Насловна Аутори Славица Ђукић: Идентитет: Ко смо, где смо и куда идемо, ми Срби...

Славица Ђукић: Идентитет: Ко смо, где смо и куда идемо, ми Срби са КиМ

521
0
ПОДЕЛИ

Реч идентитет је све чешће у употреби. Идентитет као одговор на питања: Ко смо, одакле смо и куда идемо? Као одговор на питања: Ко смо, где смо и коме припадамо? Идентитет као извор смисла и искуства појединца, одређене групе или народа. То су и питања овог осврта на питање идентитета косовскометохијских Срба.

Питање идентитета, ко смо ми,  као осећаја припадности некој друштвеној групи (етничкој, културној, националној, верској…) данас је такође изражено и  судара се са чињеницом о присутву кризе идентитета. Идентитет се темељи на култури, и ту долазимо до питања идентитета косовскометохијских Срба и овог простора као изворишта српске културе и духовности. Ту се намећу бројна питања не само у смислу „чија је српска земља на Косову и Метохији“ и чији су споменици културе и духовности (преко 1300 православних цркава и манастира) на Косову и Метохији, већ и у смислу неких промена у карактерним цртама Срба који су остали да живе на Косову и Метохији и оних Срба који су прогнани пре, за време и после рата 1999. године. И њиховог потресеног „ја“.

Прогнаним Србима и припадницима националних мањина (израз се користио за муслимане, Горанце, Роме…) са Косова и Метохије, који су морали да напусте своје домове и раселили се, не својом вољом, ни представници међународних организација нису потпуно и јасно дефинисали статус што је са своје стране само продубило њихову кризу идентитета. У званичној међународној комуникацији прогнаници са Косова и Метохије се третирају као интерно расељена лица (ИРЛ). Наша држава сматра их расељеним лицима. Разлика је мала, јасна и разумљива.

Питање: „Ко смо, где смо и коме припадамо“ је присутно највише код оног дела прогнаних који уверљиво воле да се врате на своју земљу, у свој завичај. Они ће се једном, свакако, и вратити у своју сунчану долину  и остварити сан, народски речено „своји на своме“. То је пут да преброде кризу идентитета са којом се годинама суочавају. Пут на који још не могу да крену јер нема услова за то! А ако се и не врате они, вратиће се њихова деца или деца њихове деце. Њихово „ко сам ја“ крајње је нејасно, тешко и неизвесно у сваком погледу: егистенцијалном, социјалном, културном… Нису случајно, а ни злонамерно,  расељени са Косова и Метохије „етикетирани“ као „убоги људи“ (Небојша Човић), бездомници, људи без игде ичега… Ту хипотеку и данас  многи носе. И то не само они који нису решили питање крова над главом и егзистенције већ и ови други јер се јаз раслојавња продубио а похлепа расте. Отворено је питање и њиховог идентитета и везаности за Косово и Метохију због чега им се често замера што се не интегришу у нову заједницу у местима у којима „привремено“ бораве.

                                                                                  Отворена су и бројна питања везана за идентитет Срба осталих да живе на Косову и Метохији. Имућнији су, за случај нужде, покуповали некретнине по Србији. Њихов сан је престоница, мада суштински и истински они не воле да напусте своје крајолике. И њихов је идентитет пољуљан јер нису сигурни где су, да ли ће и када ће, и  ако имају где ће.

Шта рећи о „идентитету отпора“ Срба осталих да живе на Косову и Метохији(!?). Шта рећи о барикадама Срба у обесправљеним условима(!?).  Шта рећи о имитацији барикада које су недавно и Албанци постављали. Вешти стратези отимања, хтели би и барикаде да отму, што и у крајње драматичној и претећој ситуацији изгледа комично. Од чега се и од кога они бране? Од свог конфузног страха?

Живот под знаком крста једно је посебно питање идентитета косовскометохијских Срба. То је живот који живимо.

Славица Ђукић

ВИДОВДАН

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде