Стивен Фрирс: Брегзит је смешан, нико не зна шта доноси

Стивен Фрирс: Брегзит је смешан, нико не зна шта доноси

Наша премијерка се плаши деснице, плаши се Најџела Фаража, али мораће једног дана да устане и почне да вришти. Маргарет Тачер је отворила кутију похлепе и последице тога се ево и данас осећају

ПОДЕЛИ

Већина филмова које је од осамдесетих година наовамо британски редитељ Стивен Фрирс снимио била су номинована за Оскара, али је њему лично ова чувена филмска статуета увек некако измакла.

Делује као да га та чињеница много не узбуђује. Његови филмови попут „Опасне везе“, „Висока верност“, „Варалице“, „Мери Рејли“ или ови новији попут „Краљице“ , „Филомине“ и „Флоренс“ и без тога су широм света и гледани и вољени и високо оцењени.

Биће тако и са његовим новим филмом „Викторија и Абдул“ са Џуди Денч и индијским глумцем Алијем Фазалом у главним улогама, чија се премијера очекује на Венецијанском фестивалу.

Стивен Артур Фрирс (1941) у још једном разговору за „Политику“, овог пута вођеним током 18. Фестивала европског филма у Лечеу, где му је уручена и награда за свеукупну каријеру, потврђује да сматра себе веома срећним и привилегованим јер нема другачијег искуства од овог: „Никада нисам морао напоље да тражим посао. Седим код куће, неко ми пошаље сценарио, ја кажем – свиђа ми се и онда то снимим“. У Лечеу изјављује да се нада да ће тако бити и убудуће, без обзира на „ову глупост звану брегзит, за коју нико још не зна шта ће донети“.

Чим сте стигли одмах су вас бомбардовали питањима о брегзиту, па да се придружим томе јер ће вам тако бити још дуго?

Смешно! Брегзит је смешан. Нико не зна шта ће сада бити, нити шта ће брегзит донети, нити имамо избора. Нема ни наша влада. Наша премијерка се плаши деснице, плаши се Најџела Фаража, али мораће једног дана да устане и да почне да вришти. Мораће једног дана неко да устане и да подвикне. Фараж је ужасан човек, ужасан. Он заслужује презир, а он је тај који доминира. Фараж као солуција, па то је идиотски!

Победио је, добио је већину и тако је Британија одлучила?

Да, већину, али док су тако гласали чисто сумњам да су Британци размишљали о томе да ће врло брзо радничка класа почети да пати и да ће сиромашни постати још сиромашнији, јер ће изгубити посао. Уз то, Британија је одавно постала мултикултурална и мултиетничка земља. То је историјски и културни догађај који нам је донео велики напредак. Сада смо гласали за брегзит, а затим и против историјске стварности, а земља је дубоко подељена.

И ви ћете, наравно, о томе снимити филм?

О брегзиту? Сада би то било немогуће, јер не знамо шта ће се десити и још увек не знамо динамику таквог избора.

Чини се да вам се сада враћа она највећа ноћна мора из ере тачеризма на коју сте ви својевремено реаговали филмовима, али колико је ово што се сада догађа другачије?

Госпођа Тачер је отворила кутију похлепе и то је сада више немогуће вратити унутра. Можда јој то није била намера, али то се десило и последице тога се ево и данас осећају.

С још једним филмом о британској краљици, сада о краљици Викторији, сигурно нема грешке?

У Енглеској можете само и да снимате филмове о краљевској породици. Ха, ха! Шалим се, али би то могло постати и наша збиља. Филм који приводим крају има назив „Викторија и Абдул“ и говори о веома снажној жени каква је била краљица Викторија и њеном нежном односу према њеном поданику, младом индијском чиновнику, муслиману Абдулу Кариму. Е, сада можете да видите како из ових неколико речи описа може лако да изађе пуно Трампових вицева!

Џуди Денч је опет у улози краљице Викторије?

Да, она је камен темељац наше позоришне традиције, а у прошлости је тако маестрално већ одиграла лик Викторије у филму „Госпођа Браун“ Џона Мадена. Тај филм је био о Викторијином односу са својим шкотским слугом Џоном Брауном и гласинама да су они били у романтичној вези, чак и у тајном браку.

Колале су и гласине да је била заљубљена и у Абдула Карима?

Ма глупости, она је тада када су га из Индије довели њој као поклон за педесетогодишњицу владавине имала скоро седамдесет година! У мом филму сама прича, иначе заснована на Викторијиним дневницима које је истрајно писала, али и на Абдуловим дневницима, долази негде из чињенице да иако сам одрастао са образовањем грађанина модерног друштва, иако сам републиканац, ипак је чудно да истражујем овај однос који уједињује два екстрема. Краљицу Енглеске и Индије која је била веома субверзивна жена и индијског слугу који је у почетку језика урду, да би њихов однос достигао тачку на којој и Викторија у свом дневнику пише о Абдулу на урду језику

Радња филма јесте у прошлости, али се чини да је филмска порука за данашњицу?

У филму, у том времену у којем се догађа радња, ислам је религија толеранције. Данашња европска ситуација је веома компликована, није тајна шта се пре две недеље десило у Лондону и недавно у Стокхолму. Ја не знам како би могли да се зауставе терористички напади, али са становишта мог филма покушао сам да третирам онај позитивни део компликоване верске конфронтације. Викторија и Абдул су учинили доста у вези са верском толеранцијом.

Сецирање тачке контакта између два лика који долазе из различитих светова ваша је специјалност још од филма „Моја лепа перионица“?

Може се тако рећи. Тај неки кључ за нарацију „украо“ сам од Билија Вајлдера. Он је рекао да људи морају да испуњавају, да разговарају. То је правило. И све је у томе.

Такође су ваша специјалност и филмови са веома снажним женским ликовима што је реткост у иначе снажном мушком филмском друштву, откуд то?

Можда зато што сам имао снажну мајку, што имам снажне супругу и ћерку. Ко зна? Ваљда ме жене привлаче. Има толико на овој планети снажних жена. Оне су субверзивне. Мушкарци су много патетичнији.

Али, о њима сте ипак снимили два снажна документарна филма, о боксеру Мухамеду Алију и бициклисти Ленсу Амстронгу. Занимају вас спорт и спортисти?

Не нарочито, нисам нешто везан за спорт, мада га гледам и свестан сам да је он важан свима у свету. Филм о Мухамеду Алију снимао сам јер је он феномен који је био присутан у мом животу и тежиште тог филма је на неправдама којима је био изложен, а филм о Амстронгу је филм о дрогама које спортисти користе и које их уништавају.

Сећате ли се својих почетака на Би-Би-Сију и својих доприноса ономе што је после названо „слободан филм“, чак и „ренесанса британског филма“?

Наравно. Све је почело када сам радио као асистент Карелу Рајсу и Линдзи Андерсон који су и донели револуцију у британски филм, померили фокус са догађаја унутар више буржоаске класе наниже, међу људе. Тада се доста тога променило и у литератури, у музици јер су стигли Битлси. Међутим, морам да кажем да смо ми у Британији са свим тим променама у филму много каснили, јер су Италијани толико тога пореметили пре нас, још током четрдесетих и педесетих година прошлог века, захваљујући Висконтију, Роселинију и другим мајсторима. Што се тиче Би-Би-Сија, ми смо заиста тада као млади редитељи имали огромну срећу јер смо под покровитељством телевизије могли да снимамо филмове на социјалне теме, да добијамо сјајне сценарије које нису интересовале британске филмске традиционалисте и да имамо невероватну слободу стварања. Та срећа се осим мени догодила и Кену Лоучу и Мајку Лију. Ми смо тада захваљујући телевизији створили неке од својих најбољих филмова који су ишли и у биоскопе широм света.

Каква је ситуација сада?

Не тако добра. Би-Би-Си не улаже више толико у филм.

А каква је ситуација са продуцентима, рецимо онима из САД, улажу ли радо у ваше филмове?

Када снимате филмове у Енглеској можете увек рачунати и на амерички новац, то је некако логично, али сам ја одавно схватио да ако желим да снимам филм морам да играм на више страна.

У Америци сте ипак снимили неке лепе филмове?

Тако-тако. Имао сам среће да моје америчко искуство започне са Скорсезеом, врло мудрим човеком, можда и најпаметнијом особом коју можете да се надате да ћете срести. С њим су рођени филмови „Варалице“ и вестерн „Хај-Ло кантри“. Остале филмове које сам тамо снимио радио сам за студија и то је било далеко теже и мање продуктивније.

Још увек сте енергични, многи редитељи из ваше генерације кажу да су се уморили, то није и ваш случај?

Не, никако. Једва чекам да смислим шта ћу радити следеће. Рекао сам вам да не познајем никога ко је имао тако среће као ја.

Дубравка ЛАКИЋ, ПОЛИТИКА

Цитирај