Дара Џокић: Дубоко ме мучи осећај стида

Дара Џокић: Дубоко ме мучи осећај стида

Живимо у најопаснијем и најгорем тренутку људске цивилизације. О нама као малој земљи нећу да говорим, а знамо шта смо све преживели. Свет је дебело искочио из зглоба, како би Шекспир рекао.

ПОДЕЛИ

Колико има љубави у комаду „Љубав, љубав, љубав” чија се прича догађа у три временска периода: 1967. године, деведесетим годинама прошлог века и 2011. године, проверићемо у недељу увече, 23. априла, у Атељеу 212. Дара Џокић, која у овој представи у режији Алисе Стојановић игра главну јунакињу Сандру, у разговору за „Политику” каже да је то једна од улога са којом се прилично мучила „управо због преиспитивања саме себе и сопственог живота”.

У комаду Мајкла Бертлера њеног супруга Кенета тумачи Тихомир Станић, а у глумачкој екипи су и Урош Јаковљевић, Филип Хајдуковић, Ива Илинчић, Радмила Томовић и Дејан Дедић.

– Суочила сам се са питањем: шта смо то урадили самима себи, нашој деци и свету у којем живимо. Шта смо им оставили и шта је било са мењањем света које је почело шездесетих година. Сандра је у првом чину млада девојка са 19 година, студенткиња прве године Оксфорда. И онда се шездесетих година појављује та беби-бум генерација, хипи покрет и све остало што доноси то време. То су млади људи који су решили да збаце окове, да доведу у питање и класно порекло, и новац, и одећу, и права жена, и развод као такав. Да будем искрена, нисам ни знала да су се у то време борили за право жена на развод у Енглеској. Ми смо, наравно, били комунистичко, социјалистичко друштво у којем су се жене без проблема разводиле. Сандра је на почетку приче идеалиста који је решио да се прикључи новом таласу рокенрола, лаких опијата и сл., мислећи да ће тај свет бити шарен, да је љубав нешто што ће да повеже све народе. Да ћемо се сви волети, да више никада неће бити рата.

  • У каквом стању затичемо Сандру раних деведесетих година прошлог века? Како је играти неку ретроспективу кључних тренутака из сопственог живота?

Тих деведесетих година Сандру затичемо са мужем и двоје деце. Они су корпоративни родитељи. Међутим, то више нису они људи од по 19 година. Сандра је корпоративна мајка растрзана између посла и деце. Све је мање разумевања, све већа је аутоопсесија собом и својим местом, постизањем свих обавеза у тој машини. И на крају, те 2011, Сандра сања о вечној младости о чему је маштала и на почетку, али овде је тај сан доведен до карикатуре. Сандра и Кенет су се у међувремену развели. Све што су крваво радили заробљени капиталистичком машинеријом сада безочно троше, не осврћући се на судбину своје деце. Живе у потрошачком друштву које пропагира: буди млад и леп заувек. И на крају имамо трагикомичан судар родитеља и деце.

  • Где је „погрешила” генерација која је шездесетих година проповедала љубав, слободу и оптимизам. Шта се десило са тим идеалима? Да ли се хипи генерација на неки начин продала?

Ти драги, мили хипици су врло брзо постали јапијевци. Живимо у најопаснијем и најгорем тренутку људске цивилизације. О нама као малој земљи нећу да говорим, а знамо шта смо све преживели. Свет је дебело искочио из зглоба, како би Шекспир рекао. Поново смо у искакању из зглоба. Свету није добро, заправо јако је болестан. Ово је узнемиравајуће време живљења. На прагу смо нових ратова, огромног миграцијског таласа. Свет се дебело љуља. Дубоко ме мучи осећај стида и у своје име, али и у име свих нас, у име своје генерације, због запитаности: одакле смо кренули, шта смо то оставили и зарад чега?

  • С обзиром да је комад британски и има у фону политички миље Велике Британије, колико сличности има са нама? У шта се претворила револуција шездесетих? Како је могуће да се та генерација брже прилагодила захтевима либералног капитализма од њихове деце која су и даље неснађена?

Пратимо породицу у Енглеској која је репрезент целог тог западног грађанског света. На локалном плану суочили смо се са трауматичним дешавањима. Живели смо у Југославији која је имала Титов режим са свим врлинама и манама. Преживели смо распад земље, направили ужасни крвави рат. Са прљавом водом бацили смо и дете. Унаказили смо се, побили и ево шта смо добили. Неке идеале који су били прави ми смо продали и заменили за ово. И сада имамо ово што имамо.

  • Како би ово време прокоментарисао ваш покојни супруг Богдан Тирнанић Тирке, тај непоновљиви чувар духа српске престонице?

Тирке је био далековидији од других. Имам право то да кажем, а како пролази време то ми је све јасније. Он је видео на даљину и то га је одвело са овог света. Није могао да поднесе овакву стварност, односно ово што сами себи радимо и то како се нисмо снашли у овом времену. Мислим да би био очајан.

  • Људи данас мешају естраду и уметност. Колико се позориште приближило естради?

Онолико колико је бачено на тржиште. Дакле, све више и више се говори: па господо то је јако скупо. Затим, да неће моћи толико глумаца да постоји, односно колико продате толико ћете и трајати. Уметност у свим временима мора да се негује, да буде дотирана, као што широка култура мора да буде пажљиво негована. Као што председник државе и министар културе, ако хоће да брину о свом народу, морају да га негују културно. То је дуг процес од 10, 20, 100 година… Па ће тад тај народ почети да се цивилизује. Народ ће да личи на свој узор. Ако су му узори данашњи телевизијски програми, новине, он ће бити такав. То је огледало. Код нас се озбиљна музика слуша само када је дан жалости. Јако мало људи иде на концерте озбиљне музике, па ни сама нисам та. Тако и позориште, колико ће и како да се негује, тако ће и да живи.

  • Како да спасемо голи живот?

Тако што себе не смемо да изневеримо. Морамо бити поштени према себи и чувати свој мали живот. То је једино што је наше, јер како изађемо из тих својих малих пећиница све нас чупа. Да бисте били неко и нешто морате знати ко сте и када сте сами и и када сте сиромашни. Али и задржати достојанство.

  • Да ли су новинари, како тврдите, заиста добри мужеви?

Убеђена сам, уверена у то, јер сам имала таквог мужа.

Борка Голубовић-Требјешанин, ПОЛИТИКА

Цитирај