Насловна Историја Иван Миладиновић: Сав Србин за 60 шљива и 300 гроша

Иван Миладиновић: Сав Србин за 60 шљива и 300 гроша

263
1
ПОДЕЛИ

Ко је био Димитрије Давидовић, отац српског новинарства: Човек који је створио „Новине сербске“ био је и политичар, дипломата и уставотворац. Прве новине на тлу Србије изашле 5. јануара 1834. године

МАЛО ко од хиљаде пролазника који свакодневно протутње поред ћошка Главне и Каналске улице у Земуну, примети спомен-плочу која нас упозорава да је у кући која је означена бројем 171, рођен Димитрије Давидовић – отац српског штампарства и новинарства.

Мало ко, нажалост, у данашњој Србији, у уличној анкети би знао да каже ко је био тај исти Димитрије Давидовић. А био је и српски политичар, дипломата, уставописац. Животни пут у Србији је започео као кнежев породични секретар. Нешто потом постаје државни секретар, затим дипломата у Цариграду. Свој ангажман у Србији крунише писањем Сретењског устава и успева да постане прва личност уз кнеза Милоша Обреновића.

Рођен у Земуну, 23. октобра 1789. године, од оца Гаврила Георгијевића и мајке Марије, у једноспратној кући споменутој на почетку текста. Било је то време последњег аустро-турског рата (1788-1791) када су Бечлије заузеле Београд. Какве ли коинциденције, те године је избила и Француска револуција.

ДИМИТРИЈЕВ отац Гаврило је био региментски свештеник и капелан у грчкој цркви у Бечу. Гаврило се потом вратио у Земун, у свештеничко звање проте. Напустивши свештенички позив, Гаврило се определио за трговину. Димитријев деда звао се Давид Георгијевић (Ђорђевић) и био је један од познатијих наставника Латинске школе у Сремским Карловцима, коју је основао митрополит Павле Ненадовић. Димитрије је касније по најпознатијој личности у породици деди, Давиду, узео презиме Давидовић.

На обалама „лепог плавог Дунава“ растао је дечак – будући заслужни син Србије Димитрије Давидовић, сањајући своје снове о лепшој и срећнијој Србији. Ту у Земуну је завршио основну школу после које га отац, као веома надареног, шаље у Сремске Карловце на даље науке у тамошњој гимназији. Догурао је Димитрије до шестог разреда веома успешно. Али, млади темпераментни Земунац долази у сукоб са својим професором Георгијем и митрополитом Стратимировићем, па бива искључен из школе.

Из Карловаца Давидовић одлази у Мађарску, најпре у Кежмарк а потом у Пешту. Започео је студије философије, убрзо прелази на медицину у Бечу, али студије никада није завршио. У Бечу се среће са много наших људи, али најзначајније је његово познанство са Вуком Караџићем и Јернејом Копитаром.

СЛЕДЕЋИ његов корак је био покретање новина на српском језику. Заједно са својим имењаком Димитријем Фрушићем, подноси захтев за издавање листа 2. фебруара 1813. године Врховној полицијској управи у Бечу. После многих перипетија, први број изашао је из штампе 23. августа 1813. године под називом „Новине сербске из царствујушчег града Вијене“. Од 1816. године штампане су под скраћеним називом – „Новине сербске“. У почетку су штампане сваки дан сем недеље и празника, а од 1817. до 1822. године два пута недељно.

После слома Првог српског устанка и великог турског терора, појавиле су се српске избеглице у Аустријском царству. У Беч су пристигли Вук Караџић и Прота Матеја Ненадовић, којима су се нашли на услузи новинари Дaвидовић и Фрушић. Они су били на услузи Проти Матеји, званичном представнику устаничких Срба. Они су преводили, састављали европским владарима званичне молбе, водили Проту Матеју на аудијенције.

СТРАНИЦЕ свог листа Димитрије отвара свим српским књижевницима. Рубрикама „Смеснице књижествене“, „Књижество србско“ и „Прикљученија внутрања“, „Новине сербске“ постале су носилац књижевног живота Срба. Димитрије у Бечу покреће и нови лист у виду алманаха под називом – „Забавник“. Објавио је шест бројева, од 1815. до 1821. године.

Србија у то време после Првог устанка већ има прве школске установе, заслугом Доситеја Обрадовића, али није имала ниједну штампарију, па самим тим нису се могле штампати и те како потребне књиге, а поготово новине. То сазнање младог Димитрија опредељује да 1819. године изучи типографски занат и добије калфенско писмо, што му је омогућило да отвори сопствену штампарију али је добио ограничено штампарско право да „печата књиге само на восточним језицима“.

Пријатељство са Матејом Ненадовићем обезбедило је Давидовићу државну службу у Србији и он 1821. године долази у Крагујевац. Лист у Бечу препушта студенту права Петру Матићу. Наравно, аустријске власти убрзо сазнају за тај поступак и Давидовићу одузимају право на даље издавање листа. Тиме је практично завршена прва „бечка фаза“ Давидовићевог деловања. Гашењем ових новина Беч престаје све више да бива центар „свих учених Срба“, који се полако пребацују у Мађарску и окупљају у Пешти. Настављајући Давидовићеву идеју у Пешти српски интелектуалци 1823. године покрећу часопис „Сербски летопис“.

Родна кућа Димитрија Давидовића у Земуну

ДОЛАСКОМ у Крагујевац – срце Шумадије и целе Србије, Давидовић добро уочава и осећа нову средину назвавши је „отечествијем свију нас“. У Србији ће остати наредних 17 година до своје смрти. Од 1821. до 1829. године био је секретар кнежеве канцеларије.

Својим ангажовањем у служби код кнеза Давидовић постаје, рекло би се, најзначајнија личност Милошевог окружења. Био је и учитељ његовој деци. Као књажев лични секретар често је морао да обавља и најповерљивије и најодговорније државне дужности. Од 1829. до 1833. године је био члан делегације за преговоре с Турцима и заслужан је за њихов добар исход.

Са дозволом књаза Милоша 23. марта 1832. године објављује пробни број својих будућих новина. Коначно, после две године, 5. јануара 1834. „Новине сербске“ почињу да излазе редовно у Крагујевцу, где је премештена београдска штампарија. То су биле прве новине на тлу Србије. Новинарски посао Давидовић веома успешно обавља. Вешто пласира своје ставове и шири утицај у Србији.

Године 1835. године је израдио Сретењски устав, који је обнародован исте године у Крагујевцу. У уставном периоду је био министар унутрашњих послова и просвете.

А ОНДА је дошла чувена Милетина буна 1835. године, која је у Давидовићу имала великог присталицу. Његова опредељења била су јасна и у његовим новинама. То се није допадало ни Турској, али ни кнезу Милошу.

Не зна се од кога је књаз био поучен, али Милош губи оно неограничено поверење у Давидовића и над новинама заводи цензуру, а за првог цензора одређује Лазу Теодоровића, тадашњег министра правосуђа и просвете. У Одредби о цензури писало је и ово: „Да се ништа у новине не ставља што би било као примјечаније сопственог самог нашег новинара о политики и поступку страних држава.“

„Давидовић и даље води новине, али када је у броју 49 објавио вест о болести старијег Милошевог сина – Милана, чаша се препунила и Милош уклања Давидовића из новина и свих других државних послова. Но, Милош је дубоко у себи веома ценио и поштовао Давидовићев `учинак`, знање, искуство, умешност и допринос проширењу Милошевих видика и видика његове деце. Могао је Милош да га ликвидира, или пошаље у иностранство. Није то учинио већ је послао Давидовића у Смедерево, дао му кућу у центру града, имање у околини са 60 стабала квалитетних шљива, и 300 златних гроша годишње“ – забележио је један хроничар.

Ту у Смедереву Давидовић је нашао свој мир. Умире 6. априла 1838. године (по новом календару). По „старом добром српском обичају“ нико није забележио смрт овог заслужног човека и великог Србина. Сахрањен је на ледини (вероватно свом имању), да нико не би знао где му је гроб. Савест се касније пробудила. Гроб Давидовићев је пронађен и његове мошти су пренете на смедеревско гробље и положене у лепо уређену гробницу. На надгробној плочи пише:

ДИМИТРИЈЕ ДАВИДОВИЋ САВ СРБИН

Родио се у Земуну у царству аустријском 12. октобра 1789. а умро 25. марта 1838. године у Смедереву у Сербии.

ЈОВАН СКЕРЛИЋ О ДАВИДОВИЋУ

ЗНАМЕНИТИ Јован Скерлић за Давидовићево „чедо“ – „Новине сербске“ је написао:

„У историји српског духовног живота `Новине Сербске` су још од особитог значаја што је то први српски орган који је почео систематски обраћати пажњу на остало словенство, и што су се у њему у клици јавиле идеје које ће српском народу, пред 1848. годину, завладати под именом панславизам.“

И чувени прота Матија Ненадовић веома је ценио личност и рад Димитрија Давидовића. Прота је био његов најбољи „сакупљач“ претплатника и огласа за лист.

Новости

1 КОМЕНТАР

  1. uvek je bio na strani povređenog i poniženog naroda…..
    zato ga je Miloš tako surovo kaznio…..
    u stilu *** evo ti Dimitrije šljive od naroda i 300 groša od države Serbske pa ti vidi što ti lakše pada?????narodni berićet ili državna milostinja***

    zato je i naredio da se sahrani na ledini u svojem imanju da mu se ne zna za grob….
    to je zato da srbi znaju da je bio živ čovek i da se borio za obične ljudi na način kako se sahranjivala većina siromašni u to vreme….
    na svojem imanju odbačena,izdana i napuštena od celog sveta..
    u svakom slučaju veliki lik,humanista,borac za istinu i časno novinarstvo….

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде