Томислав Кресовић: Немачка “доминација” у Србији?

Томислав Кресовић: Немачка “доминација” у Србији?

ПОДЕЛИ

Стојадиновићев пронемачки курс “Гросраума”

Немачка није желела да Југославија јача у склопу „Мале антанте“ (Југославија, Румунија, Чехословачка), па је то био повод за перфидно економско окупирање Југославије и јачање сепаратизма који је довео до окупације и њеног распада. Милан Стојадиновић председник владе Краљевине Југославије у свом експозеу у Народној скупштини 4. марта 1937. каже: “Између Југославије и Немачког рајха не постоје никакве супротности и несугласице. Ми с Немачком имамо додирних тачака нарочито на економском плану.“ На ове речи премијера Стојадиновића била је бурна реакција опозиције. Југославија је за Трећи Рајх представљала озбиљног трговинског партнера, увозника индустријске робе и извозника пољопривредних производа. Сем тога, Немце су привлачи548866091 (1)ле значајне рудне резерве – бакар (друго место у Европи), цинк, молибден, хром, олово и нарочито боксит. Од посебне је важности био стратешки положај Југославије. Већ од 1936. године Немачка је постала највећи Југословенски спољнотрговински партнер, да би се 1940. године њен удео у целокупној југословенској размени са светом повећао на читавих 60 процената. У октобру исте године, потписан је нови трговински уговор између две земље, који је Југославију фактички претворио у пољопривредно – сировинску базу Трећег Рајха. Штавише, њен финансијски систем је био укључен у европски клиринг под покровитељством Немачке. Херман Геринг је дао инструкције за експлоатацију и пљачку Србије. Војноп
ривредни штаб за Југоисток формиран је 28. априла 1941., а већ наредних дана је био готов списак погона које треба укључити у ратни производни апарат Рајха. Немачка је Србију третирала као своју геополитичку транзитну зону утицаја у Подунављу и моравско-вардарском коридору.

Брозово „опраштање“ ратних репарација Немачкој

Брозова политика „поравнала“ је ратне репарације са Немачком 1970. односно 1973. споразумом о кредитима од 700 милиона ДМ као и отварањем врата за више од милион грађана Брозове Југославије који су радећи у Немачкој доносили деценијама милијарде ДМ као стране дознаке. Тако је Броз са Вили Брантом „испеглао“ ратни злочин Немачке у Другом светском рату где је највише страдала Србија и српски народ. Интереси су прагматични а не историјско-политички. На тим дознакама и Немачким кредитима функционисала је Брозова економија до његове смрти и до распада Југославије 1991-1992 године.

Немачки курс “Гросраума“ након 2000. године у Србији Ђинђић-Вучић

Након распада Југославије Немачка је Србију држала под санкцијама и изолацији од 1992. до 2000. године, а онда је влада др Зорана Ђинђића отворила врата Немачкој са канцеларом Герхардом Шредором 2001. године. Значајнији економски али и политички интерес Немачка је кренула у реализацију у Србији 2012. године уз постепени напредак од 2002. године. Након осам деценија од Стојадиновићевог пронемачког спољнополтичког и економског експозеа у Београду је и посета Немачке канцеларке Ангела Меркел Србији. На конфренцији за штампу у Београду 14. марта 2017. године канцеларка Ангела Меркел каже: „Желимо да се сарадња и даље развија и зато је важно што је премијер Александар Вучић спровео значајне реформе у претходних неколико година. Имамо и велики напор у томе како би створио бољу атмосферу за међународне инвестиције и тако је испунио све услове за преговоре.“ 01-angela-merkel-11Премијер Александар Вучић одговора: „Наставићемо свој пут. Желимо да покажемо солидно и хумано лице и увек ћемо подржавати политику канцеларке Меркел, као што смо то и до сада чинили, чини ми се, без изузетка.“ „Видимо да је Србија на правом путу“, рекла је немачка канцеларка. Више од 350 немачких фирми је у последњих 16 година уложило око 1,8 милијарди евра и отворило више од 35.000 радних места у Србији. На крају 2016 године у извозу су главни спољнотрговински партнери Србије били Италија (две милијарде долара), Немачка (1,8 милијарди), Босна и Херцеговина (1,1 милијарда), Румунија (771 милион) и Руска Федерација (око 730 милиона долара). Најважнији спољнотрговински партнери у увозу су били Немачка (око 2,3 милијарде долара), Италија (1,8 милијарди), Кина (око 1,5 милијарди), Руска Федерација (око 1,4 милијарде) и Мађарска (798 милиона долара). Све говори да је Србија окренута ЕУ и Немачкој и да то битно утиче и на карактер спољне полиитке и међународне економије Србије.

Геополитика Балкана од „Лебенсраума“ до „Гросраума“

Стратешки циљеви Немачке од 1914. до данас су исти само другим средствима у Србији. Немачка је у два светска рата тежила и за „животним простором“ као и „великим привредним простором“ а од уједињења и пада Берлинског зида кроз ЕУ и регионализацију Европе и ширењем утицаја на евро-азијски простор према Русији, Украјини или Балкану, фаворизује „Гросраум“ односно велики привредни простор. Балкан је за Немачку био од великог значаја као и Балтик и преко средње Европе пут ка утицају према Пољској, Украјини и Русији. Немачка планира шире инвестиције и моћ на Балкану и преко Подунавља, коридора 10 и Е-8 који спаја Јадранско и Црно море и видну експлатацију минералних сировина на Косову али и у Србији и Албанији. Србија је за Немачку транзитна зона геостратешких коридора која се третира и као будући резервоар за одлагање нуклеарног, хемијског и медицинског и пољопривредног отпада заједно са Албанијом, Косовом и Македонијом. Изнад свега Србија ће бити значајан за Немачку као јефтина берза радне снаге рачунајући и одлив мозгова. Немачка је у Првом светском рату контролисала стратешке руднике у Србији, а окупирану територију Србије препустила је Аустоугарској монархији и Бугарској. Током Другог светског рата Србија је била окупациона управа односно немачки протекторат са „меком“ квислиншком владом генерала Милана Недића. Сада у 21. веку немачки привредни и политички интереси треба да се реализују са продором немачких компанија по Србији и Балкану који ће на тај начин одржавати „Гросраум“ преко пронемачких и „меких“ политичких влада. Оно што је Немачка на Балкану изгубила у оба светска рата, то је повратила као најмоћнија држава Европе и ЕУ другој деценији 21. века и шири свој утицај према Турској и Русији. Слободан Јанковић добар познавалац немачких геполитичких и геоекономских интереса још 2010. године пише у НСПМ „да је Подунавље као „задње двориште“ Немачког рајха било зацртано још у ратним плановима канцелара Теобалда фон Бетман Холвега из септембра 1914. године, срочено у духу идеологије о животном простору (Лебенсраум). Тада је Немцима требало што више сировина и тржишта за њихову робу, а данас је у игри још и јевтина радна снага.“ Јанковић анализира немачки подунавски коридор и каже: „Све је то сада заогрнуто у „Дунавску стратегију“ коју форсирају Немци преко Индустријске и трговинске коморе у Улму, уз здушну помоћ економски водећих покрајина Баварске и Баден-Виртемберга (у којима је, узгред, настањена већина фолксдојчера придошлих након егзодуса с краја Другог светског рата). Аргументи немачке стране су следећи: за 115 милиона становника Подунавља омогућити програмом „Европа 2020. године“ развој привредне моћи уз бригу о заштити животне средине. Истиче се да је „најинтернационалнија река на свету“ пловна од Немачке до Украјине укупно 2.800 км, повезује десет земаља и два мора, „Ако се уз дунавски коридор увеже коридор Е-10 и Е-8 који повезуе Албанску луку Драч преко Косова до сабраћајнице Приштина-Ниш све до Црног Мора Немачка експанзија биће већа него што се могло реализовати 1914. или 1941. године.“

Томислав Кресовић

Цитирај