Супроставили су се нацистичким авијатичарима-назвали су их СРПСКЕ КАМИКАЗЕ!

Супроставили су се нацистичким авијатичарима-назвали су их СРПСКЕ КАМИКАЗЕ!

На помен Априлског рата, људи углавном помисле на збрку, погубљеност и брзу капитулацију, неретко неупућени да су се војници Краљевине херојски борили да одбране Отаџбину од агресора.

ПОДЕЛИ

Тек неколицини људи познато херојско жртвовање југословенских пилота који су попут јапанских камиказа жртвовали своје животе у покушају да зауставе далеко надмоћнијег непријатеља у априлу 1941. године. Ти хероји били су пилоти из 36. ваздухопловне групе Петог ловачког пука, чија је база била на летелишту Режановачка коса код Куманова.

Они су свим својим снагама бранили јужно небо Југославије од канџи и чељусти нацистичког Луфтафеа. Ти јунаци нису жалили себе, жртвовали су се за најузвишенији циљ – одбрану слободе свога народа и отаџбине. Ко су били ти храбри пилоти, хероји који су презирали смрт?

Пети ловачки пук је био наоружан застарелим ловачким авионима Хокер-фјури из 1934. године, који су по британској лиценци израђени у нашим фабрикама. То су били двокрилци изузетних маневарских способности, али спори у односу на модерне ловце.

Њихова ватрена моћ је била слаба, јер су имали митраљеска зрна малог калибра и слабе пробојности. У борбеном комплету ових авиона није било запаљиве муниције. Једино са чим су се могли похвалити било је њихово чврсто и добро седиште и добра покретљивост, а њима су управљали храбри пилоти.

hoker_zps948bc1b8

Пети пук је имао 30 ових авиона, две ваздухопловне групе, односно четири ескадриле. Штаб Петог ловачког пука и 35. ваздухопловна група, са две ескадриле, које су имале 15 ловаца хокер-фјури, базирао је на аеродрому Косанчић код Лесковца.

Друга група овог пука, односно 36. ваздухопловна група са две ескадриле, које су такође имале 15 Хокер-фјурија, била је базирана на летелишту Режановачка коса код Куманова. Пилоти ове групе били су „мртва стража“, они су били унапред жртвовани да их смрве челичне чељусти Луфтвафеа.

Да је 36. ловачка група била предстража ваздушне одбране Југославије, говори и податак да је први напад Немаца у рану зору 6. априла извршен баш на њено летилиште. О томе је капетан прве класе Војислав Поповић, командир 111. ловачке ескадриле, у 4.30 часова 6. априла изјутра јавио команди аеродрома Београд.

Његову поруку да су Немци у 4.00 извршили општи напад на целом фронту дуж границе са Бугарском, примили су са подозрењем. Примитивна и застарела служба ваздушног осматрања и јављања слабо је функционисала. Док је жандарм на граници или у неком селу окренуо број и добио везу са командним местом у Куманову, а одатле обавештен штаб ловачког пука, прошло би 10-15 минута, за то време немачки авиони би већ били над аеродромом. Тако је било и тог јутра.

Информација је стигла касно. На аеродром Режановачка Коса, мало летелиште, али за Немце значајан циљ, важан за пропаганду и први морални подстрек и „сласт“ победе, кренуло је 17 фашистичких Ме-109Ф, предвођених једним разарачем Ме-110, у којем је као водич био и један бугарски официр. То је касније и фактички доказано, јер је тај Ме-110 оборен.

Храбри командир 111. ловачке ескадриле капетан Војислав Поповић, одмах је полетео на челу своје ескадриле. За њима је узлетела 112. ловачка ескадрила, на челу са командиром капетаном прве класе Константином Јермаковим. Полетели су неустрашиво сви пилоти у крхким машинама против немачких челичних птица, које су биле много брже и вишеструко боље наоружане.

Настала је неравноправна борба у ваздуху. Немачки авиони су немилосрдно тукли “Хокере”. Наши пилоти су вештим маневрима избегавали погодке разјарених нациста. Када је видео да је остао без муниције капетан Поповић се са својим “Хокером” устремио на вођу немачке формације, у страховитом треску сударио са Ме-110 и оборио га. Умро је херојском смрћу и по ко зна који пут показао да је јуначко срце јаче од челика. Пао је у одбрани отаџбине, као што су тог раног јутра 6. априла 1941. године пали и његови другови.

Ваздушна борба се развијала све већом жестином, Немци су били огорчени губитком вође. У пламену је пао и капетан Јермаков изрешетан топовским и митраљеским зрнима.

Поручник-пилот из 111. ловачке ескадриле Милорад Танасић решио је да следи пример свог командира капетана Поповића. Устремио се својим хокером на најближи Ме-109 и обојица су пали поломљених крила. Убрзо потом, не зна се тачно на који начин, али вероватно као и у случају капетана Поповића и поручника Танасића, оборена су још два Ме-109.

Смрћу хероја пали су наредници-пилоти Јефта Арсић, Ратомир Милојевић, Верољуб Стојадиновић и потпоручник Милутин Перовић. Сви су они умрли за Отаџбину једног крвавог јутра када су на границама већ умирале хиљаде југословенских војника, које је мрвио смртоносни ваљак немачких „панцир-дивизија“. Може се слободно рећи да су ти храбри пилоти 36. ловачке групе били праве „камиказе“.

Немачке пилоте мора да је забављао тај лов на људе у крхким машинама или су се грабили ко ће пре да повећа списак „ваздушних победа“. Упркос јасним одредбама међународног ратног права о заштити пилота у невољи, Немци су у том нападу, а и касније у априлском рату, митраљирали југословенске пилоте који су се спасавали искочивши падобранима.

У ваздушним борбама код Режановачке Косе тог јутра оборен је и наредник-пилот Живко Степановић, али је пао на дрвеће и захваљујући чврстом седишту, остао је жив. На том аеродрому после првог немачког напада остала су само два Хокер-фјурија. После тог напада преостало људство кренуло је преко Прешева и Гњилана ка Урошевцу. Истог дана 35. група је прелетела на аеродром Бојник, где је већи део авиона уништен на земљи. Преостали састав је преко Краљева пошао ка Сарајеву.

СрбијаДанас


ТАРАН

Маневар ТАРАН је први пут у историји извео руски пилот Пјотр Николајевич Нестеров. Он се претходно оставши без муниције, устремио на аустријску летелицу и изазвао судар, након којег су и он и непријатељска посада у паду летелица изгубили животе. Тај маневар је након Нестерова, кроз историју авијације извршило неколико стотина летача, како у Првом светском рату, тако и у Шпанском грађанском рату, Кинеско-јапанском рату, Битки код Халкин Гола, Финском рату, те и током Другог светског рата, самим тим и у Априлском рату. Наши летачи су извели прве таране у Другој војни. Каснији развој авијације и све веће маневарске способности летелица (на првом месту брзина), онемогућавале су овај маневар.

Плакат_подвиг_Нестерова

Ипак, треба нагласити да се спремност летача за извођење тог маневра не може поредити са јапанским „Божанским ветром“, односно камиказама.

Наиме, „бесмислено жртвовање“ (није бесмислено у религијско-културолошком ареалу Јапана) простим „лупањем“ о (како је пракса показала) америчко бродовље на Пацифичком војишту, где у великом броју случајева потоњим није нанета превелика штета, никакве везе није имало, нити има са храбрим летачима са Режановачке косе, који су у тренуцима апсолутне инфериорности у односу на нацистичке летаче, предузимали маневар ТАРАН, где су непосредним контактом своје са летелицом непријатеља, избацивали како њега, тако и себе из хоризонталне равни, изазивали оштећења и слом узгона, те доводили до ковита и уништавања летелице… Жртвујући свесно себе и заправо бивајући спремни на жртву. Али, таран није увек морао бити кобан за оног који маневар изводи, нити се треба сматрати као очајнички потез или још горе као самоубилачки потез. Зна се да су како наши пилоти, тако и још многи који су се супростављали моћној нацистичкој авијацији успешно изводили тај маневар и наносили штету непријатељу у људству и техници, док су они преживели.

Дејства и губици Треће мешовите ваздухопловне бригаде

Трећа мешовита бригада се састојала од Петог ловачког и Трећег бомбардерског пука. Ловци су базирали на аеродромима Косанчић код Лесковца, односно Режановачка коса код Куманова, док је бомбардерски пук, подељен у две ваздухопловне групе, био смештен на Скопском Петровцу, односно на летелиштима у околини Приштине. 

trecabrigada_zpsb21c411b.jpg

Као што се са мапе може видети, задатак ове јединице је била ПВО заштита јужног војишта Краљевине Југославије коју је имала да врши ловачка компонента бригаде. Такође, ловци су требали да врше и ловачку заштиту бомбардера који су имали за циљ дејствовање по непријатељским објектима и живој сили на територији Бугарске.

Пети ловачки пук је био наоружан врло маневарбилним, али спорим и застарелим ловцима Хокер Фјури, који су тридесетих година, према британској лиценци произвођени код нас. Овај авион је поред свега био наоружан и са стрељачком муницијом малог калибра, којом се није могло Бог зна шта урадити, тако да су за њега и бомбардери представљали опасност, а камоли немачки Месершмити. Пук је имао две групе са по две ескадриле, где је 35. ловачка група (109. и 110. ескадрила) базирала на аеродрому Косанчић код Лесковца. Примарни задатак ове групе је био заштита града Ниша и северног дела Вардарске бановине, а 36. ловачка група, такође са две ескадриле (111. и 112.), била је на аеродрому Режановачка коса и задатак је био одбрана града Скопља, односно јужног дела Вардарске бановине.

Ловачка група на аеродорму Косанчић је тотално неспремно дочекала Априлски рат. Наиме, командант јединице, пуковник Леонид Бајдак је претходног дана, дозволио ожењеним официрима и подофицирима да оду кући код својих породица. Када је сутрадан нападнута извиђачка група Пете армије и када су ловци требали да узлете на задатак заштите, док су се они прикупили и „растрезнили“, Швабе су се већ вратиле у Бугарску. И уопште дејства ове „лесковачке“ групе су и следећих дана била веома конфузна и недоречена, чему је у највећем кумовала издаја командног кадра, уз објективну околност инфериорности летелица у односу на непријатељске. Мајор Фрањо Џал, који је обављао дужност помоћника Команданта ове јединице се истакао својом безобзирношћу. У јутарњим сатима 6. априла обавестио је технички састав и пилоте да ће тога дана у њихову јединицу стићи нови Месершмити. Он је врло добро знао да ће стићи… И заиста када се на северозападном хоризонту указала група ловаца, наши су излетели на стајанку да радосно машу колегама из Београда који им дотурају нове авионе (јер је комплетан састав пука, поред Хокер Фјурија био обучен и за Месершмита). И тако, док су наивно и раздрагано махали, колеге, али из Берлина су их покосиле још ту на стајанци и уништиле добар део авиона на земљи. Џал је успео да се искраде и побегне за Земун, а потом у НДХ. Тамо је аванзовао, унапређен био у чин пуковника и био послат на Источни фронт. Командовао је 4. ловачком скупином Усташке зракопловне легије. Забележио је 16 потврђених и неколико непотврђених победа. Након што га је оборио совјетски ас, маршал Александар Покришкин, Џал је враћен у НДХ, где је био Заповедник Главног стожера Зракопловства НДХ. Након слома фашизма, покушао је да пребегне на Запад, али су га Британци „уредно“ предали нашим властима. За своје злодело и велеиздају у Априлском рату, суђено му је пред Судом у Београду, након чега је и стрељан октобра месеца 1945. године. Прљави Рус Бајдак није одговорао, успео је да се домогне САД, где је и умро 1970. године…

Ловачка група која је базирала на аеродрому Режановачка коса више Куманова, била је практично „мртва стража“ наше војске, која је и примила први непријатељски удар 6. априла, између 4:30 и 5 сати. И у овој групи је било издаје… Командант групе, мајор Драго Брезовшек, морао је наводно 5. априла да одлети за Ниш, јер му се жена разболела. Уместо њега, у Куманово је долетео већ поменути Фрањо Џал. Немци су аеродром напали са 17 Месершмита Ме-109 и једним разарачем Ме-110. Наши пилоти су храбро полетели, али слабашни Хокер Фјури није могао да се носи са јаким „Месерима“. Швабе су се просто забављале и утркивале, ко ће више авиона да погоди или пак обори. Неколико наших пилота у својој борби су по први пут применили технику „таран“. Када нису могли да се адекватно супроставе непријатељу, они су предузимали таран и забијали се у непријатељске летелице. Готово читава група је тада изгинула у Куманову… И Немци су имали значајне губитке (5-6 авиона). Фрањо Џал се крио у земуници… Полетео је и он… Кад се све завршило… Да побегне… Ову битку над Кумановом, преживела је неколицина људи, пилота и механичара и само два авиона. Преживели су се повукли према Космету.

Што се тиче бомбардера у овој бригади, тј. Трећег бомбардерског пука и они су претрпели огромне губитке, опет захваљујући издаји. За разлику од ловаца, које је покварени Рус Леонид Бајдак 5. априла пустио кућама да се „одморе“, овде је заповедник пука, пуковник Зденко Горјуп у Скопљу 5. априла поподне и увече славио рођендан. А на рођендан су били позвани сви људи из пука, пилоти и механичари, без разлике. Већина се и одазвала… Остали су само дежурни у јединици. А авиони, 30 најмодернијих бомбардера Дорние До-17 је остало на писти Скопског Петровца поређано у линији као за смотру… А требали су да прелете на ратни аеродром… А нису! Славио се рођендан… Шестог ујутро су славили и Немци.  Мамурни пилоти нису ни стигли до авиона. Велика већина ловаца из Куманова која је требала да их штити, била је већ мртва. А Немци су практично у првом налету уништили 26 „постројених“ авиона… Да су их барем „растресли“ по аеродрому. Нису. Славио се шефов рођендан…

Преостала 4 авиона је са неколицином „нормалних“ летача, прелетео капетан Ђонлић на аеродроме Стубол и Обилићево код Приштине и ставио се на распологање једном часном човеку, официру, пилоту и Хрвату, мајору Бранку Фанедлу, који је командовао овом приштинском групом. Одмах по доласку ова 4 авиона, Фанедл је дигао у ваздух и својих 30 летелица, те су са укупно 34 летелице, напали немачку панцир дивизију код места Страцин близу Кратова. Немци су већ са својим тенковима ушли на територију Краљевине, а вероватно су од наших бомбардера због типа (Дорније је немачки бомбардер), боје (наши бомбардери су имали сличну шему као и швапски) и великог броја (јер су и сами Немци вршили темељна бомбардовања са више десетина летелица), мислили да су то њихове колеге из Луфтвафе… Немци нису успели да испале ни један једини метак… Наши су се вратили у базу да се напуне горивом и убојним средствима, па да крену на још једно „рокање“ Шваба на челу са храбрим командантом Бранком Фанедлом. Овога пута, Швабе су их дочекале и уништиле половину авиона. Тај губитак је био велики, али није значио предају. Фанедл је решио да се освети. На аеродроме у Радомиру и Софији, у прикривеном лету, послао је три Дорниеа. Они су потпуно уништили све летелице на аеродрому Радомир, а док се Немци још нису ни снашли, запаљивим бомбама су тукли аеродром у Софији и што је најважније, успели су да се врате живи и здрави у Приштину. Освета за Скопље је била потпуна… Следећа 2-3 дана, јединица под Фанедловом командом је извршила више успешних удара по немачкој техници и живој сили, односно дивизијама немачке војске која је надирала са Истока ради испуњена Хитлерове Директиве број 25 и одсецања југа Краљевине Југославије од остатка земље. Фанедл и његово момци ипак нису могли да зауставе читаву немачку армију, па су се повукли на аеродром у Ужичкој Пожеги. Одатле су дејствовали наредних дана по циљевима у ужој Србији, првенствено по комуникационим правцима и мостовима, покушавајући да успоре надирање непријатеских копнених снага према престоном граду. Део пилота се упутио у СССР, али се срушио у Карпатима. Уочи саме капитулације, а након погибије заповедника Фанедла, преосталим пилотима и авионима је наређено да прелете у Никшић, одакле су искоришћени за евакуацију у Грчку. Од 60 летелица овог пука, на крају је након храброг супростављања непријатељу и наношења великих губитака, остало само осам авиона…

Припадници ЈКВ који су извели ТАРАН

popovic_zps0e470be8.jpg

Капетан I класе Војислав Поповић

Војислав је био родом из Јајца. Рођен је 10. септембра 1905. године. Након завршене Подофицирске инжињеријске школе ступа у ваздухопловство, где прво завршава курс за радиотелеграфисту, а потом успева да упише Пилотску школу у Мостару, где након свих раздела обуке, 1931. године добија официрски чин и звање ловца. Априлски рат га је затекао на дужности командира 111. ловачке ескадриле, аеродром Режановачка коса-Куманово.

Када је објављена узбуна у тим раним јутарњим сатима 6. априла, на небо изнад Куманова је међу првима узлетео и капетан Поповић. Немци су силовито напали и наши пилоти су им успевали пружити какав-такав отпор на застарелим и спорим Хокерима. Када је видео да је остао без муниције, Војислав је ипак одлучио да се не преда. Преживели очевици са земље су причали да он и није био погођен, али је и остао без муниције, па је успешним маневрима (Хокер је био врло покретљив авион) избегавао ватру непријатељских летелица и чекао прилику да изведе нешто што ниједан од наших пилота до тада није урадио. Када су се стекли услови, кажу очевици, Војислав је извео „таран“ на непријатељски авион… Оба авиона су одмах експлодирала и у виду две ватрене лопте пала на земљу…

tanasic_zps6808ff18.jpg

Поручник Милорад Танасић, пилот-ловац

Милорад Танасић је био „чивијаш“. Рођен је у Шапцу 1. октобра 1911. године. Након завршене Средње техничке школе, отишао је у војску и тамо завршио Школу резервних официра авијације. Потом се „активирао“ и у Мостару завршио за пилота-ловца. Априлски рат је дочекао на аеродрому Режановачка коса крај Куманова.

Погинуо је 6. априла приликом немачког напада, када је немоћан да нанесе непријатељу било какав губитак, следећи оно што је урадио и капетан Поповић, и Милорад чекао повољан тренутак, а онда својим Хокером извео „таран“ на један немачки Месершмит, који је опет закачио још једну летелицу. Три авиона (Танасићев и два немачка) су одмах експлодирала у ваздуху и попут три ватрене лопте се сурвала на земљу.

 

arsic_zpsb510fa4f.jpg

Наредник Јефта Арсић, пилот-ловац

Јефта Арсић је рођен 10. септембра 1912. године у Станчевцу код Прешева. Након Подофицирске школе за авио-механичаре, уписује Пилотску школу и Школу за пилоте-ловце. Априлски рат га је затекао као пилота у склопу 36. ловачке групе на аеродрому Режановачка коса код Куманова.

Погинуо је 6. априла приликом одбране Куманова од напада немачког ваздухопловства. И Јефта је одлучио да изведе „таран“ и тиме са собом у смрт, поведе и једног немачког авијатаичара…

milojevic_zpsf7e8472f.jpg

Наредник Ратомир Милојевић, пилот-ловац

Ратомир је рођен 26. септембра 1914. године у Нишу. Након Подофицирске ваздухопловне школе, у Мостару завршава и Пилотску, односно Школу за пилота-ловца. Као ловац, дочекао је Априлски рат у Куманову.

Полетео је 6. априла да се супростави непријатељу. Како то у застарелом Хокеру није могао учинити конвенционалним средствима, следећи пример командира ескадриле, капетана Војислава Поповића, извео је „таран“ и тако елеминисао једног Швабу, али се и он тада сурвао на земљу и погинуо.

perovic_zps981275c6.jpg

Потпоручник Милутин Перовић, пилот-ловац

Милутин је рођен 15. августа 1911. године у селу Рудник у Црној Гори. Завршио је прво Подофицирску школу за авиомеханичара, а потом Пилотску школу и Школу за ловце у Мостару. Ловац је постао 1937. године. Рат га је затекао на дужности пилота у Куманову.

Полетео је 6. априла како би се супроставио Немцима изнад Куманова. Нажалост бој ипак бије „свијетло оружје“ и наши Хокери у сваком погледу инфериорни у односу на немачке Месершмите нису могли да пруже икакав озбиљан отпор непријатељу. Погинуо је након једног ваздушног дуела.

stojadinovic_zps16ed6ade.jpg

Наредник Верољуб Стојадиновић, пилот-ловац

Родољуб се родио 3. фебруара 1916. године у селу Медвеђа код Трстеника. Завршио је Подофицирску ваздухопловну школу У Новом Саду. Потом је отишао у Мостар у Пилотску школу, а обуку за ловца 1938. године, завршио је у Нишу. Уочи Априлског рата, био је пилот у саставу 36. ловачке групе у Куманову.

Полетео је 6. априла у сусрет непријатељским летелицама, али је у једном дуелу његов Хокер био погођен на малој висини тако да Верољуб није имао довољно времена да напусти неуправљиву летелицу у којој се срушио и погинуо на лицу места.

ТАРАН изнад Подгорице

djordjecvetkovic_zps779d5fc1.jpg

Наредник Ђорђе Цветковић, пилот-ловац

Ђорђе је рођен у Рековцу 6. априла 1912. године. Завршио је Ваздухопловну подофицирску школу за авиомеханичара, а потом и Пилотску школу у Мостару, односно Ловачку у Нишу 1939. године. Априлски рат га је затекао на мостарском аеродрому као наставника летења.

Погинуо је 6. априла изнад Подгорице на свој рођендан. Задатак му је био да брани небо изнад града. Успео је у дуелима да обори две непријатељске летелице, али му је понестало муниције. Одлучио се да изведе исто оно што је тог јутра урадила група његових колега у Куманову. Вештим маневрима је избегавао ватру непријатеља, а онда када су се стекли услови, извео је „таран“ и тако оборио још једног непријатеља, али је том приликом и сам изгубио живот.

Милан РАКИЋ

Цитирај