Насловна Друштво Мирослав је имао 27 година када је скочио у реку ПРЕД СВОЈЕ...

Мирослав је имао 27 година када је скочио у реку ПРЕД СВОЈЕ ВЕНЧАЊЕ: Остао је непокретан а од свог живота НАПРАВИО ЧУДО

935
0
ПОДЕЛИ

Прича која вас никако неће оставити равнодушним
Мирослав Миро Станишић, човек широког осмеха, великог срца и невероватне животне енергије, пре седамнаест година доживео је тешку повреду, која му је у тренутку преокренула живот. Момак у најбољим годинама, спортиста, авантуриста спреман на различите изазове, преко ноћи је остао везан за колица, која су сада нераскидиви део његове свакодневнице.

То је и једино што се променило у Мирослављевом животу, јер му оптимизам и вера никада нису дозволили да поклене. Он и данас вози кајак, иде на рафтинг и ради многе друге ствари које многи од нас нису, а можда и никада неће пробати. Њега ништа не спречава да се радује сваком новом дану и дели ту радост са свима.

Миро је рођен у Винићу, селу које се налази у близини манастира Острог, али већ четрнаест година живи и ради у Београду. Он је мотивација и инспирација, а ово је његова животна прича.


-Рођен сам уз реку. Био сам врхунски пливач и скакач, човек који је спасио велики број утопљеника. На једном дружењу пред своју свадбу 27-ог августа 2000. године скакао сам, као и много пута до тада, у реку. Скочио сам два пута са велике висине, а након тога и са обале, са незнатне висине, када ми се повреда и догодила. То се десило у месту Туњеву, на реци Зети одакле сам небројено пута пре тога скочио. Након повреде, био сам пар минута у несвети. Пријатељи су ме извукли на обалу , а када сам се освестио прво што сам у даљини видео био је манастир Острог. Покушао сам да се прекрстим десном, а онда и левом руком, али нисам могао. Као што се увек молим Господу и Светом Василијиу и тада сам, да ми сачувају душу, ум и разум – започиње своју причу Мирослав.

Миро је имао 27 година када му се догодила несрећа, која је у тренутку све променила. Међутим, његова воља и жеља за животом разбијају све предрасуде и прелазе све препреке, чак и оне наизглед непремостиве. Мирослављев дан испуњенији је него код већине људи. Он не види проблем, већ шансу и храбро поздравља свако ново јутро.

– Пуних шест месеци и двадесет два дана био сам тотално непокретан. Међутим веру, оптимизам и осмех са лица никад нисам скидао. Тада сам схватио да је врло важно донети праву одлуку у животу. Ја сам одлучио да живим. Ја то хоћу, ја то могу, ја то желим.Пошто сам неких десетак дана могао да причам само на слогове, почео сам да певам. Тражио сам чашу вина јер се у мојој кући у Црној Гори честитају ране јуначке. Тако је и моја мајка, када је дошла у болницу у Подгорици, рекла „Срећне ти ране сине“.

Eспресо.рс

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде