Катарина Стојановић: Технологија неће моћи да “прогута” позориште

Катарина Стојановић: Технологија неће моћи да “прогута” позориште

- Одласком са Косова и Метохије, један део мене је заувек умро. -Припремам главну женску улогу у филму “Разбојници Баната” чија се премијера очекује ускоро, каже Катарина Стојановић

ПОДЕЛИ

Рођена 1980.год.у Косовској Митровици. Живела у Приштини. Завршила Прву приштинску гимназију и 1997. уписала Факултет уметности у Приштини, драмски одсек. Дипломирала 2001. године у класи професора Светозара Рапајића. Косово и Метохију је била принуђена да напусти у јуну 1999. год. као и већина становништва. Тада је била на другој години Академије. Дошавши у Београд, класа у којој је наставила студије била је у просторијама ФДУ у Београду, који је уступио свој простор за рад те године. Разговарамо са Катарином Станојевић о животу пре и после рата 1999. и о њеном свету драмске уметности.

Како тече ваша каријера ?

-Мислила сам да је одлазак са Косова и Метохије привремен и нисам веровала да се више нећу вратити у свој град. После завршетка студија, почела сам да играм најпре у дечијим представама. Прва моја представа, непосредно после дипломирања, била је 2001. год.у Дому синдиката, велики новогодисњи спектакл “ Астерикс и Обеликс „, где сам играла на позив Милорада Мандића Манде, у његовој режији. Даљи рад сам наставила у статусу самосталног драмског уметника, играјући како у дечијим, тако и у представама које су намењене старијој публици. Представе за децу : “ Црвенкапа и збуњени вук“ , “ Пепељуга“ , “ Петар Пан“, “Успавана лепотица“ и друге класичне бајке, које су на репертоару Центра за културу Раковица, у којем играм од 2004. године. Представе за одрасле : “ Деца пакла“, “ Да ли је то била шева“, “ Драга Јелена Сергејевна“. Главна женска улога у филму “Разбојници Баната”, који је тренутно у припреми. Надамо се премијери ускоро.

КАТАРИНА на сцениДа ли сте били под пресијом бомбардовања и рата 1999. за време студија?

-За време рата на Косову и Метохији, већ сам била на другој години Академије. Ми, као студенти, нисмо радили под пресијом, нити смо осећали неки страх. Нарочито ми, који смо са Косова и Метохије. На неки начин, били смо навикнути годинама на неповољне околности. Нисмо чак о томе ни причали. Морам да кажем да смо ми, као класа, до последњег тренутка радили. О томе најбоље говори анегдота са часа глуме, када је 1998. године уведен полицијски цас, а наш дивни проф. Светозар Рапајиц је рекао да ми радимо Чехова и да нас то не треба да се тиче. Када је полиција ушла на факултет и када су нас затекли увече на Академији, у време када није требало нико да се нађе на улици, на питање полиције : „Ста радите овде“, мој професор је мирно одговорио : “ Зар не видите да радимо Чехова“. Док није избио рат и бомбардовање, ми смо нормално завршавали своје обавезе.

Како гледате на све што се догађало расељеним лицима са Косова и Метохије?

-И као уметник и као човек, јако сам потресена свиме што се догодило. Тај осећај зиви у мени од како сам напустила Приштину. После толико година и даље ме прогањају снови о мом дому, који сам била принуђена да напустим, мојој соби, мојим књигама, успоменама… Одласком са Косова и Метохије, један део мене је заувек умро. Жао ми је што не могу свом детету, које сада има 18 год. да показем свој град, да види где сам провела детињство, да упозна Косово и Метохију. Сматрам да смо прошли велику голготу и да је то трагедија једног народа, не само људи, који су живели на Косову и Метохији.

Како сте се снашли и где сте почели да се бавите глумом?

-Доласком у Београд, каријеру сам започела непосредно после дипломирања, као самостални драмски уметник. Између осталог, одиграла сам највише улога на сцени Центра за културу Раковица, који негује дечију и вечерњу сцену. Ту сам нашла неки свој мир. Напомињем да није било нимало лако, нарочито што нисам имала никакву подршку и нисам имала никога да ме “ погура“, што се жаргонски каже. Било је јако незгодно јер сам ја у то време већ увелико била и родитељ, мајка која сама одгаја дете, па нисам била одговорна само за себе, зато сам била принуђена да одбијем сталне ангажмане у позориштима у унутрашњости, јер је било немогуће одгајати дете самостално и непрестано се селити и путовати, а ја сам тада већ имала своју базу у Београду.

Колико је за уметника значајан таленат а колико рад?

-Што се тиче рада и талента, рекла бих да су нераскидив спој, али више преферирам рад, јер знам много талентованих глумаца, који због своје лењости, ништа нису урадили, а имали су све предиспозиције да постигну велики успех. Мислим да глумац мора, пре свега, да ради на себи непрестано, да много чита и образује се.

С обзиром да играте у представама за децу, реците нам какав је дечији свет данас, имајући у виду велике промене у свету и развој ИТ?

-Развој технологије утиче на све нас, па тако није заобишао ни децу, којој је данас све на плану технологије доступно. Моје велико искуство у раду на дечијим представама, говори да су они дивна публика, али и најстрожи критичари, да они који воле позористе, долазе и по неколико пута да гледају исту представу и виде своје омиљене јунаке. Ниједна технологија неће моћи да “ прогута “ добру бајку и добру позоришну представу.

Какве представе воле деца?

-Рекла бих да деца воле највише класичне бајке, али и представе рађене по мотивима њихових омиљених цртаних филмова. Воле представе у којима нису само посматрачи, већ воле активно да учествују.

КАТАРИНА СТОЈАНОВИћ, глумица (драмска уметница)Коју литературе највише читате?

-Највише ме занимају књиге из области психологије. Интересује ме много тога из области медицине и о томе много читам. Некад ми буде жао што то нисам уписала, али живот ме је одвео на други пут. Волим, како класике, тако и савремена дела. Нисам љубитељ поезије. Волим добар роман, добру причу. Мој избор су дела Тонија Парсонса, Халеда Хосеинија и Орхана Памука.

Слободан уметник и слободан избор?

-Мислим да су многи данас у статусу слободног уметника, не због свог избора, него стицајем околности. Није данас време, као што је било док сам ја била дете, када се неупоредиво више радило и снимало. Тада је статус слободног уметника имао смисла, јер вам је као уметнику давао могућност избора. Данас није тако. Данас су то наметнуте околности.

Које су вам представе и улоге најдраже?

-Најдража представа ми је „Деца пакла“, по тексту Јована Букелића, у режији Миомира Микија Стаменковића. Едукативна и поучна драма о свеприсутној болести данашњице, наркоманији. Играм Лелу, жену која је посрнула у тај пакао. То ми је најдраза улога. Била ми је велики изазов. Требало ми је много разумевања, много знања о том пороку и велико познавање психологије да бих одбранила тај лик.

Какво је задовољство бити драмски уметник?

-Без обзира на све околности, кад изађем на сцену, заборави се све. Велико је задовољство, ако волите овај посао. Ми живимо за тај аплауз и то нам је највећа награда.

Славица Ђукић

Цитирај