Новица Пешић: Стигла је слобода за напаћене Србе

Новица Пешић: Стигла је слобода за напаћене Србе

После пробоја Солунског фронта, око 1.500 преживелих топличких устаника прикључило се српској и савезничкој војсци и учествовало у завршним борбама за коначно ослобођење земље

ПОДЕЛИ
Топлички устанак 1917. године (ФЕЉТОН)-19. део

РАЊЕНИ Коста Косовац, с малобројним људством, све теже се кретао и измицао појачаној потери окупатора. За њим су јурили 11. ополченски пук, 18 бугарских контрачета и аустријски потерни пук. Потерним снагама командује лично генерал Нерезов, а заменик му је потпуковник Атанасов. Аустријским снагама наређује пуковник Клем.

Крајем децембра 1917. године, скрива се у околини села Гргура код Блаца у топличком крају. Издајници, предводећи окупаторе, откривају његово место боравка. Усамљен, Војиновић води последњу одлучну битку на живот и смрт. Овога пута нема пробоја, јер нема са ким, нема бомби, а ни снаге.

ПОСЛЕДЊЕ одредиште била му је стара, оронула воденица на потоку поред села Гргура. Ту је одјекнуо последњи пуцањ. Војвода Коста Војиновић Косовац пресудио је сам себи. Испунио је себи и непријатељу дато обећање да се жив неће предати. Тако је и било.

Када је окупатор ушао у воденицу, нашао је беживотно тело великог српског војводе и на парчету испрљаног папира његову последњу жељу: да га сахране на месту погибије.

Непријатељ му је жељу испунио, али тек пошто су његово тело свима показали у Куршумлији. Сахрањен је у једној јарузи поред воденице.

СРПСКА војска је 15. септембра 1918. извршила пробој Солунског фронта на сектору Добро Поље – Ниџе – Козјак, чиме је допринела да Први српски рат уђе у своју завршну фазу.

Преостали, и расејани по брдима, јабланички и топлички устаници су се склонили на сигурна места, све до доласка српске и савезничке војске са Солунског фронта. Око 1.500 преживелих топличких устаника прикључило се српској и савезничкој војсци и учествовало септембра и октобра 1918. године у завршним борбама за коначно ослобођење српских крајева.

У ПОЗАДИНИ непријатеља, устанички покрет је јачао. Сваким даном су се језгру топличких устаника прикључивали нови борци, нарочито између Овчарско-кабларске клисуре и Рудника, у источној Србији, Поморављу, Јабланици, Топлици, Косаници, Пустој Реци, Мачви и Колубари. Рачуна се да је број нарастао на 6.000-7.000. Устаници су, нападајући бокове и позадину непријатељских јединица, кидали везе, уништавали мање јединице и комору, хватали курире и пленили извештаје о опљачканој српској имовини. Топлички устаници Јабланице разоружали су неколико аустроугарских јединица на путу Приштина – Качикол – Туларе и Бојник – Житни Поток – Брестовац.

Четници под командом војводе Косте Пећанца, када је српска војска заједно с француском продрла на Косово и Метохију, нанели су велике губитке аустроугарској војсци приликом повлачења. Пресекли су путеве Митровица – Пећ и Митровица – Рашка. Комите су напале непријатељску комору и заробиле око 800 војника и официра, с војном опремом и наоружањем. Потом су ослободиле Пећ и заробиле 600 Шваба са 25 њихових официра.

РАДОСНЕ вести о скорој победи над непријатељем стигле су и до предела Горње Јабланице, где су се склонили преживели топлички устаници. Четовође Иван Плавшић, Божо Канкараш, Радуле Гогић, Симо Кецојевић, Јоко Кривокапић, Владимир Грбовић и Вуко Плавшић организовали су четнике за борбу. Нападали су и разоружали делове 30. и 102. аустријског пука. Устаничке борбе су се одвијале од 5. до 8. октобра 1918. године на сектору Трстена, Копиљак, Горња Оруглица, Липовица и на Туралском вису. Све бугарске посадне јединице из Горње Јабланице побегле су бестрага. Српска и француска војска стигле су 8. октобра 1918. године и у Горњу Јабланицу, а са војском је стигла и слобода за страдале и напаћене Србе.

Петар П. Петровић, поднаредник из Цедвеца, из Прве чете Трећег батаљона другог пука, са редовима Петром Радовановићем и Марком Симоновићем организовао је за борбу четнике Туларске општине и 10. октобра напао аустроугарску јединицу у повлачењу код села Дабишевца. У тој борби четници су заробили 150 војника, 19 официра и запленили пет митраљеза, осам коња и велику војну опрему. За то испољено јунаштво Петар Павловић је одликован Карађорђевом звездом.

ЧЕТОВОЂА Милорад Перовић из Зоровца, код Бојника, са четовођом Прокопијем Јовановићем Копчом, октобра 1918. организовао је три чете у Пустој Реци и Јабланици. Од 5. до 10. октобра поменути четници су нападали немачке блиндиране и теретне возове на прузи Печењевац – Брестовац који су се повлачили из Скопља и Врања ка Нишу. Четовођа Милорад Перовић са својим четницима учествовао је у борбама Прве српске армије од Лесковца до Београда. Када је 1. новембра 1918. године Београд ослобођен, Перовић је са четницима промарширао главном улицом, носећи заставу јабланичких комита.

ТОПЛИЧКИ устаници су се прикључили 1. српској армији и учествовали у ратним операцијама српске војске октобра 1918. године. Рачуна се да су устаници заробили око 12.000 непријатељских војника. Својом борбеном активношћу створили су општу несигурност у позадини непријатеља и присиљавали га на убрзано повлачење. Захваљујући великој помоћи устаника и народа, српска Прва армија не би могла без ослонца и јаче помоћи савезника да изврши незадржив продор кроз Србију и да 1. новембра 1918. године ослободи Београд, а Друга армија избије на Дрину и Јадранску обалу.

Масовни устанак народа Србије, у јесен 1918. године, дошао је као одговор на страшне злочине које су окупатори починили у току трогодишње окупације Србије. Нечувени терор окупатора није сломио моралну снагу српског народа, иако се рачуна да је страдало 1.247.000 Срба, односно 20 одсто становништва Србије. Тријумфом српске војске на балканском ратишту убрзао је крај Првог светског рата и распад Аустро-Угарске монархије.

Захваљујући топличким устаницима и становништву у позадини непријатеља, убрзана су дејства и наступања српских армија и ослобођење Србије и јужнословенских народа.

САХРАНА ВЕЛИКОГ ВОЈВОДЕ

ПО ЗАВРШЕТКУ Првог светског рата, резервни поручник Вукоје Тодоровић, ближи рођак по мајци војводе Косте Војиновића, покупио је његове посмртне остататке и достојно их сахранио на гробљу поред гргурске цркве. Кости великог војводе и његових другова, уз све почасти, сахрањене су у парку поред гргурске цркве, 1940. године. Ту је српском војсковођи подигнут споменик какав доликује борцу за слободу, рад академског вајара Риста Стијовића.

КРАЈ

Новица ПЕШИЋ, Вечерње Новости

1 КОМЕНТАР

Цитирај