Насловна Слободна зона Драгослав Бокан: Нестанак друшва, српског

Драгослав Бокан: Нестанак друшва, српског

574
1
ПОДЕЛИ
Постоји место у роману „Васкрсење“ Лава Толстоја где се језгровито описује неваспитање и нецивилизованост једног књижевног јунака речима да „какав је то човек довољно говори да је ДРЖАО ЛАКТОВЕ НА СТОЛУ“!

Многи међу нама и не знају да није пристојно за време обеда стављати лактове на сто, већ се мора седети потпуно усправно и са рукама уз тело. А некад је то, видимо по поненутом примеру, био апсолутно недопустив модел понашања који одмах открива бесловесно, неваспитано биће без манира и свега оног што чини пуноправног припадника једног цивилизованог друштва.

Колико се тога променило од часа када је, пред смрт, Толстој писао свој фатално-утицајни, дубоко антицрквени роман (у коме се руско свештенство представља на начин на који то данас раде само загрижени атеисти или, код нас, другосрбијанци и расколници) па до данашњих дана!

Као да је прошло најмање хиљаду, а не тек нешто преко сто година, као да није реч о прецима и потомству, становницима исте планете.

Као да су у питању две различите врсте бића, са сасвим другачијим обичајима, навикама, ставовима и уверењима, међусобно слични, отприлике, као лептир и гусеница (или пантер и пацов, како год). Толико тога се заувек урушило и ставило нас пред праг НОВОГ ВАРВАРСТВА, у коме се свака племенитост, чојственост и суздржаност (па чак и вера и образовање) сматрају недопустивом слабошћу и јасним знаком нечије наводне глупости и несналажљивости (дакле, највећим грехом у појмовнику нове епохе).

У Србији, насељеној у великом броју троглодитским Новосрбима и малограђанским Југословенима српског порекла, ствар је додатно искомпликована.
Нејасни циљеви, магловита прошлост пуна нерешених спорова, Гордијев чвор чврсто сплетених и закорелих лажи и полуистина на које смо се одавно још навикли (као и на титоистичке, „старе“ називе градских улица), страшне међусобице и психопатске фрустрације, изгубљен однос БЕЗУСЛОВНОГ ПОШТОВАЊА према ма чему и било коме (па и према српском патријарху, а, код многих – и према Богу), наглашено незадовољство сопственим „друштвеним статусом“ и одвратни манир самосажаљевања, медијима разјарене амбиције и стално нарастајуће „потребе“ за луксузом, лична завист и мржња према „срећнијима од себе“, вероломство и кривоклетство, неконтролисана похлепа и пожуда, мањак позитивне селекције и поштовања нечијег талента, недостатак скромности и спремности на жртву за опште интересе, моралистички неморал (једни аршини за себе, а сасвим други за остале), варљива могућност интернетовског оглашавања уз никакав утицај на оно што нам се, истовремено, стварно дешава… довели су до несумњиве и фаталне заглибљености нашег народа у густе вирове живог блата. Са елитом, влашћу и опозицијом какве, овакви, заслужујемо.

Покорни према најмоћнијима и сиктаво-гневни на оне недовољно опасне, љути на све боље и способније од нас, ми се лажно представљамо као истоврсници и сународници својих великих предака (који јесу имали озбиљне мане, али и још веће врлине), лажући тако и друге и себе, на начин на који то раде размажена и лења деца успешних родитеља.

А све почиње од тих фамозних „лактова на столу“ из Толстојевог тестаментарног романа, од рушења вековима грађеног система утемељеног на добром васпитању и општеприхваћеним отаџбинским правилима цивилизацијског суздржања примитивних инстиката и увек опасне племенске и хајдучке „спонтаности“ у понашању.

У темељима СВЕТОСАВЉА је постављен и читав систем неписаних закона и добрих обичаја, као живи малтер који на окупу држи све верске и националне завете оне најузвишеније врсте. Исто је и са КОСОВСКИМ ЗАВЕТОМ, па и са јеванђелским и васкршњим НОВИМ ЗАВЕТОМ Христових човекољубивих заповести. Са сваком племенитошћу и аристократизмом духа у ма каквој форми…

То је раздвајало српске витезове од разбојника и табаџија, ова чојствена и господска линија утврђених ритуала доброг васпитања (античке „паидеје“, хришћанске веронауке, средњовековних кодекса понашања обавезних за све, ренесансног идеала образованог и ведрог „грађанина“, баш као и модерног припадника сваке озбиљне националне заједнице, искрено верујућег црквеног човека што се уредно исповеда и причешћује, еволијанског „јахача тигра“ и самосвесног ходочасника по рушевинама света, нама савременог „одметника“ и „анарха“ јингеровског типа, па чак и оног бољег дела припадника светског џет-сета).

Правила, не „да би нас давила“ и заробљавала, већ да би се одмах и јасно одвојило људско жито од подљудског кукоља (без обзира ком џаку и њиви припадају).
Да би се колико год је могуће уздигла она боготражитељска и „идеалотражитељска“, исконски романтична црта људске историје – од безглавог предаторског тумарања (пуног страха и мржње) по вечно непријатељском и заувек нам неразумљивом свету.

Све почиње од малог.
Рецимо, од начина на који седимо за столом.

Драгослав Бикан
Фејсбук

 

1 КОМЕНТАР

  1. „Драгослав Бокан: Нестанак друшва, српског“?!

    Благослов Светог Саве /из Химне Светом Сави/:
    „С неба шаље благослов
    Свети Отац Сава:
    сви СРБИ, с мора и Дунава,
    к небу главе подигните,
    Саву тамо угледајте,
    ….“
    Шта је претежније – „нестанак срПског друштва“, из горњег наслова,
    или Благослов Светог Саве?
    БЛАГОСЛОВ СВЕТОГ САВЕ – ЦЕЛОЈ СРБАДИЈИ, СРБИМА, ЦЕЛОМ СРБСКОМ НАРОДУ,
    У МАТИЦИ И РАСЕЈАЊУ!!!

    Драган Славнић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде