Зоран Лакић: Забрана три прста

Зоран Лакић: Забрана три прста

ПОДЕЛИ

Покренути хајку због поздрава и младалачке радости је безумље. Због мешања политике у спортске приредбе, публика све више апстинира са ових догађаја. То виде сви који прате спорт
ТРИ прста су, изгледа, опет врло актуелно питање све више исполитизоване Црне Горе. Много важније од свих других проблема, па и оних који живот значе. Пођимо, на пример, од све већег броја незапослених – проценат њих је у последње две-три године, нарастао чак за 20 одсто. Процењује се да је у Црној Гори и више од 50.000 незапослених. Међу њима је највише младих, па и школованих.
Зар то није знак за узбуну?

Аларм није упаљен ни поводом енормне задужености Црне Горе, која износи близу три милијарде евра, нити због повећаног броја убистава у међусобним обрачунима разних криминалних група. Знак за узбуну није дат ни због поремећених односа по основу све већих социјалних разлика, као ни све бројнијим протестима по разним основама, а и посебно вишенедељних демонстрација мајки Црне Горе због ускраћених примања.

Све то и још много тога другог нису алармантни разлози за узбуну попут чињенице да су црногорски млади кошаркаши славили свој спортски успех са подигнута три прста славе и поноса.

Заиста не разумем разлог за оштру реакцију званичника овим поводом. Још мање разумем њихову тврдњу да та три прста воде Црну Гору у пропаст. Пре би то могло да се схвати као „савет“ тим младићима да морају негде другде да траже „своју репрезентацију“. Сви се труде да окупе своје најбоље спортисте, а званична Црна Гора им поручује да њен грб, заставу и химну могу носити само без традиционална три прста славе и поноса. Спортска јавност Црне Горе одиста тражи пуно и прецизно објашњење званичника – да ли је то и став државе.

А до тада ћемо подсетити да је тај симбол – верског карактера. И да је у Црној Гори Уставом одвојена вера од државе. И да је, за оне који су то заборавили, вероисповедање у Црној Гори – слободно.

Велики клубови имају своје навијаче свуда по свету. Као пример наводимо бразилски Сантос, мадридски Реал, римски Лацио, лондонски Арсенал… А код нас, у бившој Југославији, то су Партизан и Црвена звезда из Београда, те сплитски Хајдук и загребачки Динамо. Није, дакле, реч ни о вери, нити о нацији, већ само о омиљеним клубовима. О клупским бојама.

Због мешања политике у спортске приредбе, публика све више апстинира са ових догађаја. То виде сви који прате спорт. Стадиони и борилишта су празни између осталог и због таквог „навијања“.

Политика све више осваја спортске стадионе. Тамо се више него другде промовише политика и то по правилу она најпогубнија. Мафија, а не спортска публика исписује фашистичке симболе на стадионима и заговара мржњу, попут слогана „Убиј Србина“, који се неретко чуо и на кошаркашким утакмицама у Подгорици. Зато су стадиони остали без оне праве спортске публике. Међу малобројним посетиоцима најбројнији су они које народ назива хулиганима. Они, а не истинска публика, стадионе претварају у арене, ризична места по безбедност свих присутних. То је Европа, добро схватила. А код нас се организује права хајка против три прста. Ускраћује се младима да на свој начин искажу традиционално своју радост због успеха.

Занемарити све то и покренути праву хајку због подигнута три прста славе и поноса, а у наведеном случају и младалачке радости, право је безумље. Три прста у православљу исто су што и четири прста у католичанству: У име Оца и Сина и Светога духа. И ништа више од тога! Узгред и на крају могли би приупитати нашег званичника да ли би он и они тако оштро реаговали да су наши младићи прослављали спортски успех – са четири прста?

Вечерње Новости

Цитирај