Бубиша Симић: На Светој Гори сам имао осећај да превише тражим у...

Бубиша Симић: На Светој Гори сам имао осећај да превише тражим у животу

У превозу ми устају само кад носим сако и кравату. А кад сам спортски обучен, са бејзбол капом, нико не устаје – мисле још сам млад, каже 93-годишњи диригент Војислав Бубуша Симић, аутор књиге „Звуци времена”

ПОДЕЛИ

Као сведок, учесник или посматрач догађаја, диригент и композитор Војислав Бубиша Симић (1924), написао је нову књигу „Звуци времена”, у којој је обухватио хронику читава три века. Књига је подељена на 23 приче: на звуке рата, звуке путовања и звуке музике, и у мају излази из штампе.

Бубиша Симић одрастао је у дединој кући у Улици мајке Јевросиме, где је данас школа „Дринка Павловић”. Баба по мајци причала му је о дворским баловима за време краља Петра Првог, а деда је био министар у влади Николе Пашића, и учио је за саобраћајног инжењера у Цириху.

„Баба се расплакала када сам у кућу унео контрабас, јер је за њу то нешто што никако није ишло уз чланове грађанских породица. Отац, адвокат, куповао је џез плоче, а мајка је свирала клавир”, почиње причу Бубиша Симић.

Појава џеза у Београду: Већ од двадесетих година 20. века почеле су у Србију да стижу ноте, као што су „Месец и звезде”, „Хавајска ноћ”, „Твој пољубац”, „Шеик од Арабије”, а потом и оне бржег темпа. Ноте искључиво у клавирском изводу издавали су Фрајт, Страхов и касније Лазић.

Већина је на насловној страни имала црнца како свира саксофон, јер саксофон је симбол џеза, а не труба. Потом су Бели Руси, емигранти, донели своје романсе и циганске песме (Олга Јанчевецка), Французи своје шансоне (Морис Шевалије, Лисијен Боаје, Тино Роси, Шарл Трене), Немци шлагер (Вили Форст). Било је и домаћих романси „Улицама кружим” Мише Аранђеловића, танго „Мансарда мали стан” и „Не плачи, Данијела” Сергеја Страхова.

После рата организују се забаве, дворски и официрски балови, и других професија –инжењера, адвоката, доктора па и занатлија. Игра је била основни покретач живота. Људи су желели да се проводе и забаве, да забораве на рат. Отварају се дансинг дворане и праве матинеи у Инжењерском дому (данас биоскоп Таквуд), Ратничком дому (Дом Војске Србије), Инвалидском дому (биоскоп Партизан), Павиљону Цвијета Зузорић, Малој сали Радио Београда.

Да би се научио плес отварале су се школе играња – школа Пере Стајића у подруму биоскопа „20. октобар”, Раше Милутиновића на Теразијама и друге.

Комунистичка власт и џез: Комунисти попреко гледају на џез, као на музику која лоше утиче на омладину. Када сам 1959. на Дан младости свирао Титу, питао сам га да ли је истина да не воли џез. Рекао је да није истина. Да воли изворни џез, али не и онај комерцијални.

Армстронг, Ела Фицџералд, Дизи Гилеспи: Долазе нам прво амерички филмови „Дечак с трубом”, „Бал на води”, и власт је видела да џез не може да се заустави, да није џез никакав противник овога режима, него су то дисиденти, писци, сликари, а да смо ми некакве „будале” које су се зезале… Од музичара прва је из света код нас дошла 1954. пијанисткиња Јута Хип са квинтетом. Долази Дизи Гилеспи са биг бендом.

То је била таква разлика као да нас из Друге мушке гимназије гурнете одмах на дипломски на Оксфорд. Стижу и Квинси Џонс, Ела Фицџералд, Оскар Питерсон, Армстронг, Глен Милер оркестар (Милер је пре тога погинуо).

Ми смо основали 1948. забавни оркестар, диригент је био Младен Гутеша и добијали смо ноте из Чешке, Италије, Француске. Преузимам оркестар Радио Београда 1953. и до 1985. остајем с њима, до пензионисања.

Олимпија и пад Ранковића: Освојили смо прво место 1960. на Првом европском џез фестивалу у Жуан ле Пену у Француској. Ми са 20 долара у џепу, поједемо доручак, а остатак дана шетамо и гледамо како богаташи једу колаче, пију, зезају се. Ту сам први пут видео „шведски сто”…

Године 1957. пошли смо на турнеју у Источну Немачку. Имали смо увек вођу пута, који је био члан партије, он се тамо само зезао и куповао ствари. Лола Новаковић је била с нама, Олга Николић, Иво Робић, Ђорђе Марјановић, Нада Кнежевић. Две недеље смо у Олимпији 1966. пратили певаче забавне музике из целе Југославије: Габи Новак, Арсена Дедића, Драгана Стојнића, у другом делу је наступао АКУД „Бранко Крсмановић” с фолклором, а у трећем Есма Реџепова.

Баш тада је Франс прес јавио да је пао Ранковић. Аташе из наше амбасаде нам је рекао: „Десио се државни удар у Југославији, навалиће на вас новинари. Молим вас, кажите да ништа не знате”. Али, какви новинари да питају музиканте! Чекали смо, никога није било.

Златна свадба и Шуберт, беба и Росини: У СССР-у смо штедели рубље и нашим фирмама тамо давали да нам они овде обрачунају и дају доларе…

Кад смо ишли у Лајпциг 1957. из земље је могло да се изнесе 10 долара на један пасош и новац смо сакривали у чарапе, капе, у купе воза.

Ја сам сакривао испод налепница на конзервама хране… А Боки Милошевић у поставу кутије за кларинет и у Суботици нас цариници због тога све скину са воза.

У Лајпцигу сам имао и дивно искуство, у Цркви Св. Томе, у којој је Бах био оргуљаш, слушао сам дипломце оргуљашког одсека. Улазе у цркву младенци, имају око 80 година. Златна свадба, а у поворци деца, унуци и – музика Шуберта за чело и оргуље.

Сећам се и да смо у Македонији 1958. свирали увертиру за „Севиљског берберина”. Чујем неко цоктање, као да неко пије лимунаду на сламку и иза себе видим жену која доји бебу уз Росинијеву увертиру. Рекла је да је толико желела да дође на концерт, а да није имала коме да остави бебу. Био сам дирнут.

Композиторски рад: Више ме знају као диригента, а мање као композитора иако имам 1.000 дела – дечје музике, духовне, забавне, џез, лаке симфонијске, хорске. Могао сам и више.

Та дела падају у заборав, долазе нови аутори.

Посета Светој Гори: Обишао сам велики број манастира. На Светој Гори имао сам осећај да сам сувише бесан, да превише тражим у овом животу. Да је монасима тако мало довољно, а да ја уживам у стварима без којих бих могао, а у Београду ми се чини да без њих не могу.

Међу монасима је било највише људи из комунистичких породица и четника који су побегли из земље, живели по иностранству и већ у зрелим годинама дошли да се замонаше.

Добрица Ћосић, чест гост Хиландара, калемио је и направио виноград на Светој Гори. Тамо сам сазнао и да монахе сахрањују на привременом гробљу, а после две-три године откопају кости и лобању, оперу у вину и однесу у манастирску костурницу.

Кости се ставе у заједнички дрвени сандук, а лобања на полицу и на челу лобање мастиљавом оловком испише се само монашко име умрлог. Боравак на Светој Гори за мене је јаче духовно искуство него посета Христовом гробу у Јерусалиму.

Уместо да размишљате како је Христ носио крст на Голготу, ви око себе чујете да зврцкају фотоапарати и водиче који на 20 светских језика говоре у исто време. То вам разбија утисак, а у Хиландару – мир и тишина, потпуна.

Дружења, некад и сад: Некада је нас седамдесет ишло заједно на летовање! А кад одемо у кафану, право одатле на посао. Редови су се, нажалост, проредили. Ево, и мени у превозу устају само кад носим сако и кравату. А кад сам спортски обучен, са бејзбол капом, нико не устаје – мисле још сам млад!

Гастарбајтер: У школи ми је немачки језик предавао Јосип Прокопец, веома строг и хладан човек. Међутим, умео је да нас заинтересује за немачки. На летовању у Грчкој 2009, са таксистом, који је био гастарбајтер у Немачкој, почињем причу на немачком. Питао ме је где сам ја био гастарбајтер. Рекох да сам научио језик у школи. Па кад си ти ишао у школу, питао је и почео да се смеје. Признао сам да сам био гастарбајтер, да не мисли да ми је испод части да будем шофер као он. Када сам изашао из таксија, покушао сам да се сетим неке песме на немачком. Изрецитовао сам у себи Гетеовог „Вилинског краља” и пожурио на воз.

Мирјана СРЕТЕНОВИЋ, ПОЛИТИКА

Цитирај