Како је Николај изненада остао без власти и без круне

Како је Николај изненада остао без власти и без круне

Тачно пре 100 година цар Николај II се одрекао престола. Још увек историчари и публицисти дискутују о томе како би се развијала ситуација да је самодржац остао потпуно сам, суочен са револуцијом када су чак и команданти фронтова окренули леђа свом врховном команданту. Често се одговори траже у теоријама завере, али они постају сасвим јасни ако се уклопе у контекст историјских догађаја и ако се пажљиво сагледа хронологија.

ПОДЕЛИ

Између револуције и домина

Осам дана пре одрицања од престола, 7. марта 1917. године (22. фебруара по старом календару), император Николај II са свитом и у пратњи Сопственог железничког пука кренуо је из Царског Села у Могиљов, где је био Штаб врховног команданта. У свом дневнику за тај дан он је написао следеће: „Читао сам и спремао ствари… Отишао сам са Аликс до Знамења, а затим на станицу. У два сата сам кренуо у штаб… Читао сам, досађивао се и одмарао“.

Дан раније су житељи Петрограда почели да демолирају пекаре, и гомиле су изашле на улице скандирајући „Хлеба!“. Начелник императорске дворске страже, генерал Спиридонович, у мемоарима недвосмислено пише да је цар у више наврата упозораван и директно наговаран да не иде у штаб. Али министар унутрашњих послова Протопопов је, наводно, уверио цара да у престоници влада мир.

Такво објашњење одласка цара Николаја II из Петрограда широко је распрострањено у савременој историографији. Али та верзија „функционише“ само у једном случају: ако се поверује да је бунт због хлеба у Петрограду избио без разлога и да није било проблема са снабдевањем. Међутим, у стварности се све одвијало другачије.

Императорски возови су стигли у Могиљов средином дана. У 15:40 цар Николај II је послао телеграм у Царско Село: „Допутовао сам без проблема… Ретко кашљем… Много ми недостајете. Све вас нежно љубим“. У то време се у Петрограду већ масовно штрајкује и заустављају се предузећа. Хиљаде људи излазе на демонстрације са паролама „Хлеба!“, „Доле рат!“ и „Доле аутократија!“. Почињу сукоби са полицијом, а сузбијању нереда се придружују козаци.

Цар Николај је сазнао за догађаје у Петрограду тек 9. марта из телеграма који је добио од царице. Александра Фјодоровна је била у Царском Селу, и по свему судећи ни сама није схватила озбиљност ситуације. Њена депеша није се у царевом дневнику одразила ни на који начин. Он пише царици: „Мој мозак се овде одмара – нема ни министара, ни тешких питања о којима треба размислити. Мислим да ми је ово од користи, али само за мозак. Срце ми пати због растанка“.

У том тренутку у Петрограду градоначелник информише команданта војног округа Хабалова да је полиција немоћна. Против демонстраната се шаље војска. Међу козацима су забележени први случајеви одбијања послушности. Командант Петроградског округа Хабалов телеграмом извештава цара да је у престоници револуција. Император му одговара: „Наређујем да се одмах сутра у престоници зауставе нереди који су недопустиви у тешко време рата против Немачке и Аустрије“.

У свом дневнику за 10. и 11. март цар поново пише о томе какво је време, да је посетио цркву и да се шетао на свежем ваздуху. Белешка од 11. марта се завршава речима „увече сам мало играо домине“.

„Срамота! Нисам успео да стигнем у Царско Село“

12. марта у Петрограду почиње снажна оружана побуна. Део гарнизона прелази на страну револуционара. У штабу генерал Алексејев по неколико часова разговара са царем Николајем покушавајући да му објасни колико је ситуација озбиљна. Са једне стране, он наговара императора да прихвати захтеве побуњеника и именује одговорно министарство (иако у марту 1917. то већ нико није тражио, него је директно постављено питање смене власти), а са друге да пошаље трупе у престоницу.

Алексејев је ипак успео да убеди цара да повуче са фронта мешовити одред са командиром коме се дају ванредна овлашћења и да их пошаље у Петроград. Међутим, генералу Иванову и његовом Георгијевском батаљону цар Николај је наредио да иде у Царско Село, а не у Петроград, и да тамо сачека долазак осталих трупа.

У дневнику је за тај дан он написао следеће: „У Петрограду су почели нереди пре неколико дана. Нажалост, у њима је почела да учествује и војска… Преко дана сам се прошетао путем према Орши. Време се пролепшало. После ручка сам одлучио да што пре кренем у Царско Село и у један сат ноћу сам прешао у воз“.

До Царског Села су императорски возови имали да пређу око 1.000 километара, од Могиљова, преко Орше, Вјазме, Лихославља, Тосна и Гатчине.

13. марта генерал Хабалов шаље телеграм у штаб о катастрофалној ситуацији у Петрограду и о томе да није могуће завести ред. Председник Думе Родзјанко телеграфише да се влада распала не чекајући одлуку императора, и Привремени комитет Државне думе преузима власт. Војни министар Бељајев је послао депешу да је министар саобраћаја изгубио контролу над железничким пругама и предлаже да се хитно успостави војна контрола над пругама. Али коме предлаже? Цар већ није био у штабу. У Орши је цара Николаја „сустигао“ телеграм Државног савета са молбом да предузме хитне и одлучне мере за спасавање ситуације. У ноћи између 13. и 14. марта генерал Алексејев је из штаба послао телеграм генералу Иванову и замолио га да упозна цара са ситуацијом у Петрограду чим овај дође у Царско Село, као и са телеграмима Родзјанка и информацијом о власти Привременог комитета.

Будући да су ревoлуционари већ заузели Тосно и Љубањ, цар је морао да се врати назад, а затим да крене у правцу Пскова. У дневнику за 14. март он је записао. „Ноћу смо код М. Вишере кренули назад… Идемо према Валдају, Дну и Пскову, где смо стали да преноћимо… Срамота! Нисам успео да стигнем у Царско Село. А мисли и осећања су све време били тамо!..“

Апсолутна власт и апсолутна одговорност

Генерал Иванов је стигао у Царско Село са великим закашњењем, тј. тек ноћу 14. марта. Тада је сазнао да је од свих јединица које су повучене са фронта ради завођења реда у Петрограду на одредиште стигао само један пук, а све остале јединице су се отегле дуж пруге између Двинска, Полоцка и Луге. Кретање царских возова посебног значаја потпуно је зауставило железнички саобраћај. Цар је послао телеграм Иванову у Царско Село: „Надам се да сте срећно стигли. Молим да се не предузимају никакве мере пре него што дођем и пре него што ми буде поднет извештај“.

Међу официрима се од 1905. године формирао веома сложен однос према личности монарха, и о томе је отворено писао Антон Деникин: „Тешко да је потребно било коме доказивати да је огроман број виших официра био потпуно лојалан према идеји монархизма и према царевој личности… И поред тога, после Јапанског рата једна од последица прве револуције је била та да су официри из неког разлога били под посебним надзором полиције, и командири пукова су периодично добијали црне листе. Сав трагизам тих листа састојао се у томе што је било готово бесмислено оспоравати њихову ’непоузданост’… <…> Кругови активних официра су постепено променили структуру… Мистично ’обожавање’ монарха је почело да бледи… Појављивало се све више оних који су умели да разликују идеју монархизма од личности, и добробит отаџбине од облика владавине“.

Када је цар Николај стигао у Псков, генерал Алексејев је ступио у везу са њим и преклињао га „док није касно“ „да предузме мере које ће смирити становништво“ и „васпоставити нормалан живот у земљи“. Алексејев је добијао вести од Родзјанка и због тога је сматрао да се „Државна дума труди да заведе ред колико је то могуће“, што значи да још није касно дати народу одговорно министарство које ће бити под контролом Парламента. Генерал Рузски је провео пола ноћи лично убеђујући цара да је ситуација управо таква. Међутим, цар Николај је одговорио да не може правити уступке јер је као монарх примио апсолутну власт и апсолутну одговорност. Пристајањем да своја права преда другима, он би се лишио могућности да управља догађајима, али се при томе не би лишио одговорности за њих.

То је говорио човек који је учинио све неодговорне поступке редом, које је било могуће учинити у насталој ситуацији. Само путем дугих наговарања (а низ извора тврди да је било и директних притисака на монарха, када су му показани телеграми о побуни у Москви, у другим градовима, и на флоти) Алексејев и Рузски су успели да убеде цара да је одговорно министарство у таквој ситуацији најмање зло. Доневши одлуку, император је отишао на спавање. То је била ноћ између 14. и 15. марта 1917. године.

Свуда издаја, кукавичлук и обмана

Рузски је ступио у везу са Родзјанком и саопштио му судбоносну вест да Дума има одобрење за формирање нове владе, али је одмах од Родзјанка сазнао да је ситуција драстично промењена и сада може бити говора само о одрицању од престола. У том тренутку је власт у Петрограду већ у потпуности преотео Петросовјет и почели су преговори о формирању Привремене владе. Делегација Думе је кренула у Псков – формално да добије указ о формирању владе, а заправо да добије документ о одрицању од престола.

Информација о овом разговору је пренета штабу. Генерал Алексејев је телефонирао цару, али му је речено да је цар заспао. Алексејев је захтевао да га пробуде, али је одговор гласио да је цар ионако касно легао. Опис ових догађаја Алексејев је послао телеграмам свим командантима фронтова и затражио њихову реакцију. Сви су се изјаснили за одрицање од престола.

Тога дана је император Николај II записао у свој дневник: „Јутрос је дошао Рузски и прочитао ми свој крајње дугачак разговор телефоном са Родзјанком. По његовим речима стање у Петрограду је такво да је сада министарство из Думе немоћно да било шта учини јер се против њега бори социјал-демократска партија преко Радничког комитета. Траже да се одрекнем престола. <…> Суштина је у томе да у име спасења Русије и мира у војсци на фронту треба прихватити тај корак. Ја сам пристао… <…> У један сат ноћу сам отпутовао из Пскова са тешким утисцима од свега што се догодило. Свуда око мене је издаја, кукавичлук и обмана!“

Из Петрограда је цела та ситуација изгледала далеко једноставније. У успоменама мењшевика Николаја Суханова цела драма је смештена у неколико реченица: „… револуционарни одреди су на станици Дно задржали царски воз на путу за Царско Село. Питање ликвидације Романова је самим тим било стављено на дневни ред. Била је то одлична вест. Али мени је све то деловало као нешто што нема много значаја…“.

Слично су догађаје у Русији доживљавале и њене савезнице у Антанти. И са њиховог гледишта се питање власти решавало независно од династије Романов: Француска и Велика Британија су једноставно отписале и цара Николаја II и монархију. Оне су већ 14. марта званично признале власт Привременог комитета Државне думе, а затим су 24. признале власт Привремене владе.

16. марта је грађанин Николај Романов написао у свом дневнику: „Спавао сам дуго и чврсто. Пробудио сам се далеко од Двинска. Напољу је био мраз, али је било сунчано. Разговарао сам са својима о јучерашњем дану. Много сам читао о Јулију Цезару“.

Дмигтриј ЛИСКОВ, Руска реч

1 КОМЕНТАР

  1. Душан Буковић:

    ИЗВЕСНЕ КОМПОНЕНТЕ

    Имајући на уму извесне компоненте, да је одмах у почетку бундистичке, фабијанске и масонске буржоаско-фебруарске револуције у Русији цар Никола II лишен слободе по наредбни петроградског адвоката, масона и бундисте Александра Керенског и да је држан извесно време са целом својом породицом као заточеник у Тоболску, да је на крају пребачен у Јекатеринбург, где је ликвидиран са целом породицом око два сата изјутра 17 јула 1918. године.

    Тајна овог ужасног бундистичко-бољшевичког злочина данас је делимично расветљена. Позната је наредба Колчака, која је издата у Омску 3 марта 1919, на основу које је судија Николај Соколов извршио истрагу и успео да открије и многе детаље овог ужасног злочина. Наредбу за убиство цара и његове породице у време масонске бундистичко-бољшевичке револуције у Русији, издао је Јаков Свердлов, председник Централног егзекутивног комитета , преко чекисте Филипа Голошчекина, Јакову Јуровскоме, који је убио цара и царевића. Свердлов је добио наредбу за то од масона, бундиста, фабијанаца и бољшевика са највишег места, из Њујорка, Сједињених Америчких Држава.

    Међутим, Царске убице нису остале некажњене: Заков Свердлов, главни организатор убиства, премлаћен је од радника у фабрици Морозев у Москви 1919. године, С.П. Ваганова су препознали сељаци на улицама Јекатеринбурга и линчовали га; М.А. Медведев (Курдин), један од физичких учесника убиства, умро је у затвору од тифуса; Јакимов је доживео исту судбину; Петр Војков, совјетски отправник послова у Варшави, убијен је у атентату младог студента Бориса Коверде. Јаков Јуровски је умро 1938. године (Види: Robert Wilton, The last days of the Romanov, Hawthorne, California, 1969; Denis Fahey, The Rulers of Russia, Hawthorne, Calif., 1975; A. Goulevitch, Czarism and revolution, Hawthorn, Calif. 1962; George Knupffer, The truth about the reign of the emperor Nicholas II, the economic social and cultural development of Russia before the revolution, Hawthorne, Calif., 1977; Arthur W. Thompson, American socialist and the Russian revolution of 1905-1906, Freedom and Reform – Essays in honor of Henry Steele Commager, Edited by Harold M. Hyman and Leonard W. Levy, New York – Evanston, and London, 1967; Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967).

    Чињеница је да је главна оштрица руских непријатеља спољних и унутрашњих у XIX и XX столећу била усмерена против Руске монархије и Руске православне Цркве. Против главног носиоца руског самодржавља…

    Као што нимало није случајно, при овоме да посебно истакнемо колику огромну улогу и данас игра глобални федералистички, реакционарни и империјалистички естаблишмент у Њујорку, који је 1872. године постао седиште Генералног Савета Интернационале Карла Маркса, која је имала познати нам развој:

    – не само због устоличавања у Њујорку 1867. године Мацинијевог “Универзалног Демократског Савеза”, успркос важности његове непосредне улоге у реакционарним и револуционарним покретима у Источној Европи, посредством Бакуњинове мреже.

    – И не само због оснивања у Њујорки 1843. године чувеног тајног искључиво јеврејског друштва Б’наи Брит, и не само због вртоглавог успона буржоаске, реакционарне, бундистичке и банкарске групе у Њујорку “Јајкоб Шиф, Кун и Лоеб”, која је финансирала тз. „руску“ револуцију 1917. године (Види: Pierre Virion, Bientot u gouvernement mondial – une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 28; The German-bolshevik conspiracy – War information series, No. 20, October 1918, Hawthorne, California, U.S.A., 1975; ЕВРЕИ И ВЛАСТЬ В РОССИИ, 1917-1924 гг., (Види: http://www.liveinternet.ru/use…).

    Бакуњин је знао на шта може да рачуна, јер Руси – не нација водич, већ народ за експерименте, имали су мисију да у двадесетом столећу потресу свет, да се припреме и на крају да се подвргну под јарам тз. федералне светске владе са седиштем у Њујорку, која данас зависи од западно-европских и америчких тријалиста, тз. “великих изабраника” и “револуционарног естаблишмента високе паладистичке масонерије и великих међународних финансијера” – “La revolution, la haute maconnere du Palladisme, la haute finance internationale, tout est la, comme a un rendezvous fixe d’avance a cette meme époque, en ce meme lieu”. (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, стр. 131).

    То је имао у виду између осталих и амерички сенатор James P. Warbourg, кад је у току jeдне дискусије у Вашингтону 1950. године дословно рекао:

    “Без обзира на то, да ли то неко хоће или неће, ми ћемо имати светску владу! Једино питање које се поставља јесте: да ли ће та влада бити успостављена на основу њеног прихватања или пак победом…” (Види: William P. Hoar, Architects of conspiracy – An intriguing history, Boston – Los Angeles, 1984, стр. 317).

    Није дакле изненађујуће да су данас у свету остала само два супарника – ривала, Англо-американци и Руси : први као изузетни предстаници свемоћног, тријалистичког, глобалног, интернационалног, револуционарног, реакционарног, корпоративног, тоталитарног западно-европског и америчког новог светског поретка, и други као представници интернационалног, глобалног, корпоративног експериментализма, револуционарне, реакционарне, масонске, бундистичке, фабијанске, интермариумске и тоталитарне источно-европске перестројке.

    Међутим, ваља истаћи да је англо-америчко и руско ривалство у свету приметио у деветнаестом столећу, између осталих и Alexis de Tocqueville, који је измећу осталог рекао:

    “Сада постоје на земљи два велика народа, који пошавши с разних тачака, као да иду једној истој мети: то су Руси и Англо-американци… Њихова је полазна тачка различита, њихови су путеви различити; али при свему томе, сваки од њих изгледа да је позван неком тајном намером провиђења, да једнога дана завлада над половином света…” – “… Il y a aujourd’hui sur la terre deux grands peuples qui, partis de points différents, semblent s’avancer vers le même but : ce sont les Russes et les Anglo-Américains. Tous deux ont grandi dans l’obscurité ; et tandis que les regards des hommes étaient occupés ailleurs, ils se sont placés tout à coup au premier rang des nations, et le monde a appris presque en même temps leur naissance et leur grandeur. Tous les autres peuples paraissent avoir atteint à peu près les limites qu’a tracées la nature, et n’avoir plus qu’à conserver ; mais eux sont en croissance : tous les autres sont arrêtés ou n’avancent qu’avec mille efforts ; eux seuls marchent d’un pas aisé et rapide dans une carrière dont l’œil ne saurait encore apercevoir la borne. L’Américain lutte contre les obstacles que lui oppose la nature ; le Russe est aux prises avec les hommes. L’un combat le désert et la barbarie, l’autre la civilisation revêtue de toutes ses armes : aussi les conquêtes de l’Américain se font-elles avec le soc du laboureur, celles du Russe avec l’épée
    du soldat. Pour atteindre son but, le premier s’en repose sur l’intérêt personnel, et laisse agir, sans les diriger, la force et la raison des individus. Le second concentre en quelque sorte dans un homme toute la puissance de la société. L’un a pour principal moyen d’action la liberté ; l’autre, la servitude. Leur point de départ est différent, leurs voies sont diverses ; néanmoins, chacun d’eux semble appelé par un dessein secret de la Providence à tenir un jour dans ses mains les destinées de la moitié du monde…” (Види: Alexis de Toqueville, De la democratie en Amerique, Vol. II, Paris, 1866, стр.. 430-431).

    Историски је позната ствар да су се амерички социјалисти и бундисти у Њујорку, као и фабијанци у Лондону, залагали за зликовачки експериментални комунистички поредак у трулој, олигархиској, нихилистичкој и анархистичкој подземној Русији, која је константно потпаљивана изнутра и споља од друге половине деветнаестог столећа до октобарске револуције 1917. године…

    Руски револуционари су били оптерећени комплексом анархије. То је између осталих, приказао и А. Херцен у једном разговору са једним нихилистом:

    „Ви сте били хипокрите (вели нихилиста) – ми ћемо бити циници; ви сте имали морала само у речима, – нама се чини бољи злочин; ви сте се покоравали вашим старешинама и ви сте се клањали људима које нисте поштовали; ми ћемо их гурати лактом и стати им на жуљ не тражећи извињење; ваш се понос задовољавао спољним знацима поштовања и пуким уветом, – наша се гордост састоји у томе да презиремо сваку пристојност и свако питање части…“

    Имајући у виду да су основни и главни носиоци западно-европске и америчке глобалне, корпоративне, интернационалистичке, федералистичке, бундистичке, фабијанске, тријалистичке стратегије са седиштем у Риму, Лондону и Њујорку, сматрали да се у Русији треба спровести зликовачки комунистички експерименат, а не у западној Европи или Америци. То се јасно видело и за време извођења тз. „буржоаско демократске“ револуције у Русији 1905-1906. године. Дочекали су зликовачку бољшевичку револуцију у Русији са великим одушевљењем јер су били уверени да је наступио погодан моменат да је осакате и униште – “Many Russian born Jews, albeit a minority, were also socialists or associated with the Bund. Much more important, however, was the fact that the overwhelming majority of American Jews, regardless of political outlook, hated the Russian government and rejoiced in a movement which promised some relief to their pogrom-stricken coreligionists and relatives…” (Види: Arthur W. Thompson, American Socialist and the Russian Revolution of 1905/1906 – Freedom and reform – Essays in Honor of Henry Steеle Commager, Edited by Harold M. Hyman and Leonard W. Levy, New York – Evanston, and London, 1967, стр. 343).

    Није без интереса да поменемо и једно сведочанство о узроцима србофобије и русофобије које је оставио проф. Др. Л. М. Костић у студији “Србија или Југославија” из које ћемо репродуковати извесне цитате да бисмо одбили сваки приговор пристрасности.

    Стр. 62 и 63: “… Мени изгледа та ствар прилично јасна и доступачна: из истих разлога из којих помажу и комунистичку Југославију. Тј. из мржње према Истоку, према Русији, према православљу итд. Они сматрају да би слободна Србија одмах тражила и нашла наслон на Русију. Они то с правом претпостављају. И ми бисмо личили на самоубице кад бисмо се тога наслона либили, кад га не бисмо свестрано користили.

    Видели смо шта нам жели Енглеска и како је с нама поступала. Поред свих издаја, још је бомбардовала српске градове горе него Немци за време последњег рата, а хрватске је сасвим штедела. Зажто? Врло је прост одговор на то. Черчил је већ био утаначио са Стаљином поделу Југославије одн. сфера у Југославији по принципу фифти-фифти, и Стаљин је био тобоже сместа дао пристанак. А како би изгледало то пола-пола? Ни то није тешко докучити; Енглеска би имала у својој интересној сфери запад а Русија исток Земље. Зато она није протестовала због убијања Срба у ‘НДХ’ већ због српских одмазда, јер је свој пресумптивни део штедела; зато је наметнула претседника владе Субашића; зато је фаворизира сваки антисрпски покрет и у земљи и у иностранству итд. То ће она чинити и даље, јер се ‘принципи енглеске спољне политике не мењају, па ма која влада била на управи земље’, како гласи једна спољно-политичка максима.

    Не само да су Савезници (у првом реду Енглези) напустили Дражу, већ су они били готови да помажу Павелића. О томе детаљно пише бивши југ. Министер за време рата др Милан Мартиновић у календару ‘Хрватског Гласа’ за 1955, а то преноси и г. Радоје Л. Кнежевић у лондонској ‘Поруци’, број јануар-март 1959, страна 40. Енглеска обавештајна служба у Швајцарској пристала је била да се помогне хрватска акција против Немаца ако се образује заједницка влада ХСС и умерених усташа. Савезници би ондма де факто признали Хрватску републику – на челу са дром Мачком…

    Енглези ће нас увек сматрати својим виртуелним противницима, онима који више теже и нагињу Русима него њима, онима који ће у трајним ситуацијама ићи са Истоком а не са Западом.

    То су константе, сталне руководне идеје енглеске политике, не треба се
    заваравати. А она, нажалост, још увек врши велики па негде и пресудан утицај на САД. (Тако је било и за време последњег рата, када су Србију бомбардовали
    амерички авиони, али врховна команда над савезничком авијацијом у нашем пределу припадала је Енглезима. Они су виновници свих убистава Срба од почетка 1944, а посредно и од пре).

    ‘Савезници’ су створили комунистичку Југославију; то је њихово чедо, њихово дело. Ако им сад не конвенира, значи да је ми морамо рушити и прилагодити њиховим циљевима.
    А који су то циљеви? Борба против Русије и Истока, против сваке Русије, не само комунистичке…

    Ја нећу говорити нашим људима шта би значило за нас Србе кад бисмо Русију изгубили или удаљили од себе, кад бисмо је натерали да пригрли наше непријатеље ( као у доба краља Милана ). То знамо из историје, то осећамо инстиктивно. Нема нама природнијег ни чвршћег наслона него на Русију, словенску, православну, ћириловску.

    Она нас је несебично помагала кроз многе векове и у разним ситуацијама…”

    Стр. 66 и 67: “Енглези су егоисти према целом свету, али су према Србима још и непријатељи. И онај ко се на њих поуздава у најмању руку је непоправљив. Други ‘савезници’ нису тако а приори нерасположени према Србима и дали би се местимично разлогу да се Енглеска не укопча увек, па тиме онемогући сваки акт у корист Срба. Немамо ми шта од њих да очекујемо, ма шта доброг, ја најискреније уверавам читаоце. А видеће да и други тако мисле.

    Пок. Адам Прибићевић је у једном веома запаженом чланку објављеном у питсбуршком листу 2 марта 1954 под насловом ‘Опрезност према Великима’ (тај чланак је пренео после и календар ‘Америка’) веома оштро опоменуо оне који се уздају у помоћ ‘Великих Савезника’ Србима. Он се ту чак највише окомио на владу САД, која је ‘да би задобила за партиске куглице 28 милиона америчких католика и симпатије Ватикана’ дала склонисте Артуковићу, који је крив за покољ 600 хиљада Срба и рушење стотина српских православних цркава, да паљење стотине српских села не спомињемо. А обавештени смо да је та звер, за изборне борбе, учествовала активно на једном републиканском збору у Лос Анђелосу. Главно је задобити владу САД а не извојевати победу правди у Југославији. И, ако Артуковић може привући хрватске гласове, добро је дошао преко гробова бар 600,000 Срба!’…” (Види: Проф. Лазо М. Костић, Србија или Југославија, књига трећа, Хамилтон, Онтарио, Канада, 1962).

    Све ове компоненте, могу се и данас сагледати, када је реч о данашњим судбоносним догађајима, који се одвијају око вештачких граница и вештачких нација бивше Југославије и бившег СССР-а, које су као што је познато постале продукт масона. бундиста, фабијанаца, бољшевика, интермариумаца, бечко-берлинских марксиста баљезгара и њихових свемоћних буржоаских ментора западно-европских и америчких империјалиста – тријалиста, који су радили на све могуће начине да поцепају, осакате, окупирају и подјарме обезглављене и обесправљене Србе и Русе у трагичном ХХ столећу.

Цитирај