Нада Поповић Перишић: Пет стубова културне политике

Нада Поповић Перишић: Пет стубова културне политике

У дебатама данас преовладавају емоција над разумевањем, морал над анализом, неодређеност над теоријом, чиме и сама култура губи своју еманципаторску улогу

ПОДЕЛИ

Министарство културе је једно од најпривлачнијих, али можда и најтежих места – захтева страст, јака уверења и време да успостави своју политику, као и велику подршку саме владе.

Уобичајено се сматра да културна политика почива на три стуба: културна баштина, стваралаштво и трансмисија културе, појам који покрива специјализовано уметничко образовање, као и акције културне демократизације.

Кад је реч о стваралаштву, највећи део напора односи се на манифестације, сектор политички и медијски осетљив. Очување културне баштине централно је место сваке културне политике. Што се тиче тематског поља у вези с трансмисијом, односно уметничким образовањем, она је све мање присутна у школским програмима.

Видим бар пет оса деловања Министарства културе које би ваљало размотрити када се говори о културној политици.

Прва се односи на редефинисање приоритетних циљева. Подржавајући иницијативе кратког трајања и фаворизујући тренутне комуникације, културна политика изгубила је свој капацитет да направи јасне изборе и определи се за дуготрајне приоритете.

Друга оса деловања односи се на модернизацију структуре министарства: она претпоставља озбиљну децентрализацију и преношење одређених прерогатива на локалне колективе као и већу самосталност великих (националних) институција културе што би омогућило Министарству културе да се усмери на акције од националног интереса и на улогу стратешке оријентације.

Наравно, већа правна и финансијска самосталност дата великим институцијама културе подразумева да оне делују у оквиру дефинисане вишегодишње оријентације Министарства и да поседују и показују велику одговорност у располагању буџетским и људским средствима које им је поверило Министарство.

Моћ именовања кадрова је за свако министарство основна полуга остварења властите политике и одређује њену физиономију. Именовање челних људи у институцијама у центру су интересовања саме културе и монополизују медијску пажњу. Управо зато треба добро размотрити начин именовања и одредити се између могућности да се ти избори врше у односу на профил кандидата или на основу предложених пројеката.

Анкете показују да су телевизија, радио, видео-игре и интернет увећали број оних који их прате, да су посете биоскопским салама, музејима и изложбама опале; посете позориштима постале су привилегија мањине. У социолошком погледу увећава се социјална и географска неједнакост у приступу култури. Корисници културних понуда су, пре свега, становници центара великих градова и категорије оних који су друштвено и професионално успешнији. И коначно показало се да културна понуда, ма како квалитетна била, не узрокује аутоматски одговор публике.

Отуда мислим да би у Министарству културе морао да постоји сектор који би се бавио публиком, чији задаци би били да се скрене пажња на културу, да се освести потреба за њом, да се истакне лепо у култури, пружи онај преко потребан други поглед. Јер како каже Исидора Секулић, „културни додири срећа су људи”.

Министри културе и образовања морали би стога заједно да креирају амбициозан план за уметност и културу у школским програмима , чиме би школа постала централно место раног сусрета са културним делима и начин формирања будућих корисника културе.

Културна добра нису као сва остала добра и она морају да избегну правила тржишта. Она оправдавају својом природом интервенцију државе у поље културе: јединствена цена књига, систем финансирања кинематографије, квота у дистрибуцији домаћих и страних филмова: заштита различитости стваралаштва и дифузије од закона тржишта. Та политика има наравно цену, али би успех био неупитан.

Стога министарство треба да охрабрује приватне иницијативе, креирање фондација, донације, као и посебне финансијске олакшице код улагања у културна добра.

Трећу осу деловања треба видети у побољшању инструмената промоције стваралаштва на међународном плану. Наиме, Министарство културе треба да подржи пројекте који комуницирају са оним што се дешава у свету и да повећа  присуство и видљивост својих великих институција у свету. Учествовање у светској култури, поређење са светским токовима подићи ће критеријуме и ствараоца и публике.

Треба охрабривати наше уметнике да путују, да напусте релативни комфор који их одржава унутар институција у Србији. У том смислу, Министарство треба да стимулише појаву нових талената и уметничких иновација, охрабрује истраживања која би се бавила оригиналним моделима интеракције. Да министарство постане центар имагинације, експериментисања и охрабривања нових пројеката.

Да резимирам: историјско наслеђе ставити у центар преокупација и министарства и државе пројектовано на више година. У домену стваралаштва интервенисати тамо где ни локалне заједнице ни тржиште не делују; определити се за директније субвенције и откупе уметничких дела.

Кад је реч о демократизацији културе мислим да мора да се побољша квалитет образовања из уметности, да се да подршка уметничком образовању изван школе, у слободно време, и да се стимулишу пројекти који се односе на градске четврти. Данас се однос центра и предграђа драматично мења, па тиме и наш однос према овим поделама.

Четврти предлог тиче се додатних начина финансирања културе. Финансирање из игара на срећу, као у многим европским земљама; финансирање кинематографије кроз моделе попут оних у региону и наравно законска регулатива која би предвидела ове начине финансирања. То би омогућило министарству да се врати институционалном начину финансирања, а да се финансирање посебних пројеката веже за овако остварена средства.

И коначно, као пети простор деловања, али веома важан, видим напор да се култура упише у срце политичких пројеката владе, што захтева мобилизацију целокупне културе и њених стваралаца. Да би министарство могло да увећа своје буџете и да оствари директан контакт са ствараоцима у реализацији своје мисије, неопходни су визија, емпатија и трајање, време да се започето реализује и велика подршка самог ресора.

Наравно, све то подразумева пре свега нову културу дијалога, дијалога изван сукобљених дискурса. Нека врста преговарања о вредностима које треба успоставити, одржавати, делити.

Данас у дебатама преовладава емоција над разумевањем, морал над анализом, неодређеност над теоријом, чиме и сама култура губи своју еманципаторску улогу. Мислим да Министарство може да буде то место са којег се иницирају културни дијалози.

ПОЛИТИКА

Цитирај