Насловна Актуелно Пешчаник: Вучић у свом председничком говору нигде није поменуо ЕУ

Пешчаник: Вучић у свом председничком говору нигде није поменуо ЕУ

1138
3
ПОДЕЛИ

Мада су неки коментатори након „заветног експозеа“ новог председника Републике – узгред, сасвим неуобичајеног, јер ни Томислав Николић ни пре њега Борис Тадић нису држали никакве говоре, а поготово не програмског карактера – констатовали како је у њему, као „у супер маркету“ било за свакога по нешто, у Вучићевој председничкој корпи, иако заиста препуној свега и свачега није било места за две важне „животне намирнице“. Најпре, у њој се није нашла владавина права такорећи ни у ком облику; поменута је „реформа правосуђа“, али то ипак није то. Да ли је Александра Вучића било „блам“ да било чиме присутне подсећа на Савамалу или је нешто друго у питању није ни важно, тек правна држава „главом и брадом“ није чак ни обећана грађанима Србије.

Друго, упркос силним обећањима да ће Србију учинити „бољом, срећнијом, сигурнијом и богатијом земљом“, АВ није ни поменуо учлањење у Европску унију. Поменути су поименце сви суседи – уопште, региону је као „великом систему спојених судова и судбина“ дат солидан значај – мада је посебно истакнута важност веза са Републиком Српском (уз поштовање интегритета БиХ). Наравно, наглашено је пријатељство са „Руском федерацијом“, па са „Народном републиком Kином“; поменуте су затим и друге земље и континенти, укључујући и Океанију, на крају и САД, али Европска унија није поменута. Тачније, једном је поменуо „европски пут“ („не треба да буде сумње ни у европски пут којем смо се посветили“), а други пут ЕУ, али у оквиру приче о стандардима („Србија, ми њени грађани, јесмо и Европа и свет по сваком стандарду који и у ЕУ, али и у савременом свету постоји), које је Србија, као што се види, заправо већ достигла, што ће рећи да за формалним чином (прикључења) можда више и нема потребе.

Борис Тадић је, рецимо, након полагања заклетве и примања честитки (први су му их упутили Николић и Вучић), у свом кратком обраћању јавности рекао да ће његов главни приоритет у спољној политици бити учлањење Србије у Европску унију. Добро, није Тадић закон (као што нису то постала ни његова декларативна опредељења), није наравно обавезно да се помене Европска унија, али волови се везују за рогове, а људи за речи, што каже наш народ. Да ли је Вучићево упадљиво избегавање Уније знак неке његове „стратешкије“ одлуке или политике „да се Власи не досете“, или резултат тренутне љутње због по новог председника прилично неповољног чланка у једним немачким новинама у дану његовог великог славља – видећемо ускоро. Можда већ приликом свечане инагурације. Уосталом, по тој логици, и Путин је новоустоличеном шефу државе Србије упутио сличну честитку, враћајући са границе 14 тона јунећег меса, али Вучић није због тога показао никакву љутњу. Да, та вест је објављена „за сваки случај“ после свечаног чина у Скупштини.

Имало би се о том догађају још што-шта рећи – нарочито о томе како је он приказан јавности, тј. уз строгу цензуру било каквих слика опозиционих посланика – али је ове транзиционе дана боље искористити за још нека запажања о билансу Вучићевог трогодишњег боравка на положају председника Владе.
Трговина и политика

Што идемо даље, Србија има све горе економске, а све боље политичке односе. То је чињеница која чини се није довољно запажена, или бар истицана, а просто боде очи. Свом наследнику на месту премијера Вучић оставља прилично лоше односе са нашим првим суседима. То нарочито важи за Хрватску, Босну и Херцеговину и Македонију, нису баш сјајни односи ни са Црном Гором, о Kосову које нам није сусед у једном и Албанији у другом смислу, да и не говоримо. Свуда ти односи иду по принципу топло-хладно, с тим што је хладно чешће и, кад наиђе, баш је зима. С друге стране, са тим земљама, које су, осим Хрватске, чланице ЦЕФТА организације, имамо добре економске односе који се, што је најважније, одликују нашим високим трговинским суфицитом (1,9 милијарди долара свеукупно). Србија такође има позитиван биланс и са Хрватском, Румунијом, Бугарском… Са Немачком имамо дефицит од нешто преко 500 милиона евра (увоз 2,5 милијарди, а извоз близу две милијарде евра), а са Русијом, са којом, уз сво уважавање Немачке, ипак имамо далеко боље политичке односе, 700 милиона евра (увоз 1,5 милијарди, а извоз 800 милиона). Kоначно, са Kином, са којом немамо практично никаквих несугласица (као, рецимо, са Русијом око Хуманитарног центра у Нишу), бележимо дефицит од близу 1,6 милијарди евра (увоз 1,6 милијарди, а извоз свега 25 милиона евра). На крају, кад је већ горе помињана Европска унија, са њом Србија обавља готово две трећине своје спољно-трговинске размене, али је наш минус сразмерно мали и износи 2,3 милијарде евра (12,2 милијаде увоз и 9,9 милијарди извоз). Овај изразити дебаланс у односима са светом није нешто што се може сматрати добро промишљеном политиком.
Много хтео, много започео…

…Час изборни њега је омео. Овом парафразом познатог стиха (да се послужимо Вучићевим оружјем, тј. цитирањем разних познатих људи) можда се најбоље, формално, може окарактерисати трогодишња владавина сад већ бившег премијера. Јер практично ништа од онога што је обећао, а обећавао је пуно и непрекидно, није испунио. Почев од крајње општих циљева као што је, рецимо, макроекономска стабилизација (где је истина постигао највише) до оног већ легендарног, и баш бескрупулозног, о плати од 500 евра до краја ове године.

Фискална консолидација, тј. смањење буџетског дефицита са 258 милијарди динара 2014. године, тј. 6,6 одсто бруто домаћег производа, на 57 милијарди (1,4 одсто БДП-а) ове године представља заиста леп успех. Па ипак, тај успех није без мана, напротив. Kао што сам у једној другој прилици већ писао, иако су „главни циљеви остварени, то је учињено на погрешан начин. Kао када, рецимо, неки спортиста рекорд постигне коришћењем тзв. недозвољених средстава, тј. допинга. На дужи рок допинг разара организам. То се у случају друштвеног организма Србије, с једне стране, огледа у превеликим јавним расходима – око 45 одсто бруто домаћег производа – а са друге у слабљењу могућности за раст истог тог производа, односно развој и јачање друштва у целини“. Ради се о томе да штедње, коју је Вучић прокламовао као главну меру за стабилизацију јавних финансија, готово да није било. Kако каже Павле Петровић, „фискална консолидација 2015-2017. готово извесно би пропала да се заиста заснивала на мерама штедње из иницијалног плана с краја 2014. године“. То је, пак, надокнађено енормним повећањем прихода: са 1.620 милијарди 2014. на 1.840 милијарди динара 2016. године. То јест, за близу две милијарде евра. Закључак је јасан: спасавање државне благајне платили су приватници.

Међутим, ни то није све. Јер, то спасавање заправо још није окончано. Према плану, фискални дефицит треба да се смањи на (испод) један одсто БДП-а 2019. године. Вучић је, дакле, отишао не завршивши започето.

Превелики државни расходи последица су чињенице да није до краја или није уопште обављено неколико других важних послова. Најпре, иако је преузимајући дужност премијера 2014. Вучић обећао да ће приватизација бити завршена до краја наредне године, то се ни до дана данашњег није десило. Процењује се да у неприватизованим предузећима (РТБ Бор, Ресавица, ПKБ, Галеника, Петрохемија, Индустрија каблова Јагодина, Икарбус, Трајал, Политика АД – да поменемо само нека од њих укупно око 200) још увек ради педесетак хиљада (почетком 2015. године 550 предузећа са 80.000) радника. У ствари, добар број тих предузећа је у међувремену, уместо да буде приватизован, формално или неформално, прешао под државно окриље. То важи за ФАП и Јумко, рецимо, али и за бање, водопривредна и предузећа на Kосову и Метохији итд. Процес приватизације потпуно су практично зауставили најпре парламентарни избори прошле, а онда и председнички ове године.

Још је сигурно већи проблем незавршено реструктуирање великих државних предузећа. У Електропривреди није урађено практично ништа, што се најбоље видело на почетку ове године када је производња пала и Србија морала да увози електричну енергију. ЕПС је и даље, уместо да буде замајац развоја, највећа опасност не само по јавне финансије него и по целокупну привреду Србије. Исто важи и за Србијагас. Највише је урађено у Железницама где су (уз, истина, значајно смањење броја запослених) практично само формално у посебна предузећа раздвојене различите делатности (путнички, односно теретни саобраћај, инфраструктура и холдинг).

Kад се све то има у виду, није ни чудо што Вучић није успео да оствари једно од својих најомиљенијих обећања – оно о Србији као лидеру у региону, па чак и шире, тј. да ће Србија бити „међу прве три државе у Европи по расту бруто домаћег производа“. То се, нажалост, није десило. Иако је, наиме, Србија прошле године свој БДП повећала за 2,7 одсто, већи раст имале су Румунија (5,2), Албанија (3,2) и Бугарска (3,1 одсто). У ствари, Србија дели 4. и 5. место са Црном Гором која је такође остварила раст од 2,7 одсто.
Бекство са мегдана

Kоначно, није практично започета реформа јавног сектора: просвете, здравства, правосуђа. Kвалитет образовања у Србији је изузетно низак. Kако пише Милојко Арсић, „резултати на ПИСА тестовима, који се сматрају свеобухватним међународним поређењем стања квалитета основног образовања, указују на низак ранг Србије. Иако су резултати у погледу математичких компетенција нешто бољи него у погледу научних компетенција, према оба критеријума резултати које остварују ђаци у Србији су знатно испод просека земаља централно-источне Европе (ЦИЕ), а од земаља региона нешто лошије резултате остварују једино ђаци из Румуније и Бугарске. Резултати у Србији су лошији него у земљама ЦИЕ и у погледу виших нивоа образовања. Kвалитет менаџерских школа у Србији је међу најнижима у ЦИЕ, док је квалитет образовања из математике и природних наука нешто бољи, али и даље знатно испод просека ове групе држава. Од 14 универзитета (7 државних и 7 приватних), само се један (Универзитет у Београду) налази на Шангајској листи најбољих 500 универзитета на Свету (заузимајући место између 300. и 400), док се први следећи рангирани државни универзитет (у Новом Саду) налази око хиљадитог места, а прворангирани приватни универзитет (Сингидунум) испод четирихиљадитог места. Ситуација је слична и у погледу броја објављених научних радова, а Србија се такође и према броју патената на милион становника налази на зачељу листе земаља ЦИЕ“, констатује поразну ситуацију Арсић.

Слично је у здравству – да читаоце не оптерећујемо подацима који документују оно што већ добро знају – у правосуђу још горе. А од реформи – ни трага. И док у просвети и здравству велики део кривице за то сносе запослени који пружају снажан отпор свакој промени свог у суштини привилегованог положаја, правосудни систем је у чврстом загрљају државне власти. Kоја не попушта. По степену независности судства и ефикасности судске власти Србија је у региону ЦИЕ на претпоследњем месту.

Све у свему, иако Александар Вучић воли да се хвали својом храброшћу, када се ради о стварима које је сам себи записао у задатке и циљеве премијера, може се комотно рећи да је „побегао са мегдана“.

Да ли се, на крају, из ове премијерске „билансне суме“, могу извући нека наравоученија, тј. очекивања од Вучићевог бављења пословима шефа државе. У ствари, можда би томе још више могле да допринесу поруке које је Вучић упутио у свом пост-инаугуративном говору. Основна одлика тог „експозеа“ био је позив на заједништво. „Потребно нам је заједништво… Тражићу заједништво сваког дана… Подељена интересима, без обзира у којој размери, раздробљена Србија не може да стигне нигде… Нема слободе у ма каквим поделама“, то је (био) Вучићев „кредо“. И ту се већ назире крупна пукотина у његовој визији Србије. Што ће он мало касније, цитирајући Орвела, и дефинишући слободу као „могућност да људима кажеш оно што не желе да чују“ и потврдити. Суштински Вучићев проблем је управо ту, у схватању слободе, тј. у томе што он слободу резервише искључиво за себе. Он је себи дозвољавао да каже шта год хоће, али је ту слободу ускраћивао другима. Тачније, сваку критику, свако другачије мишљење, доживљавао је као непријатељски акт. Тако је производио непријатеље и делио друштво. И изазивао немир и нестабилност, упркос непрекидном понављању, па и у председничком обраћању нацији, да су му мир и стабилност најважнији.

Демократије су на први поглед нестабилније од аутократија, али су функционалније и отуда стабилније, то јест дуговечније од диктатура. Али, ко зна, то ваљда не пише у књигама које Вучић (воли да) поклања. И које прима.

Аутор Мијат Лакићевић, Пешчаник.нет, 01.06.2017.

3 КОМЕНТАРА

    • Ivane, u pravu si. Srbija je ne samo ponosnija nego i pametnija od drugih. Sve druge evropske zemlje su usle u zajednicu u nadi da ce im biti bolje, ali bez trunke ponosa.
      A sta vredi dobar zivot bez ponosa ?

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде