Насловна Традиција Драгослав Бокан: Бог, црква и свештеници

Драгослав Бокан: Бог, црква и свештеници

1684
7
ПОДЕЛИ

Толики су погрешни приступи вери у данашњем српском друштву да се, често, све, очас посла, претвори у неко од склиских пропадања у страшни бездан какве уобичајене прелести на ову екстремно комплексну тему.

Један од тих погрешних путева је онај који из односа према Богу одмах искључује Цркву, свете тајне, хришћанске храмове, свештенике, мошти и иконе, исповест и причешће, пост и послушање…
Ти наводни „верници“ што „слушају ритам космоса“ и „осећају како трава расте“ су нешто потпуно супротно јеванђелском (Новом, Христовом) Завету и не припадају ономе што је објављено Васкрсењем Господњим и Његовим саветима човечанству.
Оваквим приступом се одбацује и очекивање Другог Доласка Христовог, и Апокалипса и Страшни Суд, и присаједињење Господу узимањем Његовог Тела и Његове Крви…
Све се ту своди на необавезно „осећање“ да „нешто ипак постоји“, али да „Бог нема седу браду и не седи на облаку“ (како ови једнако неуки и надобудни „верници“ доживљавају црквено поимање Свете Тројице).

Друго најчешће духовно беспуће је вера у Бога и Цркву -али са изразито неправославним, протестантско-моралистичким приступом свештеницима и поистовећивањем њихових недостатака, мана и грехова са „Христовом Црквом“. Па се онда као „верује у Цркву“ као тело Христово и нешто што нас заиста (кроз мистично рукоположење протојереја и јеромонаха) повезује са Богом, али са недопустиво олаким одбацивањем и осудом данас постојећих свештеника и архијереја.
Те осуде иду до степена праве правцате мржње, са све недоказаним аферама, полуистинама, псовкама и клеветама….
И онда ови вечно смркнути мрачњаци одбацују ону једну, свету, саборну и апостолску Цркву – тражећи неку другу, њима ближу, „погоднију“ и „чистију“ варијанту исте. Што се, неизбежно, завршава секташким удруживањем у импровизоване заједнице тобоже „изабраних“ и „морално савршених“. Које се, онда, касније деле на нове и нове и нове (све ситније) групе „истинских хришћана“, баш као у свакој историји протестантског погледа на свет. Док се све, на крају, не распадне и не претвори у трагикомичну карикатуру истинске Цркве, бескрајно далеко од онога што она заиста (треба и мора да) представља…
„Морализам“ је опасно оружје што, најчешће, уме да неисцељиво и неисправиво исече своје кориснике, оне што, по правилу, постају прве жртве сопственог, недопустивог свођења страшних Христових тајни на „псеудо-зилотски“ начин нимало трезвеног и крајње субјективног третирања и срамне осуде Цркве (и, посебно, њиховог цинично-увредљивог односа према свештенству СПЦ).
Припадници ове групе духовно дезоријентисаних и мржњом опседнутих Срба не презају од робијашког речника, па чак ни од псовки на рачун српског патријарха, на начин који нема премца ни претходника чак ни у временима дугих и тешких година комунистичког безбожништва.
Они свакодневно улазе све дубље и дубље у грех отпадништва, претварајући се од доскорашњих Христових мисионара у безумне и ултимативне противнике (једне једине) Цркве.

Трећи од погрешних путева је онај ропско-снисходљивог односа према свештеницима, где им се не целива рука као носиоцима и посредницима светих тајни (што они свакако јесу), већ као неком моћном и непогрешивом, свима другима надређеном друштвеном сталежу (што они никако нису).
Овом заменом теза престаје слободан и нормално-хијерархијски однос верника са богослужитељима и идеја Цркве се тако претвара у пасивно прихватање датог стања, уз неделатан и некреативни однос према сопственом месту у саборној заједници браће и сестара у Христу.
Ту се заборавља да смо сви ми, крштени верници – и (потенцијални) пророци и свештеници и цареви, по Благодати Божијој. Да собом носимо печат дара Духа Светог и живу Икону Божију.
Па се онда упада у другу крајност уобичајене и прејаке осуде свештенства, кроз фанатичну одбрану не само њиховог духовног ауторитета и улоге у Цркви (што морамо да им признамо и то, као светињу, поштујемо), већ и кроз бесмислену и погрешну улогу некаквих „дрвених адвоката“ (што не виде ни оно свима очигледно, а лоше и неврлинско у појединачним случајевима одређених свештеника).
Наше је да разумемо спасоносну важност литургије и причешћивања, као и пуну важност светих тајни из руку чак и сасвим грешних свештенослужитеља. То да њихови лични греси нимало не умањују вредност и важност крштења, венчања, опела… које ти (често нимало идеални појединци) врше. И да су једнако „функционални“ резултати оваквог нашег додира са светим тајнама, апсолутно исти као и када нас причешћује неки савршено морални, обожени и стварно охристовљени православни духовник…
То данашњем човеку, опседнутом процењивањем и осуђивањем, није довољно јасно, па зато имамо два наизглед супротстављена пола суштински исте грешке (удворичког прецењивања и циничног потцењивања свештеничког моралног лика)…

Четврти погрешни пут је разочарење многих међу нама у саму идеју Цркве и речима неописиву важност светих тајни. Ситуација где се верници самоубилачки одричу Бога због не баш идеалног свештенства (које Бога служи, али га не представља – бар не ексклузивно).
Није Господ с Неба послао своје анђеле преображене у људски облик да буду хришћански свештеници, већ су то све наши сународници, живи део нас и свега оног лошег и доброг што носимо као припадници ове генерације српске историје. И не можемо се (разложним или безразложним) разочарењем у одређене појединце са мантијом одрећи свих и свега што је везано за Српску Православну Цркву у нашем времену.
То би било као „бацање бебе са прљавом водом из истог корита у бунар“…

Пета група залуталих и заблуделих верника новокомпоноване ”Србије” је она што и не размишља о свим овде поменутим питањима. Они наши суграђани што се не причешћују и у принципу су равнодушни према црквеним и верским проблемима, иако се формално изјашњавају као „православни верници“. Таквих је и највише (оних који на телевизији прате пренос литургије и више су „поштоваоци православља“ – „про-православни“ – него истински, практикујући и доследни хришћани). И они су, можда, и најмање опасна нехришћанска, а, опет, „хришћанска“ група заблуделих верника (од овде поменутих пет), јер ако не доприносе – макар не одмажу (не воде колебљивце међу нама у трагични црквени раскол или демонску „еманципацију“ од Бога).

Постоји и шеста група наших заблуделих сународника, најбизарнија од свих. У њој су сабрани окорели атеисти који се, иронично и безумно, представљају као православни новог доба, строго уоквиреног диктатима модерне науке.
Такви сабласни ликови помињу црквене догме и каноне, акробтски вешто се служе богословским знањима у сврхе сасвим супротне онима из Христове новозаветне Објаве. Они су ту да нам дају аутоголове и изнутра руше мисију, улогу и сам смисао цркве.
Одбијајући непогрешивост Христових речи и дела, исмевајући свако чудо као „поетску слику“ и „књижевну алегорију“, подвргавајући се најбруталнијем, огољеном материјализму и дивећи се из потаје (неки чак и јавно) ауторитетима дубоко атеистичког, безбожничког и, често, антихришћанског научног пантеона, ови новокомпоновани „просветитељи“ глуме „исправљаче анахроних учења“ унутар православља и тиме настављају онај доситејевски „бег из манастира“ и светосавске традиције. А све то раде „покривени“ илузионистичким знањима и вештинама једне дубоко секуларне варијанте хришћанства (сличније протестантским сектама и етотеријским групацијама него аутентичном православљу).
Из ове псеудохришћанске „пете колоне“ изничу, на нашу несрећу, и најлибералнији екуменисти, неодарвинисти, „теолози љубави (као наткриљујућег, врховног и, практично, јединог критеријума вере)“, левичари, екстремни реформатори и духовни егзибиционисти најразличитијих врста…

О онима међу нама који су кроз ислам, римокатоличанство… пронашли свог Бога нећу да пишем овог пута. Зато што је ту реч о другој врсти искушења, што превазилазе ову „ад хок“ покренуту тему погрешних стаза НАШЕГ (СВЕТОСАВСКОГ) ПУТА…

Исто тако се овде нећемо бавити ни свим палима у грех, бездушнима и каријеристима, окорелим преварантима и сналажљивцима који се такође могу наћи међу нама (неки и у свештеничким одеждама и са епископском панагијом на грудима). Пошто они (пали у непокајани грех) одувек постоје и иду безглаво Јудиним стрмоглавим путем право у пакао, на своју вечну жалост и несрећу. И не представљају никакву „посебну групу“ неправославних „православаца“, већ трулеж и кукољ који постоји у сваком житу, од времена наших протаца, преко нашег времена, па до Судњег Дана…
Њихов пад и ужасни греси ће их отерати у проклетство и простор пакленог шкргута зуба, али они нису никакви репрезенти ичег уистину хришћанског, већ примери пале људске природе и добровољног, делатног одрицања од сопственог спасења…

Најтрагичније је то да већина наше заблуделе сабраће (из неке од шест овде поменутих група) оне међу нама који бране (недељиву и људској осуди сасвим недоступну) Цркву – нашу Српску Православну Цркву – аутоматски називају „плаћеницима београдске Патријаршије“, „прерушеним језуитима“, „папистима“… и како већ, у широком дијапазону оваквих и сличних пакосних асоцијација, личних увреда и неправедних клевета.
Као да ми, што несаломљиво стојимо испред своје Мајке Цркве и бранимо је, то радимо „из најгорих намера“ и „најнижих порива“ (све са заверолошки претпостављеним „садејством са Ватиканом“).
Катастрофа! И облик лудила: једне више него очигледне колективне душевне и духовне болести ових несрећних црквеномрзитеља…
Невероватно, али, нажалост, управо тако изгледа однос непокајаних расколника и секташа са меденим (али отровним) језиком према онима што их упорно и братски позивају на покајање, повратак у окриље СПЦ и заједничку борбу за што бољу судбину српског народа. Али, у окриљу исте Цркве! Само тако и никако другачије.

Уместо сталне критике и злобног суђења, ваља нам да покушамо да собом (покајањем, појачаном молитвом, добротим, великодушношћу, боготражитељским подвигом, самоусавршавањем, помагањем ближњима…) и кроз себе нешто конкретно променимо, преобразимо, узвисимо и поправимо. Својим примером, уз све неопходно стрпљење овог света. У спремном и верујућем очекивању неких много бољих и идеалнијих прилика по све нас (а оне ће, ако Бог да, доћи)…

А до тада је наше да сачувамо неопходно јединство и изворну духовну снагу Цркве (СПЦ), једине још нам преостале отаџбинске, светосавске институције. И да изнутра, активно учествујући, позитивно утичемо на њен изглед и облик у коме нам се наша Црква представља и пројављује.

То од нас зависи. Од нашег разумевања непроцењиве важности оне Цркве коју је међу Србима, једном за свагда, успоставио наш „архиепископ у вечности“ пре тачно 798 година.

P. S.
Оно што се заиста може с правом (али братски и синовљевски) замерити нашој Цркви је то што не даје све оне важне одговоре на „проблематичне теме“ и тиме, нажалост, омогућава да најгори међу ”питачима” (и кушачима) то кобно злоупотребе и у народ убаце заразни вирус неповерења према сопственим духовним пастирима – а поводом недовољно разјашњених односа СПЦ са Ватиканом и (посебно) папом, социјалног програма (и друштвене солидарности) наше Цркве, њене мисионарске делатности, улоге наших епископа и историчара у процесу оцене Степинчеве римокатоличке ”канонизације”… све до питања „ваљевске Грачанице“, сабора на Криту, судбине неодарвиниста на Богословском факултету и црквеног календара.
Ти одговори постоје, али, често, у сасвим неприкладном облику и у сувише академској форми, разбацани по разним црквеним сајтовима и, најчешће, недовољно конкретни.
Кад се ова ствар буде исправила, све ће, временом, доћи на своје и онемогућиће се садашње страшне злоупотребе од стране неуморних и зломислећих (али, не мање, и оних трагично наивних и паклено преварених) расколника и других православних отпадника.

P. P. S.
И кад су неки међу нашим свештеницима лењи, себични, немарни, чак и недовољно у вери – свете тајне из њихових руку су неприкосновено спасоносне. И то је за нас најважније.
Јер тај и такав, широм отворен Пут ка Спасењу води само крај олтара наше свете Цркве и преко причешћа Страшним и Величанственим Христовим Тајнама.
Зато је тако погрешно и толико опасно превиђати ову чињеницу.
Какав је доктор што ЛЕЧИ и ВАСКРСАВА је за нас, његове пацијенте, много мање важно од ефикасности његовог лека за нашу тешку болест (греха и смрти).

 

Драгослав Бокан

Фејсбук

7 КОМЕНТАРА

  1. Dobro je prenijeti ( i ) ovakva do iscasenosti pacificirajuca pisanija; radi
    b i t i onoga „sta nam je“ kakvom-takvom mjerom i reagovati je- ne radi autora ove prijekorno poducavajuce
    Pisanije, vec radi sadrzaja onoga „sta
    nam je“ .
    Autor se, poducavajuci!, stavlja- i to je odsudno- najgresnije!- ( i ) iznad NJega i vidi Ga kao puki, najpukiji pasivitet,
    NJega koji jest SveTvoritelj- Apsolutni Aktivitet. Toliko- rezolutno- o ovome!
    O onome “ sta nam je“- golo ovozemaljsko, a Nebom isteno!- kroz nekoliko upita: u sest grupa- po odnosu spram NJega!- svrsta nas i ne upita se za osnov ovakve, po njemu!, iscasenosti srpskog pravoslavnog naroda; on je, buduci je ( i) iznad NJega, v a n g r u p a n, apsolutna nepomicnost blagodarena moci gledanja nas u g r u p i r a n i h; da li idu zajedno Hristos i vaviloni, neupitno je za autora, na z e m n o m : p a t r i j a r h i vaviloni!-; ako se ovo zadnje zbiva, a zbiva!, ne udara li bas! ono na
    NJega i ne raspolucuje li Hristov Narod na nacin n e s t a j a nj a; da li je Vladika Nikolaj Velimirovic pripadnikom neke od onih sest grupa autorovih- ta!, i protiv Patrijarhove krenu, Ovaj mu se, po Bozjoj Volji, pridruzi; u koju autorovu g r u p u spadaju m l a d i koji ODOSE!- kome li ce Srpska Crkva biti c r k v o m, nadcovjece!?-; vidi li autor ove
    s a m o m u d r o s t i jedan te isti rad Ruske Crkve i Ruske Drzave- muceni
    Narod NJemu da bi priveli!
    I o ovom- zemnom- dovoljno!
    Autoru je da fejsbukuje!

    Koliko li je, spram ove bolesne nirvane, z i v o t a n, bolno upitan sadtzaj kojega, na istu temu, ispisuje Tomislav Kresovic, a netom ovdje na Vidovdanu!

  2. Moje misljenje je da ni u Crkvi nebi trebala da postoji neprikoslovena licnost kojoj se nebi moglo reci,brate ili sestro to sto radis na stetu je tvoju ali moze biti i drugima sa kojima si u duhovnom opstenju.Zar i sam GOSPOD koliko se secam govori sledece :“Ako vidis svoga brata da gresi, prvi put opomeni ga nasamo,a ako te ne poslusa uzmi svedoka sa sobom te ga opomeni,a ako opet ne poslusa iznesi pred Sinedrion, i neka ti bude kao bezboznik ako se ne ispravi“Nisam tacno ovo interpetirao,ali sustina je u tome da smo svi podlozni kritici i ispravljanju,nismo mi nepogresive pape,bilo da smo duhovni pastiri ili mirjani.Svesteno-monaska sluzba je i delatnost-profesija koja moze biti obavljano cestito i valjano dusekorisno u odnosu na verujuce,a moze biti obavljena lose i neposteno i stime i dusegubno u odnosu na verujuce.Imam primer da je izvesni vladika jedom od mojih sinova koji je pripomagao u oltaru preporucivao mu da se pricesti u nedelju izvan posta,na sto mu je on rekao da ne posti redovno i da se nije spremao pokajanjem,postom i ispovescu.na sto mu je vladika rekao da nema veze jer i svestenici se van posta se pricescuju,ali koliko znam moraju postiti sve posne dane u godini.Sta sad reci,dali moze duhovno lice da menja ustaljena pravila-kanone u crkvi,ili je to samovolja i gordost papizma.Ko je doveo do raskola u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi 60 ih godina ,ljudi iz crkve pod uticajem razliticih politickih struja,sto je dovelo do unutar sukoba medju morjanima, i sada se to opet desilo delimicno u Americi i Australiji.Kada se raskol zavrsio pocetkom 90 ih,sve je svima oprosteno,ali mnogi akteri tog raskola pomrli su ne pomireni. Ne treba se odaljavati od CRKVE,ali nesme se nikomu dozvoliti da je iznutra rusi ma ko da je on. po tituli i zvanju.Treba spreciti bilo kakve deobe jer tu najvise strada verujuci narod.Da se pazljivije postupalo sa pojedinim ljudima iz CRKVE nebi sada imali pojavu tzv, Zilotizma, cepanja i stvaranja egzilne eparhija.Od cega su oni pobegli,ja ih ne zastupam,ali tu je bilo dosta arogancije, i pizble od pojedinih vladika koji sacinjavaju sabor,samovoljni su svojim eparhijama,a druge hoce da uvedu u red., a i ovi drugi Srpske inatdzije terali su do kraja.Raskol iz 60 ih bio je uzrocno- posledican komunistickom vladavinom i mesetarenjem unutar CRKVE,a ovaj sadasnji je uzrocno-posledican kapitalisticko liberalnom vladavinom i njihovim mesetarenjem unutar CRKVE.Kako je prvi raskol prevazidjen sa nestankom komunizma,tako ce i ovaj drugi biti prevazidjen sa nestankom liberalnoga kapitalizma.

  3. У коју групу верника се убраја епископ Лаврентије и свештеници који
    се папи поклонише и руку пољубише, као и сви они који их у томе следе –
    ћутањем, тихим или гласним одобравањем и подржавањем?
    Такве групе “верника“ нема у Бокановој класификацији – а зашто???

    https://www.youtube.com/watch?v=l5B310f1N38

    А, ту је и епископ Порфирије!
    Ако се руковао, није морао папи руку да пољуби, зар не?
    Мизерно!
    https://www.youtube.com/watch?v=mqvf-79QwQw

    И док Владика Раде није хтео ни из кочије да сиђе, и тако поздрави
    папу /“Писма из Италије“, Љубомир Ненадовић/, ове несреће од
    епископа и свештеника, клече и руку љубе папи?!
    Баш да се згрозиш!!!

    Драган Славнић

  4. Дуго нисам прочитао смисленији, разложнији и тачнији чланак о духовном стању српског народа.

  5. Gospodine veleuceni Ja,daleko sam od istine,ali ono sto napisem prosto i jednostavno, dozivljeno,iskuustveno,mozda pogresno ali jasno i glasno.Ja nisam nekakav visokoskolovan da bi se nosio sa vasim mudrorijama,igrom reci,filozozofijom i molio bih te ,Vas kako ti vise odgovara,budi -te konkretnij,kao i neki drugi sto pisu da Vas i mi nepismeni razumemo sta hocete da porucite piscu teksta,onome o kome je rec,ili siroj publici, .Ovako ja prosti mirjanin treba da trazim tolmaka da mi objasni sta je doticni hteo reci.Dali se slaze uz receno ili protivu reci, i sta vrli,jer meni ovo dodje nekako okruglo pa na cose.MOLI VAS UCENI ( bez zelje za ironijom radi mene polupismemoga,a mozda i nekih drugih,niste vi krivi sto sam ja ostao prost),to sto znate i zelite reci,recite onako prosto narodski,da sutra ne bude eto pogresno ste me razumeli,ja to nisam mislio-la.,Reci te ljudi jeste li za ili protivu (drugacije mislite) o tome o cemu se govori,pise.,ja gresan i prost reko onako obicnim jezikom ono sto licno iskusih,i saznah od bliznji svojih,prozivljavajuci vreme,ljude i dogadjaje.,a vi kako hocete.Nemam zlu nameru,niti ironiju verujte ako hocete,mozda ste zaboravili da se narodski izrazavate,kao ovi na televizoru sve nekakvi kol centri,tok sovui,softi itd.Izgleda kao da su svoj Srpski jezik zaboravili,a tudji nisu dovoljno naucili.Sve je to jedna poganstvina,izrodistvina,bljutavo i gadno do povracanja.Ajde necemo sada televizor prekstavati u nekakavu kutiju pokretnih slika,kompjuter-internet u kutiju sve znanja,itd.ali zar juce nismo govorili ,pozivni centar,otvoreni razgovori,ili kako bilo,mekano itd.vec sada se Srbijom uceni mudrjasi u naletu ne zadovoljstva ,mesto „jebem ti“ prolama“fakin“, i druge postapalice,ne svojstvene nasemu narodu i bicu,kao i nekakvi sportovi,kriketi,bumeranzi i druge gluposti kao da mi nismo znali da se igramo ,klisa i palije,luka i strele,pracke,mice, zemljopisa i drugih igara gde se koristio mozak i snalazljivost.Nismo mi nikakva divlja plemena kako nas ova politicka pogan prikazuju u zadnjoh 2 do 3 decenije.,a i tudjini tretiraju.

    • Dragi moj Srboljube,
      Dizvoli mi da ti kazem da su tvoje namjere casne, no metod ti pigresan-
      iz iste “ sredine“ koju, opravdano, kritikujes! U onome sto pisem neces naci n i j e d.n u stranu rijec, odnosnu da nije srpskog govornog tijela i duse, jel’ tako!; a pisati na nacin da “ svako razumije“ implicira da glagol “ pisati“ treba izbaciti iz recnika, time i uz upotrebe, te- nepisati! U svakoj djelatnosti- u
      PISANJU pogotovo- poravnanje po smislu ka n i z e m jest izumiranje, Srboljube; a pismenost nije u kolicinskoj raspisanosti, no u zgusnutosti smislenoga- stremiti je ka visem, a ne traziti da ni z e bude mjerom. Ono sto i sam kritikujes- ponekad sopstvenom mislju sebe pobijajucu- u namjeri ti je da isto ne smije biti nosiocem drustva u kojem zivis, u protivnom karleuse- dakle ono sto i sam kritikyjes- su dovoljne kao nosioci umstvenosti; evo, kako, recimo, da ja zahtevam da moramo svi biti na duhovnom nivou tome bajcetinca zvanog r a k i j a, kako bi
      smo se, bivajuci t o m e , kao t o m e razumjeli!? Zar je uopste u svetomizmu pitrebno razumijevanje, kada se tu nema sta razumjeti, a, tek, o umskom da ne zborim. Svaka nivelacija – eto, strana!?- , a kamoli ispostavlhanjem kao mjerom onoga dolje, recimo tomom rakijom, veliko je zlo svedokom kojega je upravo ono sto i ti kritikujes, Srboljube.
      Namjere casne koje su ti pripadne porodice, dadne li Bog!, duhovno stanje da se mjeri po visem, nikako nizem! Onome prvom- visem!- nije u duhu da bilo koga vidi kao nizeg, no da glupost izvrgne misaonom ruglu, kako bi ruglo, mozda, utihnulo, ako ne i nestalo- dobrim ti je primherom
      na nivou p i s a nj a ruglo, recimo, izvesnog Kolje o nekim tamo UN- ono, Srbolhube, nije pisanje, no ruganje pisanju- u p i s a nj u je, onda, dovoljna zitoradjna ceca; a gdje smo, onda, Srboljube!? Tamo, koje „tamo“ i ti kritikujes, da t o m e
      nebismo bili. Ovo je uglavnom kritika onog m e t o d s k o g kojega ti, gire, nametnu
      Uz topli pozdrav, Spase Uzelac

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде