Лорна Штрбац: Шта опозиција стварно хоће?

Лорна Штрбац: Шта опозиција стварно хоће?

Падом подршке СНС-у, распадом СНС-а (који се неће десити упркос жељама њихових противника), стварањем нових коалиција једино што би се десило је грабеж за функцијама и положајима.

ПОДЕЛИ

Претпоставимо да током наредних месеци  дође до наглог пада подршке СНС-у, до распада СНС-а, ванредних парламентарних избора у којима би дошло до пораста подршке постојећим  опозиционим политичким странкама, шта би се десило? Од садашњих опозиционих партија, заједно с неким партијама које су тренутно на власти била би створена вишестраначка Влада Републике Србије, која би у кратком временском интервалу због карактеристика друштвеног контекста (националног, регионалног и глобалног), као  и због карактеристика самих политичких странака и самог политичког система, убрзо упала у легитимацијску кризу.

Но, битно питање је шта би било с Србијом? Да ли би дошло до пада незапослености? Да ли би та влада, у кратком временском периоду, од неколико година, успела да у више од сто општина оснује по неколико фабрика у којима би запослили незапослене и бар преполовили ту незапосленост? Да ли би се економска политика Србије променила, под претпоставком да је таква промена могућа, имајући у виду карактер економске политике која се дефинише на глобалном и регионалном нивоу, захваљујући којој су социо-економске карактеристике на нивоу региона скоро идентичне, затим имајући у виду субјекте који је дефинишу, али и обележја глобалног економског  стања, које карактерише повећавање стопе сиромаштва, стопе незапослености, и спор раст глобалне стопе БДП недовољан да анулира бројне дебалансе у глобалној економији. Затим, у случају промене власти, да ли би дошло до смањивања социјалних неједнакости и праведније дистрибуције капитала? Или би се опет сврха политике сводила на заштиту  социјално већ заштићеног слоја, заштиту политичке класе, унутар које је СНС реализовао и остварио најмање интереса упркос највећој подршци коју добија на изборима (парламентарним, локалним, председниччким)? Какав би однос нова власт имала према агресивно аутономашким (сепаратистичким) тенденцијама које постоје (и постојале су деценијама уназад) у северној Србији? Да ли  би она ојачала ове позиције и довела до распада земље? Да ли би укинула ријалитије и спречила индукцију агресије и малограђанштине као инструмената манипулације масама и програмирања њихових образаца мишљења, поимања и перцепције стварности.. Какав однос би та влада имала према глобалној политици, интернационалним односима, глобалним конфронтацијама које само што нису довеле до светског рата, а речено нам је да се, у случају таквог рата,   налазимо на првој линији ватре? Како би, у случају једне такве катастрофе,  заштитила становништво ове земље, и да ли би га уопште штитила?

Падом подршке СНС-у, распадом СНС-а (који се неће десити упркос жељама њихових противника), стварањем нових коалиција једино што би се десило је грабеж за функцијама и положајима. Они који нису смењени с функција, урпкос промени власти након 2012. године, свим средствима би се борили да остану на тим функцијама.  Реактуелизовала би се политика распродаје ресурса (Телекома, ЕПС-а, које је  Влада Александра Вучића успела да избегне), реатуелизовала би се диксусија о 90-тим као тема која им омогућује рециклирање приче о српској кривици и интериоризовање осећања кривице као средства тоталитарног дисциплиновања народа ради лакше политичке и економске манипулације истим тим народом. Кључна питања и кључне проблеме Србије, власт у којој би партиципирале политичке странке које су конституисале владе током претходних деценија, не би решила. Нити би знала да их реши, нити би хтела да их реши. Или би оно, што они виде као решење, било коначно уништење ове државе.

Дакле, осим теза о диктатури, цензури, апсолутизму, осим претња вешалима постојеће опозиционе партије не нуде Србији ништа. Заузврат, од Србије очекују да их ,на неким будућим и новим парламентарним изборима, мазохистички подржи и омогући им  интегрисаност унутар система у времену највеће економске и политичке кризе која потреса и регион и свет.

С друге стране, управо тај лузерски статус постојећих  опозиционих партија отвара простор, као што је већ много пута речено, и од стране многих аутора написано, за стварање нове политичке странке која би имала критички однос, како према постојећој власти, њеним пропустима и грешкама, тако и према свим претходним властима. Циљеви те нове странке морали би бити стварање економског система који је у стању да интегрише радно способно становништво-што у садашњем глобалном контексту представља скоро немогућу мисију, заштита безбедности државе и сваког човека у њој од субверзивних деловања усмерених против те безбедности, смањивање социјалних неједнакости-једног од главних узрока тензија које се  унутар политике редефинишу у антагонизме политичких странака (антагонизми политичких странака се завршавају компромисом, док проблем социјалних неједнакости и социјалних тензија остаје нерешен), смањивање моћи политичке класе у односу на остале грађане, етаблирање и стандардизовање формалних канала социјалне покретљивости, реактуелизација вредности и значаја рада и струке, конституисање социјалне структуре која би била, бар релативно, аутономна од воље политичке класе, одбрана вредности патриотизма, аутентична заштита културног идентитета Срба и кључних идентификатора српског идентитета, итд, итд.. Уколико би таква политичка странка била створена, Србија би је озбиљно схватила.

Та, евентуална, нова опозициона политичка странка би морала бити свесна да се њено трагање за решењима економских, социјалних и политичких проблема одвија у времену глобалне економске и политичке кризе,  која ће трајати најмање  десет наредних година. Свет се, на глобалном нивоу, налази у фази уласка у сукобе, обавештајне и војне, регионалне с могућношћу светског рата, али и у процесе дугорочних промена детерминишући стварање другачијег глобалног економског система (промена глобалног економског система биће неизбежна последица наредне научно-технолошке револуције), нове структуре интернационалних односа, нове политичке, социјалне и културне обрасце које ће на крају  резултирати из глобалних економских, политичких  потреса,сукоба и процеса.

Лорна ШТРБАЦ

Цитирај