре свега привлачност и моћ Запада, били су јачи. Тога треба само да се присетимо.

Уз све то, постоји много мање могућности да се са стране утиче на политику неке земље, него што то изгледа.

Моје животно искуство у Русији, док сам преко 25 година по задатку Фондације Хајнриха Бела бавио подршком демократији, научило ме скромности.

Вероватно је могуће подржавати тенденције у другим друштвима. Али, формирати трендове – једноставно је немогуће. Руководство Русије гледа на то другачије, и њему се – услед неке врсте комплекса прогањања већ много година у свим крајевима Запада – привиђају револуције у настајању. Међутим, то не може да буде контрааргумент. То је само потврда да Русија, уз велику дозу вероватноће, прецењује и своје могућности.

Да, Русија је под Путином поново постала јача. Али, она није толико јака колико је била за време Совјетског Савеза.

Данашња хистерија везана за руско мешање у западна друштва више сведочи о нашој сопственој слабости него о руској снази. Да будем тачнији, она пре свега сведочи о нашој сопственој несигурности.

У данашње време су Путина надували до димензија безмало свемогућег џина – због срамоте или страха, због несигурности или због рачунице. Или једноставно због тога што је немогуће да су Трамп, Ле Пен и сви остали наши – управо наша, а не његова – чудовишта.

Нема дилеме – он може много тога. Али, не све оно што му се сада приписује. То је одавно постало једно од обележја политике Путина – он се хвата у коштац са противницима из јаче категорије.

Политика Путина није узрок већ симптом кризе либерално-демократског друштвеног модела, кризе отворених западних друштава.

Демонизација Путина и признавање руске слике историје света по Хобсу или Дарвину, где се у борби за преживљавање свако бори против сваког – доводи до тога да нешто гине.

Гину, да будем конкретан, демократски принципи и достигнуће цивилизације какво је разлика између рата и политике.

Јенс ЗИГЕРТ (Jens Siegert) Die Zeit

Превела: Марија Билбија

ФАКТИ

2 КОМЕНТАРИ

  1. Мој хрватски друг предложио ми је преписку на тему српско-хрватске кривице; међутим преписка се састојала у његовим овешталим хрватским оптужбама и конструктима – на које сам ја постављао питања: да ми се објасни или документује, на шта су као одговор долазиле етикете – великосрбин, четник, фашиста, националиста.. а са таквима он не расправља – те остадох без иједног објашњења и доказа.

    Ова „дискусија“ уверила ме је да о њиховим конструктима не вреди расправљати – јер они проповедају оно што су замислили, невезано са стварношћу и логиком. Постоји директна веза са силом и на њу треба обратити пажњу, остало је замајавање.

    ПС
    Врло озбиљно треба прићи термину „истине“, јер ни она није идентична нама и њима. Док ми имамо неки кристални словенско-хеленистичко-православни став о истини као највишој светињи, дотле је ту запад далеко прагматичнији: истина је оно што се маже на лебац – данас, одн.јутрос. Почињем да се питам за пок.С.Милошевића: да ли је његово потенцирање Истине следило из горњег неспоразума, или је било некаква порука Западу?

    • Својим инсистирањем на кристално јасној и светој истини ми уствари иритирамо сав запад, поготово оне који живе у конструисаној стварности: јер се тиме декларишемо као виши од њих.

Цитирај