Насловна Друштво Душан Ковачев: Виц о ЛАЛИ је створен у Београду

Душан Ковачев: Виц о ЛАЛИ је створен у Београду

1415
10
ПОДЕЛИ

Пишући текст „Лале: Ко смо, шта смо и шта нисмо“, навео сам који су чиниоци садржине регионалног националног идентитета српских староседелаца Бачке и северног Баната који су данас сасвим запостављени. Током трајања Југославије, висока национална свест је гурана у заборав јер је сматрана шовинизмом, а родољубље је изједначено са национализмом. Веселост и тромост су пренаглашене нарочито захваљујући масовним медијима. Развојем модерних медија, свођењем интерсовања публике на кратку и забавну вест идентитет Лала је погрешно везан за „Лалу“ из вица.

Иван Хајтл у представи „Тањир врућих чварака“ имитира Лалу из вица ширећи „гаће од девет пола“.

Феномен вица о Лали (и Соси) научно је расветлила Гордана Љубоја у књизи „Етнички хумор XX века у хумористичкој штампи Србије“ (Етнографски музеј у Београду, Београд, 2001. г). Одељак овог рада под насловом „Лала и Соса“ може се прочитати на страницама Пројекта Растко. Ауторка наводи да назив Лала није довољно расветљен.

Ипак, Љубоја се пре свега позива и на „Речник српскохрватског књижевног језика“ наводећи да он „под одредницом Лала даје две могућности: а) покрајински назив од милоште за брата или старијег мушкарца у кући; б) шаљиви назив за Војвођанинина“.

Изгледа је одредница о Лалама из лексикона „Свезнање“ Станоја Станојевића Љубоји као и многима остала сасвим непозната. Љубоја наводи и да се са прецизношћу не може рећи кад се Лала јавља као комични јунак вица у усменом стваралаштву, али већ двадесетих година XX века то дефинитивно постаје. Позивајући се на Витомира Сударског ауторка наводи и његов став да се назив Лала најпре односио на све Банаћане, а потом се раширио на све Војвођане.

Анализиарјући лик Лале из раних вицева, Љубоја наводи: „Садржаји старијих варијаната увек се у извесним цртама прилагођавају главном јунаку. Генерално гледано, Лала није глуп, једино је логика којом се служи друкчија, чврста и, што је најважније, од старине проверена. Зато те шале одишу неком врстом благе ироније – оне нису апсурдне као данашње шале истога типа, већ су само духовите. Пре би се могло рећи да њихов носилац намерно, свесно и промишљено одбија да призна супериорност и ауторитет модернизације. Он том чуду ускраћује своје дивљење и страхопоштовање, сводећи га на разумну, што значи на његову личну, људску меру. Као јунак, Лала се углавном непоколебљиво држи свега својега: својих обичаја, свог мишљења и свог погледа на свет. Он то чини једноставно и, пре свега, простодушно. Не би му се могло замерити да је тврдоглав или задрт.“

Лала из вица се „родио“ у Београду 1903. године

Први документовани вицеви о Лали потичу из београдских шаљивих новина „Брка“ 1903-1912. г. Новине „Брка“ су биле шаљиве садржине. Биле су орган српске Либералне странке и излазиле су са кратким прекидима 1882-1903.г, а у њима су сарађивали Стеван Сремац и Лаза Костић. Уредник је био Бранко Петровић, а потом Љубомир Ј. Бојовић.

По примеру „Брке“, вицеве о Лали објављују шаљиве новине „Кића,“ „Звоно“, „Дерт“, „Оковани јазавац“, „Фигаро“, „Геџа“…. Соса се у Брки јавља као личност из вица 1905, а затим из шаљиве песмице 1908. г.

Занимљиво је да су се први забележени вицеви о Лали јављали под насловима „Новости из Срема“, а посебан куриозитет је да Сремци до данас (с правом) упорно одбијају сваки покушај да њих сврставају у Лале.

Велику популарност Лала и Соса као личности из вица стичу тек у београдском „Ошишаном јежу“ (излази од 1935. г), где се у једном вицу – „Лалино размишљање“ – наводи да је Лала из Црепаје (Јжни Банат). „Ошишани јеж“ представља Лалу као лице склоно алкохолу, гојазног, тешког, са огромним стомаком, у белим гаћама и кошуљи са прслуком, флегматичног, технолошки несналажљивог паора; али ипак духовитог, веселог, домишљатог, сталоженог, разумног, сталоженог итд. Тада се јављају и прве ликовне карикатуре Лале из вица. Илустратор „Ошишаног јежа“ је тада био Пјер Крижанић.

Лала из вица (сасвим лево) у колу београдског „Ошишаног јежа“, насловна страна из 1935. г.

Лала из вица је покушао да се настани Панчеву 1953. године

На територији Војводине су Радиша Илић и Драгослав Стефановић 1953. године први пут покренули шаљиви лист „Лала“ (Штампан у Београду а излазио у Панчеву) који је покушао да заинтересује јавност Панчева за Лалу као личност из вица и карикатуре. Педесетих година тај лист није нашао публику у Панчеву.

У том неуспеху панчевачког „Лале“ су учествовали Витомир Сударски и Иван Дадић као сарадници. Ова двојица су пола века касније одушевили публику Војводине збиркама „Виц о лали“ и збирком ласцивних вицева „Божје огледало“. Откуд то? Одговор је врло једноставан. Изигравајући „Лалу“ по масовним медијиима Војводине, Иавн Хајтл и Ђорђе Балашевић су користили карикатуралне чиниоце вица о Лали, па је публика навикнута на овакву представу. Деведесетих година је публика суочена с наглим осиромашењем, ратовима и опсадом очајно тражила веселе садржаје.

Предак Лале из вица је у немачкој књижевности још од XVI века био лужички Србин

„Лалебух“, немачко штиво из XVI века о грађанима Шилде која је у Лужичкој Србији.

Љубоја упозорава да је „прво издање збирке кратких шаљивих прича о грађанима Шилде који су својом лудошћу упропастили град изашло у Немачкој. Немачка књижевност је Шилду су називала Лаленбург. Пун наслов на немачком језику био је „Књига о Лалама: Чудо над чудима, авантуристичке, невероватне и до сада незаписане повести и догађаји Лала из Лаленбурга“ (Das Lalenbuch. Wunderseltsame, abenteuerliche, unerhörte und bisher unbeschriebene Geschichten und Taten der Lalen zu Laleburg).

Ова књига је први пут била штампана 1597. године у Стразбуру као дело анонимног аутора. Било је то доба када је област Браденбурга (у којем се налази варошица Шилда) била део области густо насељене Србима који су прихватили протестантску веру, а још нису били асимиловани у Немце. „Лалебург“ је назив потекао од грчког λαλέω, у значењу назад или натрашке.

Што се тиче представе о Лали из вица и њене могуће везе с узором у немачкој књижевости, мора се имати у приређивање тзв. посрба, страних драмских, претежно хумористичких дела који су прилагођењем смештане у локални контекст и чији јунаци су носили српска имена. Ова традиција води порекло још с краја XVIII века, од Емануила Јанковића. Збирку „Посрбе“ издао је београдски Нолит у едицији „Српска књижевност“1987. године.

Грађани Шилде разваљују врата како би у кућу унели греду – уздуж. Мотив са колекционарског „нотгелда“.

Наравоученије

Виц о Лали је настао у Београду почетком XX века, а не у Војводини. У Војводину је први пут покушао да уђе пола века касније, преко Панчева. Публика Војводине је потом још пола века припремана путем медија да прихвати виц о Лали. У том процесу су одлучујућу улогу имали уметници који нису Лале и нису темељно познавали идентитетска обележја Лала. Врло илустративан пример овога је био рад Ивана Хајтла чији уметнички израз „Лале“ је укључио карикатуралне чиниоце, па је „на даскама које живот значе“ ширио гаће од девет пола како би његова фигура и физички личила на цвет лале.

Лала из вица нас све увесељава. Међутим, како сав живот никад није шала и углавном уопште није шала, мора се имати на уму да осим разбибриге виц има важну улогу у култури, да исмеје карактерне мане и погрешне поступке. Лала из вица никад није био културни узор, нити је то била жеља оних који су вицеве измишљали и ширили. Опасно је запоставити идентитет, још опасније је услед небриге о властитом идентитету крпити сопствени недостатак узимајући виц као модел колективног узора.

 Душан Ковачев

 

Петроград

Лала из вица (лево горе) на састанку редакције „Ошишаног јежа“ 1937.

Лала из вица у оркестру „Ошишаног јежа“, 1938. г.

10 КОМЕНТАРА

  1. Dva puta sam pročitao ovaj tekst i naravoučenije, iako ga je autor dao i eksplicitno, meni je ostalo skriveno! Jedino što sam shvatio je da autor kaže da postoje vicevi o Lalama koji je nastao u Beogradu i koji stvaraju krivu sliku o Lalama a sa ciljem da ismeje Lale.
    Vic, kao književna forma novijeg je datuma. On se rađa iz šaljive pripovetke i od nje ni danas nije razgraničen oštrom crtom, nego postoji jedan široki sivi prelaz jedne forme u drugu. No svejedno vic nije isto što i šaljiva pripovetka. Vic je veoma kratka humoristična prozna forma očišćena od svih bočnih elemenata i redukova na poentu (eto tako sam ja nekako, ad hoc, sklepao definiciju vica). Iz ovoga je jasno da vic ne može biti star ali se njegovo nastajanje, sa još dosta elemenata šaljive pripovetke, sigurno može pratiti od 19. veka.
    Zbog svoje forme vic ne trpi komplikovane karaktere glavnih junaka. Zato je karakterizacija junaka vica takođe maksimalno pojednostavljena i zbog toga nužno karikaturalizovana.
    Sledeća karakteristika vica je da njih ne stvaraju oni koji bi se mogli poistovetiti sa glavnim junacima vica. Vi kažete da vic o Lalama nije nastao u Vojvodini nego u Beogradu. Pa nije ni vic o Bosancima (Muji i Hasi) nastao u Bosni, niti o Ciganima u nekoj ciganmaloj.
    I dalje, generalno gledano, cilj vica nije da ismeje karakterne osobine ili postupke. Cilj vica je (ovde mi nedostaje prava reč na srpskom koju nalazim u drugim jezicima) a znači, ne ismejavanje nekoga nego smejanje sa nekim. To vam je ona situacija kad se nekome smejete jer je, recimo, duhovit a ne ismevate njega samoga.
    Sve u svemu, meni se čini da ste u žaru odbrane lalinskih karakternih osobina i dela koja iz takvih proizlaze, udarili bez razloga po vicevima!

  2. Odakle sad prototip Lale da je iz juznog Banata, iz Crepaje? Kad si u proslom tekstu pisao da su seljaci iz juznog Banata nosili obojke, opanke i sarene kosuljke? Ili si lagao prosli put, ili sada? Inace, da je vic o Lali nerealan, uvredljiv cak, i tendenciozan, i da ne predstavlja pravu sliku mentaliteta Lale, to se slazem.

    • Задатак вица није да будео реалан а сваки виц може се прогласити увредљивим. Шта да кажу Мујо и Хасо? Њима, Босанцима, ти вицеви уопште нису смешни. Сматрају их нереалним, увредљивим, чак и тендециозним. И, нити Мујо, нити Хасо, могу да прихвате да је екстрамна глупост слика и прилика њиховог менталитета.

  3. A ti si bosanac Mile? Nisi u toku, raspravu smo poceli jos na proslom tekstu, povodom toga da sada se namece da su svi vojvodjani Lale, a nisu. Samo banacani, pisac sad tvrdi da nisu ni svi banacani lale…itd, itd…

  4. Питао Лала Сосу да му да. Она му лупи шамар. Па га гледа… „Мора бити да си се ти напио ‘ваки’ шамара..“. „Јесам, јесам, ал’ сам се и нај…“.

  5. па добро, могу ја да пробам.

    ал прво морам да се поменем ону причу о немачком учитељу који је учио лужичку децу у крајевима са лужичким србима. подели децу да се играју рата између немаца и француза, и она која изгубе, морају да буду французи и да служе немце. и сва деца су хтела да буду немци, а нико није хтео да буде француз (србин, лужички?)

    дакле „анонимни лик у стразбуру“ (где се налази стразбур а где сорабски бранденбург, старосрпски бранибор!!!) штампа поспрдне текстове о лужичким србима.

    нико не жели да буде „глупи“ лужички србин – јел тако? јесте? па добро – хоћете да будете паметни немци? хоћете! па добро…ајде онда.

    штима! е ајд сад да у србији направимо исту шему. ајд овде ће срби да се спрдају са србима у војводини, а ови у војводини ће ипак имати веће право и самосвест него срби у лужици, па неће пожелети да буду шумадинци – него ће похитати да „са исте висине одговоре србима из централне србије“. а у војводини има шваба. само сада се не штампа у стразбуру, него у београду. да јаче заболи. али коме је припадао тај лист који је убацио српске лале из војводине? „Први документовани вицеви о Лали потичу из београдских шаљивих новина „Брка“ 1903-1912. г. Новине „Брка“ су биле шаљиве садржине. Биле су орган српске Либералне странке“ дакле „СРПСКЕ ЛИБЕРАЛНЕ СТРАНКЕ“ – јесу ли то били неки проевропски, жути либерали? то бих волео да знам. но не журимо се, наићи ћемо на то.

    „Врло илустративан пример овога је био рад Ивана Хајтла чији уметнички израз „Лале“ је укључио карикатуралне чиниоце, па је „на даскама које живот значе“ ширио гаће од девет пола“ – јел овај ИВАН ХАЈТЛ био србин? или идеји близак…несрбин?

    и тако се љуљашка заљуља до… „егзита“, војвођанера, вратиће се роде… и сличних садржаја.

    нек остане отворено ово што сам написао. размислите о томе.

  6. Хвала свим коментаторима, нарочито онима који су се потрудили да размишљају на ову тему. Из коментара видим да постоје и људи који умеју да мисле.
    Иван Хајтл је био осијечки Шваба.

    • Ivan Hajtl ima neke veze i sa Daljem ali ja ne bih znao reći kakve. U svakom slučaju jeste potomak podunavskih Švaba, jedne brojne etničke grupacije koja praktično više, od kraja Drugog rata, ne postoji.
      I bilo bi ispravnije napisati „osječki“ nego „osiječki“. Jeste Osijek, to jest dugi jat koji se u ijekavskom realizuje kao „ije“ ali u posesivnom pridevu se jat skraćuje pa je realizacija „je“.
      Sve ovo važi, naravno, samo ako prihvatamo da jat može i drugačije relflektovati a ne samo kao dugo i kratko E. Ako kažemo da ne može, i da mora uvek E, onda „ije“ ili „je“ ne prepoznajemo kao jat pa nema ni različitih refleksija u rečima gde se pojavljuje glasovni skup „ije“.

      • Na jednom mestu na internetu sam naišao na podatak da je Ivan Hajtl rođeni Daljac. Meni je to logično jer njegov govor je naturalan a u Dalju se govori šumadijsko vojvođanski dijalekt. Da je Hajtl rođen i odrastao u Osijeku ne bi mogao tako naturalno glumiti Vojvođane jer osječki lokalni govor dosta odstupa od šumadijsko vojvođanskog dijekta.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде