Насловна Аутори Драган Милосављевић: Бездно мочваре, америчка премијерка и руско „дај шта даш“

Драган Милосављевић: Бездно мочваре, америчка премијерка и руско „дај шта даш“

1210
8
ПОДЕЛИ

Балканска  каљуга, препуна партократских алавих крокодила, постала је од двехиљадите огледно добро за узгајање политичких и свих осталих врста настраности „балканске“ верзије глобализма. Тај амбијент организованог хаоса већ деценијама одабрано је место рађања „ружичастих револуција“, “догађања“ и „одгађања“ народа (по потреби), васкрса култа личности, а одређено за узгајање лидера, пршљенова у кичми „новог поретка“ робовласништва.

Све се одвија у наступајућем цивилизацијском сумраку 21. века, обојеног цинизмом  наводне борбе за људска права и демократију. А заправо све је  супротоно  и најбоље видљиво баш на судбини балканских народа, гурнутих од деведесетих у  трибалистичке и верске сукобе и цивилизацијски суноврат.

У том светлу, као још једну победничку етапу транзиције у недођију историје, ваља гледати и као кич представу обновљање брозизма кроз реинкарнацију фараона из Куће цвећа. И то у млађаног двојника који ће бити дочекан перформансом „дана радости“ испрад Палате Србија. Ипак, и то је, за оне који памте, само још један дописани чин представе о Радовану који се дефинитивно определио за улогу краља  Ибија.

А потом, дан касније од тог „историјског петка“, нимало случајно, уприличено је славље оних којима се у миљеу постојећег непоретка и осрамоћених права   „обичних“ грађана остварују најтананији  уврнути  снови. И политичке фантазије.

Све то зарад дефинитвног тријумфа  изопачења свега преосталог од до сада постојећег, традициналног и нормалног, нападнуто је свим могућим и расположивим  преварама спиновања, дезинформисања од стране владајуће   партократије и њених медија.

Народу  је том методологијом добрано већ посувраћена свест. Оном народу, српском који се, иначе,  кроз историју одликовао пружањем  бескомпромисног отпора свакој врсти присиле поробљавања и мењања културолошког кода. Управио су због те жилавости Србе и изабрали глобални магови као најпогодније  показне  заморце лабораторије мелтинг пота у који намеравају да стрпају сво богатство различитости цивилизације и тако људски пород претворе у безличну послушну масу небрањеног, немоћног робља.

Као  логична  етапа тренда разградње националне свести и патриотизма, који глобалисти упорно крсте у шовинизам, може се оценити убацивање новог Холбрука, Хоит Јиа, булдожера убрзане албанизације југа Србије. Па натурање „Ју Ес ејд“ експерта, „наше“, (уствари  њихове  Ане) за новог председника владе. И наравно устоличење напредног суверена партократске демократуре који  је главни релеј за управљање оваквом Србијом и то директно из сфере дубоке глобале. .

 Убачени су ти ликови  као кључни џокери бивше америчке администрације  у захукталу игру дестабилизације повратка суверенизму који је најавио у свом предизборном програму Трамп. И то се, не случајно, догађа баш на тлу Балкана као својеврсној тврђави клинтонизма  Све наде тону убрзано ка бездну ове политичке   мочваре која ће се показати предубока за било какво исушивање.

А  нападнуто је све што је од прижељкиване платформе повратка државности  остало. Па тако се на наше очи реализује, и то брутално јасно, укидање макар и помисли да ће на Балкану заживети  слоган  оног предизборног  Доналда  о  „будућем немешању САД  у унутрашње ствари других“. Што је овде  међу жртвама транзиције схваћено као прилика за раскидање ланаца партократско компрадорске  политике.

Напротив, биће мешања и десуверенизације до балчака и то по убзраном поступку.  Не само у Црној Гори и Македонији већ је та агресија бруталног мешетарења, иницирана  споља, у  пуном замаху током састављања (франкенштајн) владе. Која се крпи нагодбом бивших лажних четника, фалш напредњака и надаље истих  троцкиста, некада гулаг комуниста, сада лажних социјалиста.

И све ће се глатко одвијати и даље у домену пљачкашке транзиције под  монтираном главом стокраке сорошевске НВО хидре. У суштински „невладиног“ владања званичне владе. Која ће у кључним доменима бити некакав иструмент  управљања Србијом на даљинац. Директно из софтвера  нелиберализма и банкарских картела. Сведоци смо, уочи инаугурације старог  председника владе у новог шефа државе, једном, још пре Ципраса и Макрона, и од успелијих примерака из епрувете  клонова транзције неоспорном потонућу надања да наступа зора споразумевања између преосталих умних  и савесних.

Остају само кулисе  на Балкану, некакве привремене, врло нетранспарентне  „нагодбе“ велесила, која је већ једном колабирала када се срушио зид. Која нам као врховно постигнуће  и утеху нуди двоглаву Јалту на застави (непостојеће) неутралности . То је руски експерт за Балкан Пономарјева ових дана назвала   „непрекинутим одласком  Русије  са ових подручја још  од 1991“. Та фатаморгана еквидистанце објектвно највише користи Вучићевској  „неутралности“ а поткрепљује се  некаквим  повременим „намигивањем“ и Москве  према  Београду.

Притом, успешно се наставља  реализација „више“ западне силе стварања  перманентног мрака и хаоса којим се изнуђује негативан расплет замишљеног приближавања нове администрације у Вашингтону са Путиновом Москвом. Одвија се нешто што би се могло  оценити  као очито да империја неолибералне  светске закулисе врло успешно узвраћа ударац на недавне  изазове повратка државности и суверености. Поготово у ЕУ.

И све је видније да је тога Москва свесна у својим даљим  стратешким калкулацијама које виде Балкан као гостујући терен. Неадекватан за успех реванш мечева. И због подељености публике на прву (само) емотивно проруску и другу  заправо антируску Србију која успешно вуче конце и унутар власти  и сеје причу о  наводној неутралности. Али  је у свему прозападно оријентисана и машта о уласку у НАТО. А о томе ће почети унутрашњи дијалог са жабом од плебса која је више од пола већ скувана и апатична. Уствари, баш  овде на  Балкану, „дубока држава“ је  погазила сва досадашња искуства и поуке „рата и мира“. Коперникански је обрнула смисао чувене енглеске изреке да једном ипак мора завршити лудило рата и наступити разум као императив самоодржања. .

Некадашња поука „кога не можеш победити придружи му се“, сада у интерпретацији фактички непоражених неолиберала и њихове идеологије и који  обарају све покушаје суверенизма (згазили су Француску у корист Меркелове)  по моделу нацизма и „паљевина Рајхстага“,  гласи „Кога не можеш сломити натерај га, не бирајући средства  и жртве, да ти се на крају придружи“. ( И води твоју политику.)

Дакле, утра(м)пи му своју стратегију ако хоће да преживи на власти бар неко време. Али и буквално, јер ако нема друге смести му истинску гиљотину импичмента. Одсечена глава лутке новог председника САД ономад већ јеприказана на америчкој телевизији као пророчанство ако се Трамп, којим све бруталније настоји да манипулише стара администрација, не „прилагоди“  реалности. И не уплаши од девизе клинтоноида „после нас пропаст света ако не буде све по нашем“.

Али да ли је то заиста ново? Зар није уваљивање истог у паковању новог  испробано, и то врло ефикасно, у српској политичкој реторти где су смишљене и опробане све нелибералне неподопштине моделиране за 21. век. И зато је реална претпоставка да добијамо као кључног „економског премијера Ану“,  а као политичког (наводни уступак Москви) Дачића, политички су одговорног за имитацију (непостојећег) баланса између Вашингтона и Москве на Балкану. А АВ  иза тога „чистих руку“,  уз нови прилив експерата са запада за отимачине ресурса  од стране неолибералне невидљиве руке (тржишта). Која иза себе оставља као видљиву једино економију спаљене земље.

Зашто Москва пристаје, макар и на привид који нуди Вучић и хвалише се да је неутралан пред 700.000 СНС чланова, о томе можда овом приликом на нивоу оне Конузинове неизречене „дај шта даш“. У датим околностима. А демостриране у виду политике смоквиног листа „ипак не можемо бити већи Срби од Срба“. Ваљда ће се о томе  једном  прговорити. Ако икада за то дође погодно време.

Драган Милосављевић

ВИДОВДАН

8 КОМЕНТАРА

  1. Рогозин јуче није имао осмеха на лицу, нешто или неко га је гадно наљутио, ова власт почиње ра иритира са својим шлихтањем Западу, бирајући Ану Брнабић, америчку коку, ударили су на патриотски део Србије и што је најгоре издали су Русију која нас брани на свим фронтовима, само Путин једном да се огласи и господа из Немањине су га угасили.

  2. Ех: 1974-1988. Србија је била у жабокречини историјских размера; владали су медиокритети изабрани по најгорим могућим критеријумима; чинило се да ће нас све појести вртлог лицемерја и безидејности .. И онда одједном у пар месеци: 8.седница, Косово Поље, Бачка Топола, Жута Греда – осетила се сила народа (и тада у руској режији).

    Дакле – могу Руси, само можда цене да не могу да дуге стазе. Посебно се плаше развлачења на више фронтова.

  3. Вара тај осећај да се Србија РАСПОЛУТИЛА на проруску и проатлантску. Чињеница је да проатлантска има у рукама медије и мегафоне, али су малобројни: осим Круга двојке и још пар аутобуса, тешко да ћете у Србији наћи још неку концентрацију атлантиста.

    Новинари су склони да стварност цене по ономе што виде из медија, премда су најсвеснији симулакрума који медији производе.

  4. Текст је као сланиница – ред истине, па ред тумачења и мржње која као да води некаквом новом Манифесту… Мало хладније главе, и видело би се: у ОПАСНОЈ смо зони. АЛИ, отварају се могућности. ВИШЕ од тога икада није било, нити ће бити могуће. НЕ МОГУ странци, волели нас, или не, УМЕСТО НАС да РАДЕ, да се МНОЖЕ, да се ОБРАЗУЈУ. Од јуче, ваљда: у Србији је ВИШЕ оних изнад 65. година од ДЕЦЕ до 15. године старости!!! ЕТО шта смо дочекали. НЕМА то везе са било ким другим, већ српским проданим душама сотони ТитИ – којег ЈОШ многи обожавају; само обиђите Нови БГ па да видите чуда од комунистичког религијског опредељења… Русија, једноставно, у овом тренутку, ЦИВИЛИЗАЦИЈСКИ нема шта да понуди. Да има, и ако буде имала, неће бити боља од НАТОа – осим што ће нама, на почетку, бити нешто лакше.

  5. У Цркви Светог Николаја српски козаци одржали су седницу атаманске управе. Сјатили се атамани из свих козачких станица, помолили се Богу и одали верност Србији, православљу и ћирилици. Запевали ОЈ МОРАВО и козачке песме. Но пасаран.
    Шири коло козачка братијо

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде