Насловна Друштво Наш ратни војни инвалид Борко је послао СМС „већ други дан немам...

Наш ратни војни инвалид Борко је послао СМС „већ други дан немам ни за хлеб“: Тада му се судбина променила

3324
5
ПОДЕЛИ

Причу на коју ретко ко може да остане имун – о професионалном војнику Борку Ранђеловићу (44) са Карабурме, који је бранио државу у ратовима у Босни, Хрватској и на Косову, где је рањаван четири пута, да би напослетку остао и без десне ноге – поделио је на друштвеним мрежама његов пријатељ Марјан.

СМС садржине “Брате мој, знам да си и ти у проблемима али молим те ако можеш купи ми један хлеб и јогурт и донеси ми, већ други дан немам ни за хлеб, нити једем. Борко” стигао је на његов телефон. Са непознатог броја, јер Борко нема кредита. На позив у помоћ одмах је одговорио, да би затим написао исповест која је покренула ланац хуманости.

Његов статус преносимо у потпуности:

“Борко је 1973 годиште, рођен у Београду, а родитељи су му се из пиротског краја доселили у Београд 60-тих. Отац му је радио у ИМР-Раковица као мајстор, а мајка у Студентском дому на Карабурми у мензи. Имају једнособан стан на Карабурми који је његова мајка отплаћивала 20 година.

Борко је завршио војну гимназију 1992. године и био распоређен прво у Нишу у војној полицији, а затим у Лесковцу. Отац му је умро када је имао 11 година од можданог удара на радном месту. Подигла га је мајка. Ретко поштен и добар човек. И дан данас.

Те 1993. и 1994. добија неколико прекоманди, од Хрватске до Требиња. У Сарајеву је први пут рањен 1995 у десну ногу из снајпера. Проводи по ратиштима цео период. Његова мајка о њему ништа није знала скоро годину дана.

Када је све то прошло, као “награду” добије прекоманду у Београд да буде ближе мајци и ВМА због контроле ноге. Распоређен у касарни на Топчидеру. Ту се мало средио и примирио и оженио.

1997. добија близанце Марка и Милицу. Срећи нема краја. Супругу запошљава у Генералштаб на конкурс за цивилно лице-кафе куварица. Све иде ка бољем. Стара мајка пресрећна.

У јануару 1998. добија прекоманду у Ђаковицу на Косову и Метохији, а затим у марту у Призрен.

Foto: Profimedia/AFP

О том периоду никад не говори. У Србици приликом чишћења терена и акције у јулу 1998. буде рањен са два метка. Један му погоди стару рану у десној нози, а други десну страну грудног коша.

И то он јуначки поднесе у ВМЦ у Нишу. Изађе са клинике у децембру 1998. године. Само 7 дана је био на поштеди кући и прославио Нову Годину са породицом и баш на Божић 1999. године по њега долази патрола и уручује му наређење да одмах дође у Генералштаб да му се одреди нови ратни распоред.

Он пође са патролом. Не оду у генералштаб, већ га одвезу у касарну 7.јули на Вождовцу. Тамо по његовој причи, млада војска са свих страна и резервисти.

Ту добије наредбу да наредних неколико дана мора да ради са војском. Радио је нормално од 7-15 и ишао кући. Никад се није пожалио на болове или да не може или неће. Осећао је константно болове у десној нози.

Почетком фебруара добија наређење да са својом четом иде на гађање и вежбе у пределу Пасуљанских ливада. Пуних 7 аутобуса младе војске и он са њима крену пред зору. И на путном налогу је писало да иду на важбу на Пасуљанским ливадама.

На пола пута, стиже их војно возило, пресреће и предаје им нову наредбу. Правац Косово и Метохија.

Млада војска, једни певају, други плачу, трећи занемели од страха, четврти и не знају где иду. Он се труди да им подигне морал.

У Гњилане стижу око 10 ујутру, директно бивају распоређени на положаје, стража, пријавнице. Није било неких тешких окршаја, било је ту и тамо пушкарања. И млада војска се мало ослободила, схватили су где су…

Средином марта 1999. крећу све чешће борбе у околини Гњилана. Свакодневне.

Почиње бомбардовање.

Генерал Лазаревић издаје наредбу да се праве макете тенкова и возила од дасака и да се импровизује. Авиони гађају управо те макете. Штета је само била што нисмо имали ПВО који би могао да дејствује кад се авион открије, наше ракете су биле малог домета. Пуца се одозго, пуца се одоздо, са свих страна. Наша војска се храбро бори и не посустаје.

Foto-ilustracija: Tanjug/Ministarstvo odbrane

Тог 28. марта 1999. приликом бомбардовања, Борка погађа гелер у главу а поред њега гину његова 3 млада војника. Пребаце га на ВМЦ Ниш а затим на ВМА у Београд. Једва преживи, 22 дана био у коми. Заврши се рат, Борко неспособан за службу, води борбу за инвалидску пензију. Једва му одобре. Пензија минимална, 16.000 динара. Некако он почиње да се опоравља од гелера, почиње да хода, терапије, лечења, почиње да сам да функционише колико може.

Те 2002 друге умире му мајка. Од те пензије и женине плате некако су живели. До 2007. Тада му установе на десној нози неки облик карцинома и веома брзо му одсеку десну ногу до кука. Остаје 100% инвалид. И даље прима 16.000дин због “малог радног стажа”.

У кући катастрофа, деца још мала, примања мала, он неспособан да помогне, борба, туга.

Онда 2010. његова жена одлучи да је боље да она и деца оду од њега и наставе да живе код мајора Кртолице (побегао из оних крајева које је Борко ослобађао 90-тих) и са којим је била у вези. Остави га и одведе и децу. Борко одмах хтео да се убије али смо га одвратили. Након пар месеци његова жена судским путем затражи од њега да плаћа алиментацију за децу. Суд одреди 30% од пензије да иду децу. Није се бунио за то.

Никад није просио по улици. Нас неколико су му свакодневно доносили све што смо могли. У сред ноћи кад затреба.

Сад су деца већ велика, обоје студирају. Обилазе га понекад. Није им ускратио оних 30% ни сад кад су пунолетни. Каже: Тата толико може овакав….

Борко сам живи, рањаван 4 пута, без ноге у колицима. Поносан и храбар и племенит.

Испричах вам ову причу јутрос, чисто да вам кажем да у Србији живе и они чији су проблеми већи од наших.

Живе….”.

На сву срећу, Борко није сам и захваљујући пријатељима и хуманим грађанима добио је прекопотребну помоћ.

– Данас сам му однео један пакет који је послала једна госпођа из Ужица, односно није послала већ је замолила неког свог рођака овде у БГ да направи пакет и донесе га. Човек ме је контактирао, ја сам га одвео директно код Борка. У пакету је било конзервиране хране и сапуна и шампона и у папирићу замотано 20 еура. Тако је она хтела – написао је овај пријатељ.

Поред тога, како је објаснио, Борка су контактирали из једне београдске адвокатске канцеларије и прегледали му папире и рекли да ће му све завршити бесплатно, урадиће му ревизију инвалиднине и издејствовати максималну на коју има право, негде око 45.000 динара месечно.

Одрадиће то брзо. Такође су му рекли да има право да подигне и новац са осигурања које му је уплаћивано. Јавили су се и неки људи из социјалног и данас иде код њих да види шта могу да му помогну око туђе неге и осталог.

“Хвала свима који су поделили мој статус, помогли сте сви Борку и он је захвалан”.

Међутим, код Борка преовладава стид, уместо понос што је остао поштен и што се у животу никада није предавао.

– Марјане, можда ниси требао јавно да напишеш моју ситуацију, мене је срамота да примам и узимам милостињу. Шта ће људи да мисле о мени? До сад сте ми ти и Невен били све и од вас ме није срамота да тражим и узимам, а сад сви знају да сам гладан…

Телеграф.рс

5 КОМЕНТАРА

  1. Има пара за фондацију Клинтонових, за егзит, геј параду, за довршење
    храма Светог Саве, музичку водоског фонтану на Славији…, али за борце
    рата 1999-е – нема пара, јер то није прихватљиво за ЕУ и НАТО?!

    Драган Славнић

    • Ovo oko hrama nisi trebao da naoises. Zavrsni radovi se uglavnom izvode zahvaljujuci ruskoj pomoci,a i da nije tako,radi o jednom svetom mestu. Za ostalo se slazemo,ima para za Klintona,za Srebrenicu,fontanu i ostale gluposti,a za ono gde je zaista potrebno izdvojiti sredstva nema.. Sramota..

  2. Proverom utvrdjeno da navedeno lice nije bio u evidenciji ni jedne ratne jedinice. Barem nije bio pod tim imenom a nema ga ni u evidenciji ratnih vojnih invalida niti zivi na navedenoj adresi.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде