Насловна Слободна зона Биљана Србљановић: Милена Богавац – Шизофрени захтјеви мушкарце доводе у незавидну позицију

Биљана Србљановић: Милена Богавац – Шизофрени захтјеви мушкарце доводе у незавидну позицију

901
8
ПОДЕЛИ

Да ли ће­те са­да да ми лу­пи­те ша­мар?”, у ша­ли ме је упи­та­ла ре­ди­тељ­ка Ми­ле­на Бо­га­вац, аутор­ка тек­ста по­зо­ри­шне пред­ста­ве „Цр­ве­на: са­мо­у­би­ство на­ци­је”, на­кон што сам од­гле­да­ла овај драм­ски ко­мад на сце­ни Би­теф те­а­тра.

Јер, ја сам аутор тек­ста „У Бе­о­гра­ду ско­ро по­ло­ви­на три­де­се­тог­ди­шња­ки­ња не­ма де­те” ко­ји је про­шлего­ди­не иза­звао ве­ли­ку бу­ку и бес фе­ми­ни­стич­ког по­кре­та и чи­ји ве­ли­ки из­во­ди чи­не са­став­ни део пред­ста­ве ко­ју пот­пи­су­ју Ми­ле­на Бо­га­вац и ре­ди­тељ Вој­кан Ар­сић. Текст у „По­ли­ти­ци”, у ко­ме се из­но­се пу­ки ста­ти­стич­ки по­да­ци, из­ве­де­ни из по­след­њег по­пи­са ста­нов­ни­штва, го­во­ри о то­ме да сва­ка дру­га же­на на пра­гу три­де­се­тих го­ди­на у Бе­о­гра­ду не­ма де­те, иза­звао је ве­ли­ку уз­бу­ну у фе­ми­ни­стич­ком по­кре­ту. Драм­ска спи­са­те­љи­ца Би­ља­на Ср­бља­но­вић ме­ђу пр­ви­ма ме је оп­ту­жи­ла за ми­зо­ги­ни­ју и фа­ши­зам, јер сам се усу­ди­ла да чи­та­о­ци­ма „По­ли­ти­ке” пре­зен­ту­јем ста­ти­стич­ке по­дат­ке ко­ји го­во­ре да ви­со­ко­о­бра­зо­ва­не же­не има­ју у про­се­ку 1,37 де­це, а же­не са основ­ним обра­зо­ва­њем – ви­ше од дво­је де­це. Про­те­сту­ју­ћи због то­га што је „По­ли­ти­ка” пре­не­ла ре­зул­та­те по­пи­са ста­нов­ни­штва ко­ји го­во­ре да Ром­ки­ње, Ал­бан­ке и Му­сли­ман­ке ра­ђа­ју нај­ви­ше де­це, Би­ља­на Ср­бља­но­вић ме је у еми­си­ји „Пе­шча­ник” пр­во на­зва­ла бу­да­лом, по­том фа­ши­стом, да би на­кон то­га по­ста­ви­ла и ре­то­рич­ко пи­та­ње – ко нор­ма­лан мо­же да пи­ше о тој те­ми!

А на пи­та­ње – због че­га је мој текст Ми­ле­ни Бо­га­вац био ин­спи­ра­ти­ван и за­што се од­лу­чи­ла да му­шкар­ци у пред­ста­ви „Цр­ве­на: са­мо­у­би­ство на­ци­је”раз­го­ва­ра­ју о „жен­ским” те­ма­ма као што су ра­ђа­ње, абор­тус, род­на рав­но­прав­ност и на­си­ље над же­на­ма, ова спи­са­те­љи­ца ка­же:

Ка­да не­што на­пи­ше „По­ли­ти­ка” то је вр­ло ре­ле­вант­но. На­кон ва­шег тек­ста за­ко­тр­ља­ла се та ме­диј­ска рас­пра­ва и би­ло је мно­го тек­сто­ва на слич­ну те­му, сле­дио је и од­го­вор ва­шег ко­ле­ге Алек­сан­дра Апо­сто­лов­ског фе­ми­ни­стич­ким ор­га­ни­за­ци­ја­ма у „По­ли­ти­ци”. Мој ко­ле­га Вој­кан Ар­сић и ја смо сва­ког да­на ку­по­ва­ли но­ви­не и чи­та­ли све на­сло­ве ко­ји се ти­чу жен­ског пи­та­ња. Од­лу­чи­ли смо да на­пра­ви­мо фе­ми­ни­стич­ку пред­ста­ву у ко­јој го­во­ре му­шкар­ци. Ми жи­ви­мо у вр­ло па­три­јар­хал­ном дру­штву у ко­ме су же­не чу­вар­ке па­три­јар­ха­та, али су и му­шкар­ци ње­го­ве жр­тве. Од њих се исто­вре­ме­но тра­жи да бу­ду ја­ки, али и да при­хва­те жен­ску еман­ци­па­ци­ју – то су ши­зо­фре­ни зах­те­ви ко­ји му­шкар­це до­во­де у не­за­вид­ну по­зи­ци­ју. Не­ка­да они по­ку­ша­ва­ју да вра­те свој углед ти­ме што чи­не на­си­ље, а не­кад ле­пр­ша­ју кроз жи­вот као Пе­тар Пан. И ни­ко то не ра­ди из пре­те­ра­не сре­ће. Ср­би­ја је зе­мља у ко­јој се ве­о­ма спо­ро и ду­го од­ра­ста. То го­во­рим у сво­је и име не­ких ко­ле­ги­ни­ца – ја се 15 го­ди­на ба­вим по­зо­ри­штем, али се ни­шта у мом жи­во­ту ква­ли­та­тив­но не ме­ња. И да­ље сам не­за­по­сле­на и за­ра­ђу­јем ма­ње не­го кад сам сту­ди­ра­ла. Ов­де је ве­о­ма те­шко сту­пи­ти у три­де­се­те са зре­лих жи­вот­них по­зи­ци­ја.

У јед­ном де­лу пред­ста­ве глум­ци на сце­ни ци­ти­ра­ју ста­ти­стич­ке по­дат­ке из „По­ли­ти­ки­ног” тек­ста и по­том ка­жу: „И на­кон тог тек­ста за­га­ла­ми­ше бор­ки­ње за жен­ска пра­ва гла­сни­је од свих му­шка­ра­ца и на­ста­де жен­ско-жен­ски иде­о­ло­шки су­коб”. Ка­ко сте ви раз­у­ме­ли тај гнев жен­ског по­кре­та?

Ја сма­трам да је жен­ско-жен­ски иде­о­ло­шки об­ра­чун је­дан од па­ра­док­са фе­ми­ни­зма. Фе­ми­ни­зам би мо­рао да асо­ци­ра на жен­ску со­ли­дар­ност, а ми на фе­ми­ни­стич­кој сце­ни ве­о­ма рет­ко има­мо тај слу­чај. Би­ло би мно­го бо­ље ка­да би со­ли­дар­но­сти ме­ђу же­на­ма би­ло ви­ше. Али, чи­ње­ни­ца је да смо ми ве­о­ма фраг­мен­ти­са­но дру­штво и да раз­ли­чи­те дру­штве­не гру­пе у су­шти­ни има­ју нај­ма­њи за­јед­нич­ки ин­те­рес за ко­ји би мо­гли да се бо­ре, не­ка­ко свим тим те­ма­ма при­сту­па­ју са раз­ли­чи­тих стра­на. Ве­о­ма че­сто се де­ша­ва да се ства­ри не ре­ша­ва­ју и да због ма­лих раз­ли­ка у на­шим иде­о­ло­шким по­гле­ди­ма на свет вр­ло ла­ко окре­ће­мо ле­ђа јед­на дру­гој. То се у Ср­би­ји до­га­ђа у раз­ли­чи­тим сфе­ра­ма жи­во­та, па се де­ша­ва и у фе­ми­ни­зму.

Же­не су при­род­не са­ве­зни­це – ми де­ли­мо исту пси­хо­ло­ги­ју, исту би­о­ло­ги­ју, а не­рет­ко исте по­гле­де на свет. Али, ка­да је овај текст об­ја­вљен, по­чео је жен­ско-жен­ски рат. Због че­га?

Ми­слим да је то због то­га што се ме­ђу же­на­ма кон­стант­но под­сти­че не­ка вр­ста так­ми­че­ња. Нај­ма­ње је бит­но – ко је ту сре­ћан. Ако пи­та­ње „за­што су же­не јед­на дру­гој не­при­ја­те­љи­це” по­ста­ви­мо на оп­шти план, ми­слим да се ме­ђу на­ма од де­тињ­ства под­сти­че тај так­ми­чар­ски дух – од так­ми­че­ња за мис до пе­вач­ких так­ми­че­ња. Стал­но се гу­ра та ма­три­ца да мо­ра­те да бу­де­те бо­љи од дру­гих. А ни­је ва­жно да бу­де­те бо­љи од дру­гих, већ да бу­де­те срећ­ни са оним што сте ви.

Мно­гим же­на­ма је за­сме­та­ло што је „По­ли­ти­ка” уоп­ште пи­са­ла о ре­зул­та­ти­ма по­пи­са ста­нов­ни­штва. Ка­кав је ваш став? Ка­ко раз­у­ме­те да је ва­ша ко­ле­ги­ни­ца Би­ља­на Ср­бља­но­вић има­ла по­тре­бу да но­ви­нар­ку ко­ја пи­ше о ста­ти­стич­ким по­да­ци­ма на­зо­ве бу­да­лом и фа­ши­стом?

Ми­слим да се у јед­ном де­лу тек­ста вр­ло сна­жно апо­стро­фи­ра по­да­так да Ром­ки­ње и Му­сли­ман­ке ра­ђа­ју нај­ви­ше де­це. У на­шем дру­штву у ко­ме је вр­ло сна­жно из­ра­жен на­ци­о­на­ли­зам, то је као ка­да ка­же­те да не­ко мо­же да по­пи­је два пи­ћа, али ле­че­ни ал­ко­хо­ли­чар не сме ни­јед­но…Ми­слим да ов­де ве­о­ма бр­зо пла­не та­ква де­ба­та и ди­ску­си­ја оде на не­ку дру­гу стра­ну.

Ми­сли­те да ме­ди­ји уоп­ште не тре­ба да пи­шу о на­та­ли­те­ту и де­мо­гра­фи­ји, ни­ти да пре­но­се ис­тра­жи­ва­ња ко ра­ђа нај­ма­ње, а ко нај­ви­ше де­це?

Ми­слим да то уоп­ште ни­је бит­но, ако же­ли­мо да пра­ви­мо де­мо­крат­ску Ср­би­ју где су сви гра­ђа­ни јед­на­ки. Да ли ми же­ли­мо да бу­де ви­ше ма­лих Ср­ба или ви­ше гра­ђа­на Ср­би­је? И ка­да про­мо­ви­ше­те кам­па­њу „Ви­ше да нас бу­де” по­ста­вља се пи­та­ње ко­га то тре­ба ви­ше да бу­де? И за­што? Ве­ћи­на нас је не­за­по­сле­на и си­ро­ма­шна, па хај­де да нас бу­де ви­ше са та­квим про­бле­ми­ма…ако има­те јед­но та­кво не­сре­ђе­но дру­штво са ве­ли­ком сто­пом на­та­ли­те­та ви сте рав­ни Со­ма­ли­ји у сле­де­ћем тре­нут­ку. Ми­слим да је ва­жни­је пи­та­ње шта чи­ни­мо да на­ма што смо се већ ро­ди­ли бу­де бо­ље и без­бед­ни­је на сва­ки на­чин, а да се он­да по­ста­вља пи­та­ње – тре­ба ли да нас бу­де ви­ше?

Источник: Политика

8 КОМЕНТАРА

  1. Свако се чеше где га сврби. Србљановићеву сврби на најгорем месту за једну жену. А када се жена помири са својим женским бићем – ето правог примера равнотеже, ретке и међу мушкарцима.

  2. Карактеристично за 2-Србију и све остале сатанисте – наше и стране – је да не дискутују. Они само попљују онога ко им квари игру и не дозвољавају борбу аргумената.

  3. Ne citam gluposti, ako ima, naravno , par desetina stranica, no , kazem, aj’ da vidim sta ovo cydo dramaturgise i koje to velicine u kvazipozoristima guzenisu stolice i: sacuvaj Boze bede ovaj narod!

  4. Gospn Dulebg,pa takav nam je i predsednik drzave,izasao iz tog miljeja da na svako novinarsko pitanje koje mu je uz dlaku,zapocinje svadju,etiketiranje kao neprijatelja reformi,drzave i naroda.Sve su to deca komunizma a pogotovu predsednik,kojem je duhovni otac i ucitelj Seselj kojemu ni Lenjin,Staljin i Berija nisu ravni samo da mu je bila data prilika kao njima.Svi oni skupa su jos zedni Srpske krvi,jednako kao ustase.

  5. Gospodine zvani Ja,koji moj da se spustam,Neke od aktera danasnje politicke scene odlicno poznajem u raznim aspektima njihovoga delovanja od kraja 80-do danas,Licno znam koliko su zla naneli pojedincima a i crlini naroda Srpskoga,a to sto nevalja govoriti protivu svojega,e pa ti nisu moji,kao ni Djilas,Rankovic,Krcun,Ivezici,Nikezici,Markovici,Stambolici i drugi SRBI-NESRBI KOMUNISTICKI ZLOTVORI koji i danas preko svojih potomaka vladaju Srbijom i kroje kapu koja pasuje samo na njihovu glavu.,i koji su bogatiji od Miskovica,Drakulica,Kostica, i drugih.To su Srbijanski ljudi iz senke.Ti Srbi naivno -posteni komunisti koji su nekada postojali davno su pobijeni jer su partiji smetali zbog njihovoga komunistickoga pravoverja ,kao mogucega odnosa u drustvu,sto je utopija,jer covek je sebicna pohlepna najkvarljivija roba na svetu,kao sto danas i u Crkvi antiekumeniste koji ne zele kompromis sa crnim djavolom zvanih „sestrinske crkve“,jer Gospod Isus Hristos je ustanovio JEDNU SABORNU I APOSTOLSKU CRKVU, u glavnom degradiraju i penzionisu.Za Srpski narod bolje bi bilo da oni gore pomenuri a svi oni ne pomenuti komunisti,ko ce ih se sviju setit nisu ni postojali,jer su toliko zla naneli koliko i ustase,ako ne maljem i nozem onda IZDAJOM NARODA SRPSKOGA.,kao i mnoga postkomunisticka tzv. Demokratska Njihova Deca.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде