проф. др Мирко Пејановић: БиХ и геополитичке промене у Европи и свету...

проф. др Мирко Пејановић: БиХ и геополитичке промене у Европи и свету на почетку 21. века

Међународни институт за блискоисточне и балканске студије (ИФИМЕС) из Љубљане, Словенија, редовно анализира догађања на Блиском истоку и Балкану. Академик др. Мирко Пејановић, редовни професор Факултета политичких наука Универзитета у Сарајеву у свом чланку „Босна и Херцеговина и геополитичке промјене у Европи и свијету на почетку 21. стољећа“ пише о геополитичким промјенама у Европи и свијету са нагласком на Босни и Херцеговини. Његов чланак објављујемо у цијелости.

ПОДЕЛИ

Апстракт

Босна и Херцеговина на почетку XXИ стољећа опстоји и развија се унутар геополитичког оквира који је установљен Дејтонским мировним споразумом 1995. године. Оквир за мировно политичко рјешење рата у Босни и Херцеговини установљен је вољом водећих свјетских сила унутар Контактне групе: САД, Руска федерација, Велика Британија, Француска и Савезна Република Њемачка.

Постратна и постдејтонска изградња мира и демократских институција државе Босне и Херцеговине омогућени су ангажовањем Међународне заједнице и Европске уније. Економски, социјални и политички развој имао је успјешан ток у времену док су функционисале Бонске овласти на темељу којих је Високи представник Међународне заједнице могао проглашавати законе на привременој основи.

Високи представник је до 2007 године прогласио 800 одлука у времену 1999-2007 године.

То је одмијенило непостојање консенсуса владајућих странака у доношењу закона и у управљању државним развојем Босне и Херцеговине.

Од 2008 године Босна и Херцеговина има уговорни однос са Европском унијом на темељу споразума о стабилизацији и придруживању.

Због јачања националистичке реторике од 2006 године Босна и Херцеговина улази у економску, социјалну и политичку кризу развоја. У зениту кризе био је протест грађана у фебруару 2014 године.

Стагнација у развоју Босне и Херцеговине добила је обрат у позитивном правцу од 2015 године када је њемачко-британском иницијативом покренут нови приступ Европске уније према питању могућег убрзања интеграције Босне и Херцеговине у Европску унију.

Геополитичке промјене у свијету и Европској унији могу негативно утицати на стабилан развој Босне и Херцеговине. У раду се елаборирају економски и политички процеси, који у оквиру историјског процеса интеграције Босне и Херцеговине у Европску унију могу бити брана за оне утицаје који долазе усљед геополитичких промјена у Европској унији и свијету. Двије су компоненте које чине ову брану: убрзање интеграције у Европску унију и успостављање широке коалиције парламентарних странака за европску правну државу Босну и Херцеговину.

Кључне ријечи: Европска унија, Босна и Херцеговина, Вијеће Европе, геополитика, Контактна група, Дејтонски мировни споразум, Федерација Босне и Херцеговине, Република Српска, Парламентарна скупштина БиХ, Високи представник Међународне заједнице, геополитичке силнице у свијету, широка коалиција парламентарних странака за Европску Босну и Херцеговину, Савезна Република Њемачка, Велика Британија, реформска агенда, грађански протест, Сирија, Либија, Ирак, Исламска држава (ИСИЛ), тероризам.


1. Геополитичке силнице и Босна и Херцеговина у контексту провођења дејтонског мировног споразума

Опстојност државе Босне и Херцеговине крајем XX и почетком XXI стољећа битно је условљена односом Међународне заједнице према успостављању мира, након троипогодишњег рата у Босни и Херцеговини: 1992-1995. У времену рата 1992-1995 година Босна и Херцеговина је имала велика разарања привредне и друштвене инфраструктуре. Насилно је изведен прогон око два милиона цивилног становништва са предратних мјеста живљења. Усљед перманентног гранатирања опсједнутог Сарајева од 1992-1995 године изгубило је животе преко 12.000 људи, а у томе 1.500 ђеце.

Ратни циљ Милошевићевог режима и Караџићеве Српске демократске странке био је потпуна деструкција и етничка пођела државе Босне и Херцеговине. Одбрану суверенитета и територијалног интегритета државе Босне и Херцеговине водило је ратно Предсједништво Републике Босне и Херцеговине. Као цивилна команда ратно Предсједништво Републике Босне и Херцеговине је руководило одбрамбеним активностима Армије Републике Босне и Херцеговине као оружане силе грађанских и патриотских снага. Истовремено ратно Предсједништво Босне и Херцеговине је водило преговоре о постизању мировног рјешења за Босну и Херцеговину.[1] Од 1992 до 1994 преговори су вођени у оквиру Женевске мировне конференције за бившу Југославију. Арбитри за вођење преговора били су именовани од Уједињених нација и Европске уније. Били су то Сајрус Венс и Торвалд Столтенберг у име организације Уједињених нација. У име Европске уније арбитри у преговорима били су Роберт Овен и Карл Билт. Они су посредовали у обликовању више мировних планова за Босну и Херцеговину. Први Мировни план под вођством Сајруса Венса и Роберта Овена за основу устројства Босне и Херцеговине је имао десет провинција и заједничке органе Босне и Херцеговине. Провинције су биле конципиране тако да три провинције имају већину српског народа, три већину хрватског народа и три већину бошњачког народа.

Град Сарајево је имао посебан статус. Овај план није добио подршку српске стране. Одбила га је Скупштина српског народа на свом засједању на Јахорини.[2]

Други мировни план за Босну и Херцеговину је услиједио средином 1994. Овај план је заснован на устројству Босне и Херцеговине са три етничке републике: босанска са већином бошњачког народа, хрватска са већином хрватског народа и српска са већином српског народа. Босна и Херцеговина би била унија три етничке републике. На овај начин је тежња за етничком пођелом Босне и Херцеговине дошло до свог врхунца. Међутим мировни план од три етничке републике није добио подршку на проширеној сједници ратне скупштине Босне и Херцеговине одржане у Сарајеву 27. и 28. августа 1993.[3]

Након неуспјеха у обликовању мировних планова за Босну и Херцеговину у оквиру Женевске мировне конференције услиједила је иницијатива за преговоре бошњачких и хрватских представника како би се зауставио хрватско-бошњачки ратни сукоб, започет у првој половини 1993. године. Преговори су вођени у Вашингтону уз посредовање администрације САД а завршени су у марту мјесецу 1994 године. Усвајањем споразума о формирању бошњачко-хрватске Федерације.[4] Вашингтонски мировни споразум омогућио је мир на простору под контролом Армија Републике Босне и Херцеговине и Хрватског вијећа одбране. Вашингтонски споразум ће постати основа за постизање цјеловитог мировног рјешења за Босну и Херцеговину.

У настојању да се дође до цјеловитог мировног рјешења за Босну и Херцеговину међународна заједница је формирала Контактну групу.[5] Будући да су у Контактној групи биле земље које су водеће свјетске силе и чланице Вијећа сигурности, осим Савезне Републике Њемачке, оне су изградиле консенсус за основе мировног политичког рјешења рата у Босни и Херцеговини. Тај консенсус је обликован у виду мировног плана Контактне групе. Овај план је предвиђао постојање двије цјелине унутар Босне и Херцеговине. Једну цјелину чини бошњачко-хрватска федерација. Другу цјелину чини ентитет српског народа.

План Контактне групе постао је основа за обликовање Дејтонског мировног споразума. Лидерство у вођењу преговора за цјеловито мировно рјешење преузеле су Сједињене Америчке Државе. Посредовање у преговорима водио је Ричард Холбрук, специјални изасланик предсједника САД. Администрација САД је организовала преговоре у новембру 1995 године у граду Дејтону.

Дејтонски мировни споразум је заснован на плану Контактне групе, унутар које је осигурана воља великих свјетских сила да се заустави рат и масовно страдање цивила у Босни и Херцеговини. Опћи оквирни мировни споразум, назван Дејтонски мировни споразум садржи више Анекса. Војни аспект Дејтонског мировног споразума дао је основу за заустављање војних активности посредством НАТО савеза. Најважнији дијелови цивилног аспекта Дејтонског мировног споразума односи се на Устав Босне и Херцеговине и повратак избјеглица и расељених особа.

Према Дејтонском Уставу Босна и Херцеговина је добила ново уставно-политичко устројство кога чине: институције државе Босне и Херцеговине и два ентитета Федерација Босне и Херцеговине са 51% територије БиХ и Република Српска са 49% територије. Након проведене међународне арбитраже 1999 године град Брчко је добио статус Дистрикта, везан за институције државе Босне и Херцеговине. Сви мировни планови настајали прије Дејтонског мировног споразума примарно су били изведени на етничкој основи.

И сам Дејтонски мировни споразум даје примат етничком принципу у обликовању институција политичког система. Један ентитет у имену Република Српска има примат у артикулацији интереса српског народа. Други ентитет: Федерација БиХ заснована је на испољавању интереса бошњачког и хрватског народа. Ентитети су, на темељу Дејтонског Устава добили широке законске надлежности. За разлику од ентитета институције државе Босне и Херцеговине су добиле сужене надлежности. Због таквог политичко-уставног устројства држава Босна и Херцеговина егзистира као нефункционална држава. Њена нефункционалност проистиче и из монополског положаја и доминације етничких странака у управљању друштвеним развојем. Показало се у пракси, да етничке странке, не посједују моћ изградње међусобног консенсуса о главним питањима развоја државе Босне и Херцеговине. Због овог момента ентитети и држава Босна и Херцеговина немају стабилне парламентарне већине и владе формиране на тој већини. Усљед тога босанскохерцеговачко друштво и држава имају перманентну кризу у свом развоју. Такође имају нужност ослањања на улогу и помоћ Међународне заједнице и Европске уније у имплементацији Дејтонског мировног споразума и изградњи мира.

Постратни и постдејтонски период политичког развоја државе Босне и Херцеговине пролази кроз више засебних процеса. Сви ти процеси у својој укупности доприносе изградњи мира и обликовању историјског процеса интеграције Босне и Херцеговине у евроатланске институције: Вијеће Европе,[6] Европску унију и НАТО савез. За разлику од других постсоцијалистичких држава Босна и Херцеговина, уз постсоцијалистичку транзицију пролази кроз процес повратка и реинтеграције избјеглица и процес обнове ратом девастиране привреде и комуналне инфраструктуре. Оваква специфичност босанскохерцеговачког друштва и противријечности у његовом развоју скоро да се не би могле превладавати без ангажовања и помоћи Међународне заједнице и Европске уније.

У првих пет постратних година, заправо од 1995-2000 године главне токове у постратној обнови Босне и Херцеговине креирала је и водила Међународна заједница. Ради се о томе да је обнову путне и комуналне инфраструктуре иницирала и финансирала Међународна заједница и Европска унија. Тиме су створени услови за слободу кретања грађана и за рад друштвених служби: образовање и здравство. У времену од 1995. до 2000. године парламентарне изборе је проводила Организација за европску сигурност и сарадњу (ОЕСЦ). Први послијератни вишестраначки избори одржани су у септембру 1996. године. Створена је друштвена клима у којој се изборно тијело етнички хомогенизирало. Надмоћну изборну побједу добиле су етничке странке: СДА, ХЏ БиХ, СДС. Оне су заједно освојиле 86% мјеста у Парламентарној скупштини Босне и Херцеговине. Опозиционе грађанске странке су маргинализиране. Међутим у процесу одлучивања у Парламенту Босне и Херцеговине владајуће етничке странке нису имале консенсус о већини питања о којима су одлучивале. Уз остало нису имале консенсус ни о изгледу новчанице, грба, заставе. Умјесто њиховог међусобног консенсуса одлуке је донио тадашњи Високи представник Карл Билт. И на сљедећим парламентарним изборима 1998. године побиједиле су етничке странке. (Тада су мандати парламентарних тијела трајали двије године). Тек ће на парламентарним изборима 2000 године већину у Парламенту БиХ освојити грађанске мултиетничке странке. Уз предвођење Социјалдемократске странке БиХ формирана је Алијанса за демократске промјене. У тој Алијанси је узела учешћа и Странка за БиХ и Партија демократског прогреса из Републике Српске. У кратком мандату од двије године Демократска алијанса је започела економске и политичке реформе. Уз подршку Међународне заједнице Алијанса за демократске промјене је успјела усвојити Амандмане на ентитетске Уставе којим се примијенила одлука Уставног суда БиХ из 2000 године о конститутивности народа на цијелом простору државе Босне и Херцеговине. На тај начин је укинута уставна дискриминација положаја српског народа у Федерацији БиХ и бошњачког и хрватског у Републици Српској.[7] На темељу укидања дискриминације на етничкој основи Босна и Херцеговина је испунила важан услов за пријем у Вијеће Европе 2002. године.

Будући да Алијанса за демократске промјене у времену од двије године није ни могла испунити очекивања грађана у погледу раста запослености дошло је до обрта на парламентарним изборима 2002. На овим изборима грађани ће своје повјерење дати поново националним странкама. У два мандата за период 2002-2006-2010 година националне странке у Парламенту Босне и Херцеговине нису имале чврсте коалиционе споразуме за провођење реформи. А све реформе од 2002 године одвијале су се у контексту стратешког опређељења босанскохерцеговачке државе и друштва за интеграцију у Европску унију и НАТО савез. Непостојање консенсуса између владајућих етничких странака одмјењивао је Високи представник Међународне заједнице примјеном својих Бонских овлаштења. На темељу Бонских овлаштења Високи представник Међународне заједнице донио је 800 одлука у времену 1999-2007 година.[8] Сви закони које је прогласио Високи представник Међународне заједнице укупно 145 били су основа за извођење најважнијих реформи у процесу интеграције Босне и Херцеговине у Европску унију. Посебно мјесто имају реформе које су омогућиле проширење надлежности и промјену структуре Вијећа министара. Од три министарства у Вијећу министара, према закону о Вијећу министара из 1997[9] извршене су законске промјене које су довеле до проширења структуре Вијећа министара на девет министарстава 2005. године. Девето министарство је постало: Министарство одбране након што су формиране јединствене Оружане снаге Босне и Херцеговине.

Важне реформе изведене су и у погледу успостављања нових институција државе Босне и Херцеговине. Ради се о успостављању Граничне службе Босне и Херцеговине, затим Обавјештајне службе (ОСА-ОБА) и Службе за истраге и документацију (СИПА). Такођер је успостављена Управа за индиректно опорезивање и Тужилаштво и Суд Босне и Херцеговине. Ове и друге реформе ојачале су капацитет државних институција Босне и Херцеговине. Такођер су ове реформе, уз ђелимичну реформу полиције, омогућиле да Босна и Херцеговина испуни услове за потписивање Споразума о придруживању и стабилизацији са Европском унијом 2008 године. Мада је овај Споразум дуго чекао на ратификацију, заправо све до 2015 године Босна и Херцеговина је са споразумом о придруживању и стабилизацији ушла у уговорни однос са Европском унијом.

Реформа Устава Босне и Херцеговине (Дејтонског Устава) јавља се као најсложенија реформа у постдејтонском политичком развоју државе Босне и Херцеговине. Ради се о томе да уставна реформа, која би омогућила промјену Дејтонског устава нема консенсус владајућих политичких странака у Парламенту БиХ. То се показало током одлучивања о приједлогу “Априлског пакета” амандмана на устав Босне и Херцеговине 2006. године.[10]

Пакет није добио двотрећинску већину посланика. Високи представник Међународне заједнице, тада Шварц Шилинг, није користио Бонске овласти нити је извршио адекватан притисак, који би посланике Странке за БиХ, приволио да прихвате „Априлски пакет“ уставних промјена.[11] Од тада је Међународна заједница промијенила своју динамику у вршењу утицаја на извођење реформи. У покушају припреме међустраначке сагласности уз модерацију Европске уније за уставне промјене 2009 године такође није било успјеха. Све је то показало да промјена Дејтонског Устава није могућа све док се не дође до консенсуса владајућих странака. А тај консенсус ће бити могућувремену кад Европска унија и Међународна заједница, по основу своје геополитичке улоге наметну основу за уставне промјене. Све дотле држава Босна и Херцеговина егзистира као нефункционална држава у којој перманентно постоји криза одлучивања у Парламенту БиХ. Али такођер постоји потреба даљег ђеловања Европске уније и Међународне заједнице у пружању помоћи за извођење реформи унутар европског интеграцијског процеса.

2. Застоји у одвијању интеграцијског процеса за стицање чланства Босне и Херцеговине у Европској унији

Након што је Босна и Херцеговина 2008 године потписала Споразум о придруживању и стабилизацији са Европском унијом дошло је до одлагања примјене овог Споразума. Постојао је један услов због кога се одлагала ратификација споразума у институцијама Европске уније. Тај услов је проистекао из Пресуде Европског суда за људска права у предмету „Сејдић-Финци“. Пресуда је донесена у децембру 2009. године. Покушај провођења Пресуде, путем усвајања Амандмана на Устав Босне и Херцеговине трајао је безуспјешно од 2009 до 2014 године.[12]

У времену од 2008 па све до 2015 године процес интеграције Босне и Херцеговине је био у застоју. А већ се показало у постдејтонским годинама друштвеног развоја Босне и Херцеговине да сваки застој у одвијању европског интеграцијског процеса доводи до тенденција дестабилизације босанскохерцеговачког друштва. Више је него извјесно ако нема одвијања европског интеграцијског процеса нема ни повољног одвијања унутрашње интеграције Босне и Херцеговине и одржавања њене стабилности.

Погоршање економских кретања водило је сталном расту незапослености становништва. Тако на примјер 60% популације младих школованих људи је незапослено. Пола милиона радно способног становништва је незапослено, од укупног броја становника.[13]

Незадовољство социјално-економским стањем кулминирало је масовним протестом грађана у фебруару 2014 године.[14] Протести грађана су потакли нова размишљања и однос према нужности извлачења Босне и Херцеговине из кризе у економском и политичком развоју.

Одређене искораке учиниле су и институције Европске уније у смислу креације новог приступа у пружању помоћи за убрзање интеграције државе Босне и Херцеговине у Европску унију. Услиједила је, заправо њемачко-британска иницијатива која је дала основу за обликовање Реформске агенде. Овим документом је примат дат питањима економско-социјалног развоја. Политичка питања за која не постоји консенсус одложена су за неко будуће вријеме. Овим су институције Европске уније: Комисија Европске уније, Европско вијеће и Парламент Европске уније одабрале нови приступ, како би се убрзала интеграција Босне и Херцеговине у Европску унију. На темељу утицаја специјалног представника Европске уније у Босни и Херцеговини, све парламентарне странке су потписале обавезу за провођење реформске агенде почетком 2015 године. Тако је започео нови процес[15] у извођењу реформи.

Босна и Херцеговина је током 2016. године предала апликацију за чланство у Европској унији. Апликација је прихваћена. Потом је Европска унија у децембру 2016 године доставила Босни и Херцеговини упитник са 3000 питања који институције државе Босне и Херцеговине требају испунити у року од шест мјесеци. Кад се прихвате одговори на питања у упитнику Европске уније, услиједиће мишљење Европске комисије да ли је Босна и Херцеговина испунила услове да добије статус кандидата за чланство у Европску унију. Постоји очекивање да Босна и Херцеговина статус кандидата за чланство добије до краја 2017. године. То ће засигурно означити заокрет у одвијању процеса интеграције Босне и Херцеговине у Европску унију.

3. Нове геополитичке силнице које настају у свијету и Европи и Босна и Херцеговина

Од 2012 године настају нова друштвено-историјска кретања у свијету и Европи. У земљама Блиског истока: Ирак, Либија, Сирија, Јемен настају ратни сукоби. Исламска држава – ИСИЛ постаје носилац војних активности у Сирији, Ираку и Либији. ИСИЛ регрутује добровољце, који кад се врате у своје земље постају опасност за терористичку активност. Терористички напади у више градова европских земаља[16] уносе страх код грађана и угрожавају стабилност и мир. Више десетина младих људи из Босне и Херцеговине отишло је, као добровољци на ратиште у Сирију. Велике су опасности за сигурност грађана, од могућих терористичких активности након повратника припадника ИСИЛ-а у Босну и Херцеговину.

Опасности због геополитичких промјена долазе за Босну и Херцеговину и од ратних сукоба у источној Украјини. Док је трајао ратни сукоб у Украјини, припадници радикалних скупина из Србије и Републике Српске одлазили су као добровољци на украјинско ратиште како би се борили на страни побуњених Руса.

Утицај Руске федерације на друштвена кретања у Босни и Херцеговини остварују се у Републици Српској у области привреде (прерада и дистрибуција нафте). Истовремено се остварује и политички утицај. У неколико својих посјета Руској федерацији, Милорад Додик, предсједник Републике Српске, добио је подршку за своје радикалне националистичке подухвате. Ту подршку је добио и за извођење референдума грађана Републике Српске о 9. јануару, дану Републике Српске. Референдум је одржан 25. септембра 2016 непосредно пред локалне изборе. Политичка хомогенизација грађана за излазак на референдум само је настављена у октобру на локалним изборима на којима је високу побједу забиљежила странка Милорада Додика (СНСД). У атмосфери која је настала поводом референдума о 9. јануару Дану Републике Српске дошло је до подизања етничких тензија. Поново је заговарана и идеја о референдуму за отцјепљење Републике Српске из Босне и Херцеговине. Тензије су ишле до стварања страха да може бити ратних сукоба.

Геополитичке промјене су настајале и у самој Европској унији. Под теретом прилива избјеглица из Сирије и Блиског истока, нарушени су односи између земаља чланица ЕУ у погледу солидарности за прихват избјеглица. Мађарска је подигла зид на својим границама. Изведен је и референдум о отцјепљењу Велике Британије из Европске уније. То је само по себи утицало на нестабилност у функционисању институција Европске уније. Додатне тешкоће у функционисању Европске уније долазе због јачања десничарских странака у земљама чланицама Европске уније. Ове странке заговарају излазак њихових земаља из Европске уније. Најрадикалнији захтјев долази од Марине Ле Пен, лидера Фронта Национал у Француској.[17]

4. Како превенирати опасности за Босну и Херцеговину које долазе због геополитичких промјена у свијету и Европи?

И поред ангажовања Међународне заједнице на провођењу Дејтонског мировног споразума држава Босна и Херцеговина перманентно пролази кроз двије кризе. Оне су међусобно везане. Ради се о кризи социјално-економског развоја и кризи политичког управљања.

Криза социјално-економског развоја у социјалној збиљи испољава се у томе да Босна и Херцеговина има 40% незапослених радно способних грађана. Затим Босна и Херцеговина има преко 400.000 пензионера од којих 60% примају пензију у висини 350 КМ (175 еура). Уз све то 30% становништва живи испод границе сиромаштва. Годишње из Босне и Херцеговине, превасходно из економских разлога исељава више десетина хиљада младих људи. Према процјенама невладиних организација у току 2016 године из Босне и Херцеговине је иселило 80.000 грађана. Социјално незадовољство грађана је у сталном порасту.

Криза политичког управљања исказује су у немогућности владајућих парламентарних странака да у Парламенту Босне и Херцеговине изграде консенсус о развоју државе Босне и Херцеговине до нивоа њене економско-политичке одрживости и добијања чланства у Европској унији.

Ради се о томе да су националне странке изведене на етничкој основи учврстиле своју моћ на етничком плурализму. То су од 1990 године три етничке странке: СДС, СДА и ХЏ БиХ, а од 2006 године СДС је одмијенио СНСД. Оне су наметнуле ексклузивно право да представљају своје народе: српски, бошњачки и хрватски.[18] На тој основи воде затворене етно националне политике и у међусобном договору управљају државним ресурсима. Управљање на дијелу простора гђе живи већина једног народа јавља се у облику једнопартијског монопола као на примјер вршење власти ХЏ-а БиХ у кантонима са хрватском већином и вршење власти СДА-а у кантонима са бошњачком већином. Слично је и у вршењу власти СНСД-а у Републици Српској. У ентитетским и државном Парламенту етничке странке не примјењују демократски постулат у формирању парламентарне већине. Заправо не формирају парламентарну већину на темељу споразума о програмској коалицији. Умјесто тога образују се партнерства у вршењу власти. Након проведених избора подијеле се ресори у власти а доношење закона у Парламенту се препушта неизвјесности. Овај метод владања континуирано се примјењује у Парламентарној скупштини Босне и Херцеговине. Одлучивање о законима у Парламентарној скупштини Босне и Херцеговине отежава и успорава и примјена ентитетског гласања (добијање ентитетске сагласности). Због тога парламентарна скупштина Босне и Херцеговине нема потребну динамику одлучивања у доношењу реформских закона. Моћ Парламента је у рукама лидера владајућих странака. На примјеру неуспјеха у доношењу Амандмана на Устав БиХ којим би се провела пресуда Европског суда за људска права у предмету Сејдић-Финци у времену 2009-2014 година показало се како су лидери политичких странака узурпирали парламентарну демократију и претворили је у партитократију, тако што су одлучивали изван Парламента. Немоћ консенсуса између владајућих странака да управљају развојем државе Босне и Херцеговине у времену 1996-2009 одмјењивао је Високи представник међународне заједнице, доношењем одлука и закона по основу Бонских овлаштења.

Поставља се питање на којим идејама и политичким пројектима је могуће зауставити сиромаштво и стагнацију у економском развоју?

Истовремено се поставља питање на којим идејама и пројектима је могуће измијенити модел политичког управљања који је преко 20 година заснован на партнерству владајућих странака, умјесто модела управљања заснованог на коалиционом политичком програму.

Највећи проблем у економском развоју је непостојање цјеловите политике реформи у пољу социјалног и економског развоја. Током постсоцијалистичке транзиције приватизирана и угашена предузећа заснована на државној својини, нису у потребној динамици замијењена формирањем малих и средњих предузећа на приватној основи. Доведена је у питање производна моћ друштва. Велики број радништва је осиромашен након приватизације предузећа.[19] Власти се не баве економијом у производној сфери. Фокусиране су на задуживање код Међународног монетарног фонда како би се финансирала разграната администрација. Насупрот томе један број општина са иницијативом своје локалне власти осмишљава и реализује пројекте локалног економског и инфраструктурног развоја. У томе предњаче општине: Тешањ, Добој, Тузла, Теслић, Грачаница, Прњавор, Витез, Лакташи, Градачац, Сребреник, Широки Бријег, Горажде, Бијељина, Груде, Бања Лука, Нови Град Сарајево и друге.

Заокрет у економском развоју могуће је постићи новим приступом и односом институција Европске уније према потицању локалног економског и инфраструктурног развоја. Једна од идеја, а она у стручним круговима дуго постоји, јесте формирање уреда делегације Европске уније у Босни и Херцеговини у већим градским центрима: Тузли, Мостару, Бања Луци, Добоју, Бихаћу, Ливну, Приједору, Бијељини, Требињу, Зворнику, Јајцу, Широком Бријегу, Горажду.

Ови уреди би помогли обликовању развојних пројеката у локалним заједницама и њихово финансирање из средстава европских фондова. На темељу природних богатстава и људских ресурса могле би се развити производне активности у области производње хране, прераде љекобиља, дрвне индустрије, металне индустрије, електро индустрије и производње електроенергије из обновљивих извора. У пројектима локалног развоја своје мјесто би добили и пројекти изградње брзих цеста између градова. На примјер брзе цесте од Сарајева према Тузли, Горажду, Фочи, Вишеграду, Кисељаку, Витезу, Травнику. Од Бања Луке као регионалног центра брзе цесте би се градиле према Приједору, Санском Мосту, Бихаћу, Теслићу, Добоју, Јајцу. Брзе цесте би се градиле и повезивале општинске центре у регионалном простору града Мостара, Тузле и Зенице.

Нова радна мјеста би се креирала на концепту локалног економског и инфраструктурног развоја и потпором из европских фондова. Ваља подсјетити да је модел локалног економског развоја у лидерству Конрада Аденауера 50-их година XX стољећа у Савезној Републици Њемачкој довео и до убрзане обнове градова и индустријске производње у њима, а преко тога до економског просперитета Западне Њемачке.

5. Могућност обликовања широке коалиције за европску правну државу Босну и Херцеговину

Модел политичког управљања развојем државе Босне и Херцеговине на нивоу ентитетских парламената и Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине могуће је мијењати у корист цјелине интереса грађана новим приступом у обликовању парламентарне већине како у ентитетима тако и у Парламентарној скупштини Босне и Херцеговине. Јер нестабилне парламентарне већине одлажу развој и дестабилизирају државу. Тај нови приступ подразумијева фокусирање на стратешки циљ друштвеног развоја Босне и Херцеговине на почетку XXИ стољећа. Тај циљ је интеграција државе Босне и Херцеговине у Европску унију и НАТО савез. Овај циљ има социјалну основу у већинској вољи грађана да њихова држава постане чланица ЕУ (истраживања јавног мњења потврђују да између 75 и 80% грађана има позитивно опређељење да држава Босна и Херцеговина постане чланица ЕУ).

За остварење овог циља, а посебно за убрзање интеграције Босне и Херцеговине у Европску унију нужно је обликовати модел широке коалиције политичких странака за европску правну државу Босну и Херцеговину. У овој коалицији мјесто би имале оне парламентарне странке које освоје 10% и више повјерења у изборном тијелу Босне и Херцеговине. Овакав преокрет је могућ само уз ангажовање и притисак специјалног представника ЕУ.

Таква широка коалиција имала би јавни програм и за његово провођење одговарала би грађанима и свеукупној демократској јавности.

Након добијања статуса кандидата за чланство Босне и Херцеговине у ЕУ, а то се очекује у 2017. години, слиједи позив за преговоре о чланству. У оквиру прихватања услова из преговарачких поглавља Босна и Херцеговина ће убрзано доносити законе којим се у правни систем уграђује европска правна стечевина. У том контексту први заокрет се јавља у нужности уставне промјене ради усвајања европске клаузуле у Уставу Босне и Херцеговине (већина земаља на путу ка чланству у ЕУ је пролазила тај пут). Тиме би се омогућило убрзано доношење европских закона у Парламентарној скупштини Босне и Херцеговине. Довело би то и до нове динамике у извођењу реформи и до испуњења услова за чланство у Европској унији. А убрзање процеса интеграције Босне и Херцеговине у ЕУ јавља се не само као унутрашња нужност, већ и извањска, јер се погоршавају геополитичка кретања у Европи и свијету. Та кретања могу довести до успоравања остваривања стратегијског циља интеграције државе Босне и Херцеговине у Европску унију. Утолико више је убрзање интеграције Босне и Херцеговине у ЕУ, постаје питање свих питања у сљедећим годинама друштвеног развоја Босне и Херцеговине.

6. Закључак

Након потписивања Дејтонског мировног споразума 1995 године држава Босна и Херцеговина је добила нову геополитичку основу за опстојност и политички развој. Та основа се огледа у интернационализацији босанског питања, што значи и ангажовање Међународне заједнице и Европске уније у изградњу мира и демократских институција државе Босне и Херцеговине.

Постратна обнова и интеграција босанскохерцеговачког друштва и државе одвијала се у знатној мјери успјешно све док су трајале Бонске овласти Високог представника Међународне заједнице (ОХР). Те овласти су омогућиле да се покрену и реализују бројне реформе. Те реформе су водиле приступању Босне и Херцеговине чланству у Европској унији.

Од 2008 године Босна и Херцеговина, потписивањем Споразума о стабилизацији и придруживању, улази у уговорни однос са Комисијом Европске уније. Међутим од тога времена престаје употреба Бонских овласти Високог представника Међународне заједнице. Истовремено од Парламентарних избора 2006 године у јавни простор агресивно улази националистичка реторика. Та реторика утиче на стварање неповољног друштвеног амбијента за социјални и економски развој. Незадовољство грађана социјалним и економским стањем ескалирало је почетком 2014 године у облику грађанског протеста.

Грађански протест је утицао на обликовање новог приступа институција Европске уније према питању убрзања интеграције Босне и Херцеговине у Европску унију. Основу за нови приступ Европске уније према Босни и Херцеговини дала је њемачко-британска иницијатива 2015 године. Овом иницијативом обликовано је стајалиште да фокус друштвеног развоја Босне и Херцеговине буде окренут социјалним и економским питањима. Све Парламентарне странке и владајуће и опозиционе потписале су Реформску агенду 2015 године. Током 2016 године Босна и Херцеговина је аплицирала за чланство у ЕУ. Постоје добри изгледи да Босна и Херцеговина у 2017 години добије статус кандидата за чланство у ЕУ.

Веома је битно подцртати да убрзање интеграције Босне и Херцеговине у Европску унију истовремено значи јачање стабилности државе у свим аспектима њеног развоја. Убрзање интеграције Босне и Херцеговине у Европску унију значи могућност превенирања опасности за Босну и Херцеговину које долази због промјене геополитичких кретања у Европи и свијету, а посебно због опасности које долазе од тероризма и јачања утицаја Руске федерације и Турске на Балкану. Једна од нових могућности које на унутрашњем плану политичког развоја Босне и Херцеговине може превенирати опасности од негативних геополитичких силница према Босни и Херцеговини јесте увођење модела широке коалиције Парламентарних странака са циљем да се све политичке енергије посвете убрзању интеграције БиХ у Европску унију.

7. Литература

– Касим Бегић: Босна и Херцеговина од Ванцеове мисије до Даyтонског споразума, Босанска књига, Сарајево, 1997.

– Роберт Дониа: Из Скупштине Републике Српске 1991-1996 – изводи из излагања посланика Скупштине Републике Српске као доказни материјал на кривичном Трибуналу у Хагу, Университy Пресс-Фондација истина, правда, помирење, Сарајево/Тузла, 2012.

– Мухамед Филиповић: Босна и Херцеговина: најважније географске, демографске, хисторијске, културне и политичке чињенице, Цомпацт, Сарајево, 1997.

– Мирко Пејановић: Политички развитак Босне и Херцеговине у постдејтонском периоду, Шахинпашић, Сарајево, 2005.

– Мирко Пејановић: Огледи о државности и политичком РАЗВОЈУ БиХ, Шахинпашић, Сарајево/Загреб, 2012.

– Мирко Пејановић: Држава Босна и Херцеговина и демократија, Университy Пресс, Сарајево, 2015.

– Политички Плурализам у Словенији и Босни и Херцеговини, Уредници: Даница Финк Хафнер и Мирко Пејановић, Промоцулт, Сарајево/Љубљана, 2006.

– Ана Мухар: Побједа Марине Ле Пен, Ударац који Европа неће преживјети, Јутарњи лист-Магазин, субота, 11.02.2017.

Сарајево/Љубљана, 18. април 2017

ИФИМЕС


Фусноте:

[1] Интересе Босне и Херцеговине у мировним преговорима заступала је државна делегација ратног Предсједништва Републике Босне и Херцеговине. Ратно Предсједништво РБиХ је према Уставу БиХ вршило улогу Парламента и Врховне команде у условима рата. За ђеловање у ратним условима Предсједништво БиХ је усвојило Платформу која је дефинисала циљеве одбране интегритета и мултиетничког бића Републике Босне и Херцеговине.

[2] Скупштина је одржана 5 и 6 мају 1993 на Јахорини. Генерал Младић је затражио подршку посланика да се одбије план што је на крају засједања и одлучено. Одбијен је и приједлог Слободна Милошевића да се прихвати Венс-Овенов мировни план. Овај план није омогућавао етнички заокружен ентитет српског народа, јер су и бошњачки и хрватски и српски народ живјели измјешано на цијелом територију државе Босне и Херцеговине. Види шире: Роберт Дониа: “Из Скупштине Републике Српске 1991-1996, Универистy пресс, Фондација истина, правда, помирење, Сарајево-Тузла, 2012, стр. 30.

[3] Види: Касим Бегић: Босна и Херцеговина од Ванцеове мисије до Даyтонског споразума, Босанска књига, Сарајево, 1997, стр. 143.

[4] На Уставотворној скупштини, одржаној 30. марта 1994. године усвојен је Устав бошњачко-хрватске федерације са десет кантона као федералних јединица, Ибид, стр. 171.

[5] Контактну групу су чиниле: САД, Руска федерација, Велика Британија, Француска и Савезна Република Њемачка.

[6] Босна и Херцеговина је примљена у чланство Вијећа Европе 2002 године. Споразум о придруживању и стабилизацији Босне и Херцеговине са Европском унијом потписан је 2008 године, а на снагу је ступио 2015. године.

[7] Види шире: Политички плурализам у Словенији и Босни Херцеговини, уредили Даница Финк Хафнер и Мирко Пејановић, Промоцулт, Сарајево/Љубљана, 2006, стр. 58 и 59.

[8] Алијанса за демократске промјене је владала двије године. У том времену реализирана су четири важна пројекта: постигнут је пријем Босне и Херцеговине у Вијеће Европе; формирана је државна гранична служба за контролу граница; уклоњена је дискриминација на етничкој основи усвајањем Амандмана о конститутивности народа у Уставу Федерације БиХ и Републике Српске и докинут је паралелизам у вршењу власти кога су проводили СДА и ХЏ: Види шире: Мирко Пејановић, Политички развитак Босне и Херцеговине у постдејтонском периоду, Шахинпашић, Сарајево, 2005, стр. 80 и 81.

[9] Види: Држава Босна иХерцеговина и демократија, Университy Пресс, Сарајево, 2015, стр. 236.

[10] Расправа о “Априлском пакету” амандмана на Устав Босне и Херцеговине трајала је два дана поткрај априла мјесеца 2006. “Априлски пакет” амандмана на Устав БиХ није добио двотрећинску већину посланика јер су посланици Странке за БиХ, као владајуће странке били против предложених промјена Устава Босне и Херцеговине. Предложеним амандманима на Дејтонски устав Босне и Херцеговине предвиђено је јачање институција на нивоу државе Босне и Херцеговине, а посебно Предсједништва БиХ, Парламента и Вијећа министара. Види шире: Огледи о државности и политичком развоју БиХ, Шахинпашић, Сарајево/Загреб, 2012, стр. 170, 171, 172 и 173.

[11] “Усвајање европских стандарда у развоју државе Босне и Херцеговине претпоставља нову уставну конституцију. Креација новог садржаја Устава Босне и Херцеговине подразумијева постојање геополитичке основе изражене у моћи и вољи администрације САД, ЕУ и земаља чланица Контактне групе”. Види: Мирко Пејановић, Држава Босна и Херцеговина и демократија, Универитy Пресс, Сарајево, 2015, стр. 134.

[12] У том мандату Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине владајуће странке које су чиниле већину нису успјеле изградити консенсус за провођење Пресуде Европског суда за људска права у предмету “Сејдић-Финци”. Одлучивање о могућим приједлозима амандмана одвијало се изван Парламентарне скупштине БиХ и само у кругу страначких лидера. Тиме је моћ Парламента Босне и Херцеговине била узурпирана. Види шире: Мирко Пејановић, Држава Босна и Херцеговина и демократија, Университy Пресс, Сарајево, 2015, стр. 145.

[13] По попису становништва из 2013 године Босна и Херцеговина има 3.500.000 становника.

[14] На темељу захтијева грађана исказаних на протестима у Тузли, Сарајеву, Зеници, Бихаћу смијењене су кантоналне владе у овим градовима.

[15] Све политичке странке и владајуће и опозиционе у Парламентарној скупштини Босне и Херцеговине потписале су обавезу за провођење Реформске агенде.

[16] Терористички напади су током 2015. и 2016.године изведени у градовима Француске: Ница и Париз и Њемачке: Берлин. Страдало је више десетина цивила. Двије терористичке акције изведене су и у Босни и Херцеговини од екстремних вахабистичких покрета убиство припадника полиције у Зворнику и два припадника Оружаних снага у Рајловцу код Сарајева.

[17] Види шире: Ана Мухар: Побједа Марине Ле Пен, ударац који Европа неће преживјети, Јутарњи лист – Магазин, субота, 11.02.2017, стр. 58, 59 и 60.

[18] Након апсолутне побједе на првим вишестраначким изборима 1990 године три етничке странке: СДА, СДС и ХЏ БиХ су подијелиле власт по кључу: 5 за СДА; 4 за СДС и 3 за ХЏ БиХ. Тако је уведено неке врсте власништво над државним ресурсима. Уз то су националне странке увеле политичко стајалиште “Да су оне једини аутентични представници интереса три народа”, Види: Мухамед Филиповић, Босна и Херцеговина: најважније географске, демографске, хисторијске, културне и политичке чињенице, Цомпацт, Сарајево, 1997, стр. 109.

[19] Покушај за одржавање производње испољен је синдикалном борбом радника да сопственом организацијом одрже производњу у Творници детерџената у Тузли и Творници столица “Коњух” у Живиницама.

4 КОМЕНТАРИ

  1. Gospodine Pejanovicu poceo sam da citam Vas artikal i video sam da ste pristrasni ili ste promasili temu.Slobodan Milosevic nije zeleo prvo podelu Jugoslsvije.Kada je otisla Slovenija i Hrvatska mislio je da moze da ocuva ostatak?Medjutim nije znao kako i to ga je kostalo glave.

  2. Овог лета навршиће се 139. година од историског Берлинског конгреса, којег су одржале велике силе европских и турских империјалиста од 13. јуна до 13 јула 1878. Овај Конгрес је успоставио „половично независне“ државе Србију, Црну Гору, Бугарску и Румунију. Свуда се поред Турака увукла Аустрија, која је постала посредник и потписних извесних уговора између тих нових „независних“ држава и дотадашњих окупатора и тиранина њихових земаља и обеспртављених и потлачених народа. Имајући у виду да су се Бенџамин Дизраели – Беконсфилд, Ото Бизмарк и Џула Андраши, као представници западно-европских тријалиста и империјалиста посебно истицали у подржавању Османског империјализма. Упрегли су Аустрију да им буде претходница продора према Истоку.

    Имајући у виду да западно-европски тријалисти-империјалисти, езотеристи, окултисти, идолатристи и ритуалисти нису уопше узимали у обзир србске тежње за ослобођење и уједињење. Напротив, њеихов циљ је био да Србе треба окупирати, сломити, разбити, раслојити, таманити и генетички ослабити на Балкану и не дозволити им уједињење. Њихово начело је на снази и данас. То је и њихов АВНОЈ потврдио, иза којег је стао и свемоћни западно-европски и амерички империјалистички естаблишмент. Збигњев Бжежински је други дан после Дејстона изјавио да је Република Србска привремено решење и да ће бити елиминисана. Све остало су дневне политичке манипулације.
    У овом контексту цитирали бисмо маџарског масона, окултисту, идолатристу, езотеристу кнеза Андрашија (Count Gyula Andrassy). Он је излазећи пред јавност после Берлинског конгреса у Пештанском сабору 1878. године дословно рекао:

    „Окупацијом је Босне и Херцеговине ударен клин у експанизвност панславизма; стануто је змији ногом за врат, која би иначе могла бити опасна за Аустро-Угарску монархију…“ (Види: Редакциони Одбор, Споменица Босанско-Херцеговачког устанка 1875-1925, Београд, 1925, стр. 41; Jasper Ridley, The freemasons – A history of the world’s most powerful secret society, New York, 2011, стр. 215/216).

    Имајући на уму да је у току 1893. године публикована је књига Гл. Гершића под насловом „ Поглед на међународни и државоправни положај Босне и Херцеговине и острва Кипра…“, која представља значајан историски докуменат. Ограничили бисмо се само на цитате из његове књиге да би одбили сваки приговор пристрасности.
    Стр. 6-7: „Пре свега ми ваља у кратко изложити фактичку уговорну основу односима, о којима је овде реч. Опште је познато да је берлински уговор од г. 1878 велика међународна основа данашњем стању ствари на балканском полуострву; њиме је завршен један период а утврђена нова фаза у поступном расплетању мучнога источног питања; период који је завршен обухватао је време од париског уговора г. 1856 до поменуте г 1878. У 25. члану берлинскога уговора одређен је нови положај Босне и Херцеговине и ту је казано: ‘Провинције Босна и Херцеговина биће поседнуте и под управу узете од стране Аустро-Угарске’ – ‘Les provinces de Bosnie et d’ Herzegovine seront occupies et administrees par l’ Autriche-Hongrie’ . Затим долазе познате одредбе о санџаку ново-пазарском, а на крају тога члана каже се: ‘У томе погледу влада аустро’угарска и турска задржавају право да се споразумеју о појединостима (детаљу).’ – ‘A cet effet les Gouvernements d’ Autriche-Hongrie et de Turquie se reservent de s’entendre sur les details.’ Испуњавајући ову последњу тачку Аустро-Угарска је 21. априла идуће 1879 г. закључила посебну конвенцију са Портом, у којој су још изближе одређени услови те ‘окупације’ од стране Аустро-Угарске. Дакле наведени 25. члан берл. уговора и ова конвенција, то је цела фактичка уговорна основа данашњем положају Босне и Херцеговине. Положај острва Кипра није обухваћен самим актом берлинскога уговора, него се он оснива на уговору, који је баш пред сам берлински конгрес а то је 4. јуна 1878 г. закључен између Инглеске и Порте, по коме се уговору Инглеска обавезује да као савезник Портин оружјем брани султанову азијатску област против Русије, а Порта опет у накнаду зато пристаје да Инглеска поседне и узме под своју управу острво Кипар, тај бисер мора јегејскога, као што га многи писвци зову, и кључ канала сујецкога и Босфора. Како се у уговору каже то је нарочито зато уступљено Британији, да би помоћ која ова ваља у даном случају Порти да даде, била што бржа и поузданија; дотле је последња инглеска стација у средоземном мору била Малта, а она је одвише удаљена од позорнице, на којој би се евентуално имала појавити инглеска помоћ…“

    Стр. 74-75: „Баш у име науке не грешећи се о научну објективност може се с основом тражити да се за свако питање нађе решење, које ће бити правилно, имати јемства трајности и одговоарати неизгладивим захтевима међународне правде. Кад поменух међународну правду онда не могу а да овде на завршетку не поменем ради карактеристике једну мисао, једно начело, које је на самоме берлинском конгресу истакнуто од стране оних дипломата, који су водили прву и велику реч при доносењу конгресних конгресних одлука и уређивању разних питања, па и питања босанско-херцеговачког, а то су претставници инглески Биконсфилд и Солсбери. Баш при самоме решавању о начину регулисања босанско-херцеговачког питања та је мисао нарочито и најјаче истицана, а а то је мисао равнотеже на истоку, равнотеже балканске. Први је Солсбери подносећи свој предлог о Босни и Херцеговини казао у течају свога говора: ‘У случају ако би знатан део тих провинција пао у руке једној од суседних кнежевина (Србији или Црној Гори), онда би се образовао један ланац од словенских држава, који би се пружао преко балканског полуострва и чија би војничка снага опасношћу претила становништву других племена која заузимају јужне крајеве полуострва.’ А Биконсфилд је потпомажући предлог свога друга између осталога казао: ‘Зар није осим тога од великог значења и важности, кад се велике силе труде да учине правду свима племенима, да на балканском полустрву спрече превласт само једнога племена? Кад би конгрес покрајине, о којима је реч (т.ј. Босну и Херцеговину), оставио у стању у коме се сада налазе, онда би смо видели како би се појавила и поникла превласт словенских племена, племена, које је мало расположено да учини правду другим племенима.’ Из тих наведених речи та два државника изведена је мисао те т. н. равнотеже на Балкану, коју су после тога и други државници у разним приликама говорећи о стању на истоку помињали и на среду износили и тако исто и поједине публицисте. Спречавањем превласти и преваге једнога племена над другима одржава се равнотежа и у интересу те равнотеже морале су дакле Босна и Херцеговина да дођу под аустријску, а острво Кипар под инглеску окупацију и управу, морало је бугарско племе да се подели у вазалну кнежевину, источну Румелију и т.д…“ (Види: Гл. Гершић, Поглед на међународни и државноправни положај Босне и Херцеговине и острва Кипра према нучним оценама преставника данашње међународно-правне теорије, Српска Краљевска Академија – Глас ХХХVII, Београд, 1893).

  3. У овом контексту поменули бисмо да је у Београду 1970. године објављена друга књига „Крајина и Крајишници“ у приватном издању професора Јована Зубовића, коју је Брозова београдска, рајетинска, интернационалистичка, кроатофилска, великохрватска, комунистичка, колонијална и интермариумска саката елита назвала „шовинистичким памфлетом“ и тражила од суда да је забрани. Књига је забрањена одлуком Окружног суда у Београду 16. априла 1970. године због повреде прописа закона о штампи и другим информацијама. У образложењу збаране књиге „Крајина и Крајишници“, између осталог стоји:

    „Окружно јавно тужилаштво сматра да овакви националистички преступи у третирању Крајине, њезине даље и ближе историје, друштвеног развитка, културе и језика, фалсификовање историје народа Босне и Херцеговине и жења да се ненаучним путем докаже да је Босна западни део Србије… уноси узнемирење…“ (Види: Забрањено растурање књиге „Крајина и крајишници“ -Националистички и шовинистички приступ у третирању Босанске крајине, „Политика“, Београд, 16. април 1970).

    У књизи су од посебног значаја статистичке студије професора Јована Зубовића „Становништво по попису од 15. марта 1948“, и Адама Милановића „Пописи становништва по вери (1921. и 1931) и по народности (1948, 1953, 1961)“ из којих се види значајан пад живе српске снаге према попису од 1948. године у односу на стање у 1931. години (Види: Проф. Јован Зубовић, Крајина и крајишници, Књига друга, Београд, 1970, стр. 63-69).

Цитирај