Никола Врзић: Птица рата на Балкану

Никола Врзић: Птица рата на Балкану

ПОДЕЛИ

Без претходног упозорења и пратећих сирена за ваздушну опасност, такозваним Западним Балканом ових је дана у бришућем лету протутњао сенатор из Аризоне Џон Мекејн, један од најзлогласнијих јастребова оне омражене америчке интервенционистичке политике за коју смо мислили да је победом Доналда Трампа на тамошњим председничким изборима поражена све док се Доналд Трамп, прошлонедељном агресијом на Сирију, на изразито задовољство Мекејна и њему сличних партнера у злочину, није, такорећи, претворио у Хилари Клинтон.

СИМПТОМ МЕКЕЈН

Управо је ова агресивност коју је Трамп испољио Мекејну сад дала крила и додатни значај. Не зато што је он, Мекејн, сам по себи нарочито значајан јер он то и није, није он та интервенционистичка болест коју пристојан свет може само да презире ако од ње претходно не настрада, али несумњиво јесте њен симптом. И баш зато ова његова посета представља разлог за додатни опрез и позив на сабирање додатне снаге и спремности да се одупремо пажњи и притисцима америчког империјализма које Мекејнова посета најављује, што значи да ћемо само малу утеху, али не и олакшање, добити ако се оствари овонедељна претња Роџера Стоуна, блиског Трамповог сарадника и Мекејновог непријатеља, да ће један врло угледни бивши конгресмен на својој самртној постељи ових дана обелоданити све што зна о ратоборном сенатору из Аризоне…

Тек, док ова Стоунова претећа најава, за нас забавна, али ништа више од тога, пре свега треба да забрине самог Мекејна, претећа најава нових притисака, у виду појачаног америчког ангажовања у нашем случају, треба да нас забрине све заједно. А таква нас пак перспектива директно води до текућих покушаја оспоравања резултата минулих председничких избора на улицама српских градова, у Републичкој изборној комисији и по друштвеним мрежама.

ПОЗАДИНА ПРОТЕСТА

До сада је, већ, сасвим неважно постало питање да ли су протести започели спонтано или не – своје сумње у спонтану природу побуна по моделу обојених догађања народа детаљно смо образложили у прошлом броју „Печата“ – и да ли су узроци незадовољства убедљиве већине учесника у демонстрацијама оправдани или нису, многи од њих јесу, а најважнијим је постало питање, с прилично очигледним одговором, ко то сад покушава да незадовољство (дела) народа искористи за своје политичке потребе.

Најпре о улици као месту и методу политичке борбе. Прошле недеље указали смо на податак да су из Новог Сада дошли захтеви демонстраната који су потом усвојени и у Београду и у остатку Србије (смена чланова Републичке изборне комисије, смена Савета Регулаторног тела за електронске медије, РЕМ-а, смена председнице Скупштине Србије Маје Гојковић и смена главног уредника и уредника информативног програма РТС-а, ако се све то не испуни и још понешто приде, онда ванредни парламентарни избори), и да су у Новом Саду важну, а можда и главну, реч имали Недим Сејдиновић, председник Независног друштва новинара Војводине (НДНВ), и томе слични примаоци грантова америчких владино-невладиних организација. Кад смо већ код Новог Сада, узгред буди речено, али и не само узгред него и да се види ко (са)учествује у текућим протестима, репортери листа „Данас“ тамо су срели и Александра Попова, директора Центра за регионализам чији су донатори Фонд за отворено друштво Џорџа Сороша, Косовска фондација за друштво истог шпекуланта тобожњом филантропијом, Фонд браће Рокфелер, америчка Национална задужбина за демократију (НЕД), УСАИД, Европска комисија…
Исте ове донаторе проналазимо и међу дародавцима Независном удружењу новинара Србије (НУНС) – Сорошев Фонд за отворено друштво, НЕД, УСАИД, Делегација Европске уније у Србији… – које спомињемо зато што је, гле чуда, НУНС, заједно са НДНВ-ом, подржао захтеве улице за сменом уредника у РТС-у и Радио-телевизији Војводине, за разлику од Удружења новинара Србије које – храбро, с обзиром на чаршију и грантове – то није желело да учини.

Још снажније пак доказно средство за изражену сумњу о (зло)употреби незадовољства дела народа налази се у формално поднетом захтеву групе од 23 опозициона посланика да се (по хитном поступку) покрене процедура за смену чланова Савета РЕМ-а, коју је, иначе, потписало занимљиво друштво у облику посланика Демократске странке, независних посланика Зорана Живковића и Маринике Тепић (функционерка Лиге социјалдемократа Војводине Ненада Чанка која је то престала да буде када је подржала председничку кандидатуру Саше Јанковића) и Санде Рашковић Ивић и Ђорђа Вукадиновића, који су подржали кандидатуру Вука Јеремића. А истовремено је, речима шефа посланичке групе ДС-а Горана Ћирића, „институционализација захтева студената који протестују“, иако не протестују само студенти и не протестују сви студенти, настављена и најавом захтева за смену Маје Гојковић, коју је, преписујемо из новине „Данас“, „након ДС, ЂБ и ’Двери’, подржао и посланик Нове странке Зоран Живковић“.

А додајмо, ако још постоји икаква недоумица, и да се протестима, уз евидентну дозволу и саслужење анонимних а спонтаних организатора протеста, протестима прикључио и синдикат „Слога“ – учесницима скупа у Београду овог уторка се и обратио његов председник Жељко Веселиновић – што само жалосно неупућенима може да делује као обједињавање младих, студената и радника око заједничких (и по дефиницији племенитих) циљева, будући да је синдикалиста Жељко Веселиновић био саветник Бојана Пајтића када је овај био на челу војвођанске владе, док је синдикат кога Веселиновић предводи на парламентарним изборима прошле године наступио у коалицији са Демократском странком, на основу споразума који су закључили 18. фебруара 2014. године.

ОСПОРАВАЊЕ РИК-а

Други, паралелни крак борбе за оспоравање избора налази се у Републичкој изборној комисији. „Александар Вучић потенцијално је украо чак 319.000 гласова!“, драматично је у суботу саопштио изборни штаб Саше Јанковића после увида у џакове са 25 бирачких места који је, како су навели, показао драстичне разлике између броја гласова за кандидата владајуће коалиције унетих у записнике, и стварног броја гласова у врећама са бирачким листићима. Укупно су на ових 25 бирачких места, устврдили су, Вучићу приписана 964 гласа више него што је стварно добио, „што просечно по бирачком месту износи 38 гласова. Уколико се овај просек, узет на случајном узорку, помножи са 8.396, колико је укупно бирачких места, следи поражавајући закључак“, онај о 319.000 потенцијално украдених гласова.

Пре свега, потребно је истаћи да случајни узорак не представља аутоматски и статистички релевантан узорак на основу кога се уопште и сме изводити оваква рачуница. И заиста, како показују подаци које је презентовао штаб Саше Јанковића, на 23 од 25 узоркованих бирачких места одступања су занемарљива, свега по неколико гласова, а само на два бирачка места – бр. 27 и 85 у Новом Пазару – одступања су огромна (543, односно 250 „више него што их заиста има према стању затеченом у врећама са гласачким листићима“), и само захваљујући томе је и добијен онолики просек од 38 гласова по бирачком месту.

Суочена са оваквом оптужбом, власт је одлучила да се гласови са ова два изборна места у Новом Пазару поново преброје, и то пред ТВ камерама. Важан детаљ: представници опозиције у РИК-у, аутори оптужбе о масовној крађи избора, поновном су се бројању гласова, егзактној провери њихове тврдње дакле, успротивили. Као што је познато, пребројавање је на крају, у недељу, показало да су тврдње биле неосноване јер су, бројањем листића, уместо 793 непостојећа гласа за Вучића, пронађена само четири (4) са бирачког места 85 који су омашком доспели у погрешну коверту. „Тај пропуст смо увидели, али сви чланови бирачког одбора били су сагласни да је суштински изборна воља грађана евидентна из пребројаних гласачких листића. Управо зато су сви потписали записник без примедбе“, образложио је пропуст свог бирачког одбора његов председник Хивзо Бектовић.
У покушају контроле штете, уследили су позиви Јанковићевих сарадника да ипак верујемо њима а не сопственим очима јер су, тобоже, током ноћи између суботе и недеље у вреће убачени лажни листићи, па отуда само четири (4) а не и сва 793 спорна гласа. Као доказ за ову тврдњу, иначе лишену било каквих чврстих доказа, понуђени су снимци и фотографије с јавног бројања гласова у РИК-у, на којима су се видели и непресавијени листићи какви, у таквом стању, не би могли да уђу у гласачку кутију. Па отуда и сумња да су у џакове убачени накнадно, током споменуте ноћи. Оваква теза, занимљива као и многе друге теорије завере, раскринкана је сасвим једноставним објашњењем Марка Даниловића, члана ДСС-а и координатора РИК-а за Рашки округ. Укратко, рекао је, пред ТВ камерама су бројани и неупотребљени гласачки листићи са она два бирачка места у Новом Пазару, и то су они, наводно спорни, „испеглани“ листићи. „Све је чисто. Број неупотребљених листића слаже се са записником са лица места“, изјавио је „Блицу“.

ЛОВ У МУТНОМ

Осветлимо, најзад, ову ситуацију и с друге стране. Избори се на овакав начин у Србији никада нису крали, из простог разлога што би то било веома тешко учинити на довољном броју бирачких места. За овакав вид крађе, наиме, потребан је пристанак свих чланова дотичног бирачког одбора, из свих партија, дакле. Како се у кутију, и уз сву криминалну вољу и намеру свих присутних, не може убацити више листића него што има уписаних бирача, било би потребно врло много бирачких места, и вишеструко више једногласних чланова бирачких одбора, па да крађа буде довољно крупна да би имала ефекта на укупни резултат. Укратко, немогућа мисија, па је отуда у нашем досадашњем искуству воља грађана бивала украдена на само два начина, или масовним поништавањем легалних изборних резултата (изборна крађа 1996. године, после које је уследио лекс специјалис), или масовним убацивањем гласачких листића на местима на којима нико није гласао и на којима опозиција није имала контролоре, у Јунику, Качанику и сличним, етнички чистим локалитетима по Косову и Метохији на којима овакве операције још од 1999. године нису могуће.

Имајући све ово у виду, веома је јасно да текућим покушајима оспоравања изборног резултата, а побројали смо само неке од њих, циљ уопште није заштита воље грађана изражене на биралиштима 2. априла већ је реч о политичком лову у мутном оних који су на изборима изгубили па су незадовољни таквим резултатом.
Који је циљ овог лова у мутном? У најмању руку, реч је о непристојној методи политичке борбе у којој је баш све дозвољено иако не би смело да буде, због стабилности државе и њеног демократског поретка. Управо због државне стабилности, међутим, непристојност ових метода може да има и много озбиљније и непосредније последице.

УПОТРЕБА ДЕМОКРАТИЈЕ

Ствар је, наиме, у томе што је Србија већ исувише пута у протеклих неколико година имала прилику да бира и, свиђало нам се то или не, сваки пут је изабрала Александра Вучића. Тако да ће – као и до сада, уосталом – притисци на Србију бити вршени притиском на Вучића. А ослабљени, дестабилизовани и делегитимисани Вучић биће много попустљивији под притисцима него што би то био иначе.

С тим у непосредној вези, нарочито опасно кукавичје јаје, зато што је (зло)употребљиво, представљају замерке на Вучићев стил владавине у најширем смислу те речи. Не зато што су замерке без основа већ, управо супротно, зато што многе основа заиста имају, али када их понови институција као што је Атлантски савет из Вашингтона, тинк-тенк погледа на свет идентичних јастребу Мекејну („Вучић чврсто контролише медије, полицију, безбедносне службе и послове у јавном сектору, због чега демократија назадује а земља се претвара у шоу једног човека“, стоји у једној недавној анализи), немогуће је избећи подозрење зато што је у старту јасно да у Атлантском савету нису забринути за стање српске демократије због наше добробити, већ због сопственог интереса у Србији.

А зашто је тако, зашто Американци преферирају демократију (по њиховим узусима, разуме се) уместо „шоуа једног човека“, открила је Хилари Клинтон у једном од својих тајних говора пред банкарима с Волстрита који су захваљујући „Викиликсу“ доспели до јавности прошле јесени. „Верујемо у демократију“, казала је у „Морган Стенли“ банци 18. априла 2013, „не само због моралних и филозофских разлога већ и зато што нам, дугорочно, демократија обезбеђује више партнера“. Другим речима, плуралистички поредак у једној земљи Американцима дође згодно зато што им пружа прилику да своје интересе остваре ослањајући се на више потенцијалних партнера уместо да зависе само од једног, што цену њиховог ангажмана снижава у складу са једноставним тржишним законом понуде и потражње. А и пословица им каже да не стављају сва јаја у једну корпу…

ХЕРИТИЏ ФОНДАЦИЈА

Све ове начелне примедбе и запажања утолико су значајније што је више неугодних сигнала да поново доспевамо у фокус америчке пажње, опет, не зато што смо им ми нарочито значајни већ зато што је „Балкан следеће виртуелно бојно поље САД и Русије“, како стоји у наслову скорашње анализе „Херитиџ фондације“, у којој пише да је „време за раст“ америчке пажње на нашим просторима. Јер: „Највећа спољна претња стабилној Европи је Владимир Путин. Балкан је игралиште ’лоших момака’ и највероватније ће им бити растући приоритет. Било би разумно да се ове авантуре зауставе пре него што се отргну контроли… Русија се све више меша у европска питања, а став Москве према САД постао је ’отворено ратоборан’. С тим у вези, Путин има ограничен опсег могућности за додатно провоцирање Запада, што Балкан чини још вероватнијом метом руског мешетарења… Балкан остаје меки трбух америчке трансатлантске политике. Требало би тамо да наступимо проактивније – што пре, то боље.“ Иста фондација недавно је позвала и на финализацију пријема Црне Горе у НАТО „зато што ће то упутити снажну поруку Русији и јасно показати нашим европским савезницима да САД остају посвећене трансатлантској безбедности као што су увек и биле“, а истоветне анализе, с упозорењима на „руског медведа“ на Балкану, у последње време упадљиво се множе и на интернет-доменима споменутог Атлантског савета.
„Херитиџ фондација“, међутим, сада је нарочито занимљива због своје везе с Доналдом Трампом. „Си-Ен-Ен“ је назива „Трамповим тинк-тенком“, међу њеним највећим финансијерима су Роберт Мерсер и његова ћерка Ребека који су уједно и највећи донатори Трампове председничке кампање, и нема много простора за сумњу да ће се Трампова балканска политика умногоме заснивати на препорукама „Херитиџ фондације“ која препоручује протеривање Русије с Балкана и тиме црта мета посред Србије.

Посматрани из ове перспективе, и Трампова овонедељна одлука да одобри улазак Црне Горе у НАТО, и долазак Џозефа Бајдена на балканску турнеју чија се главна порука односила на Русију („Постоји понашање Русије у региону и свету које је неприхватљиво у овим временима“, поручио је ове среде у Подгорици), најзад, и прошлонедељна агресија на Сирију којој је циљ била и Русија, указују на образац америчког империјалистичког понашања који нам, нажалост, не обећава нимало мира и спокоја. Напротив, настави ли Трамп овако како је започео наспрам онога што је обећавао, следи нам период појачаних и озбиљних притисака на свим нашим осетљивим тачкама, од Републике Српске, преко односа с Русијом, до Косова и Метохије.

Да би та искушења пребродила, Србији ће бити потребно још више пажљиво калибрисаног балансирања него до сада, а то ће вероватно значити и још више иритантне проевропске реторике и ситних уступака актуелних власти него у досадашњем периоду. Али и то ће још остати у границама колико-толико подношљивог, и највише чему смемо да се надамо, у оваквим околностима, јесте да ове границе неће бити пређене и неким тежим уступцима на рачун наших, српских интереса. А нужан предуслов за ту врсту непокорности у виду истрајавања на сопственим насупрот туђим интересима, ма колико то понекад било напорно, јесте очување мира и стабилности у самој Србији.

ПЕЧАТ

Цитирај