Насловна Актуелно Жикица Симић: Српски унутарнационални нацизам или аутонацизам

Жикица Симић: Српски унутарнационални нацизам или аутонацизам

477
21
ПОДЕЛИ

Добро је познат социјално-психолошки синдром или феномен “жртвеног јарца” када се нека мањинску, маргиналну, и као таква незаштићена и рањива групу, у периодима тешке, дуготрајне и економске кризе као што је наша, због нагомиланих фрустрација услед неостварених виталних животних циљева, изабере као погодна мета која ће се прогласити извором или кривцем свих невоља и над којом ће се искалити бес и мржња (барем вербално, ако не више од тога). Kад су људи социјално незадовољни, неостварени и неиспуњени онда траже кривца на кога би све то могли да свале. Они су умирени и осећају задовољство кад је “кривац” пронађен, кад се може мрзети.

Такав синдром се најпре и највише испољава према оним другима (из туђег рода), али понекад она зна да се окрене и према онима из свога народа (некој новој, новопридошлој групацији) када се због поменутих разлога, тј. ограничених животних шанси (пре свега доласка до посла) онај други види искључиво као угрожавајући ривал, као нелојални конкурент који претендује на оно за шта мислимо да ми имамо искључиво или барем приоритетно право.

Фашизам и нацизам су данас у нас веома банализоави термини и као такви доста недефинисани и олако употребљавани или злоупотребљавани. Иако би се овај термин учинио претешким, претераним има нешто у нашем народу што, по својим манифестацијама, наликује томе. Нацизам нису само логори и гасне коморе, то је његова природна екстремна последица и коначна манифестација. Нацизам се заснива на преувеличаној или умишљеној психологији и идеологији угрожености, ускраћености и неравноправности, нарочито у фази свог настанка, која може, али не мора, да доводе до најстрашнијих последица.

Српски народ се често и масовно жали на свој “незавидан” положај у односу на све остале који чине његово укупно животно и радно окружење. Добро су нам познате чувене реченице “Сви други имају имају већа права од нас”, “Срби имају најмање права у својој држави”, алудирајући на неке националне мањине или странце (заборављајући или неприхватајући да је Србија ипак држава грађана). Ако се припадницима угрожене социјалне мањине у нечему болећиво “прогледа кроз прсте” то се узима као доказ њихове повлашћености у односу на већински народ.

У таквом уобичајеном националном претеривању у истицању своје угрожености и ускраћености предмет жалбе су и саме животиње. Позната нам је и, до изнемоглости и тривијалности употребљавана, реченица, од које бруји цела земља, да чак и “пси луталице имају већа права него људи (Срби)”, да су заштићенији. Не знам само колико њих би се мењало са тим псима луталицама којима толико завиде, као и са припадницима неких “привилегованих” мањина који уживају нека “екслузивна” права или су изнад закона.

И сами немачки нацисти (а после њих и многи други) су, у тренуцима велике економске кризе у Немачкој, замерали Јеврејима што су се превише размахнули и што све држе у својим рукама класе, као и да се “држе” међусобно. Нацизам полази од идеологије тла и резона: да ови који су дошли после нас на нашу земљу (у наш родни крај, родни град, земљу) имају недопустиво већа права и бољи положај од нас.
Србија је, иначе, земља бројних подела, како оних историјских, и још увек актуелних, на четнике и партизане, и оних других које прозилазе из њих или су им сличне (нпр. ројалисте и републиканце…), на “прву” и “другу” Србију итд. Поред тога, она обилује разним анимозитетима и поделама по разним другим основама. Тако имамо подвајање на староседеоце, старограђане (са толиким комплексом супериорности и поносом на своје градско порекло од 3-4 колена, или мање од тога, као да директно потичу од Адама и Еве), и оних који су стигли после њих и закаснили да пободу колац и кажу “ово је моје”, тј. када је ваљда “истекао конкурс” за насељавање тих градова на које домороци полажу своје (апсолутно или барем приоритетно) право, и оне који нису ни напуштали свој завичај. Имамо доста оштре поделе на оне културне и некултурне, на грађане и сељаке, северњаке и јужњаке, на центар и провинцију, на оне који су “сишли са планине” или брђане и оне из низије, на првоборце и другопозивце, а у цркви на староверце и новокомпоноване, помодаре, и тако даље у бескрај.

Тако, један број Војвођана, упркос дугој традицији мултикултуралности и толеранције, није се много радовао “дођошима”, а још мање престоница својим сународницима из “унутрашњости”, а ови, пак, из унутрашњости изгледа још теже подносе “Kосоваре”, што важи и за Нишлије који опасност виде и у досељеницима из других крајева.. Многи од њих, иначе, воле да се наслађују тим дискриминативним и увредљивим изразом “Kосовари” лажно се правдајући да их тим изразом праве разлику од оних са презименом Kосовац и припадника обавештајен службе KОС. Неки се не устручавају да их отворено називају Шиптарима.

И не само у Нишу, кад се нађете у Kрагујевцу, Смедереву, Kрушевцу и Kраљеву, Јагодини, чак и у Београду, а не морате ни да се нађете тамо, довољно је да погледате неку од страница на друштвеним мрежама где има коментара становника ових градова, врло често ћете наићи на коментаре типа – „Kосовари су криви за све“, „Од кад су Kосовари дошли“ и сличне. Да није људи са Kосова,вероватно би се нашли неки други који су криви за све проблеме, јер тако је то у Србији, увек је неко други крив.

Нетрпељивост према “Kосоварима”, што баш и није у складу са толико извиканим традиционалним српским гостопримством, прелази у праву хистерију у многим србијанским градовима, како оним шумадијским чији житељи и сами у многоме воде нешто даље порекло са Kосова, тако и у оним моравским и централним деловима Србије, као што је Смедерево чији је, иначе, оснивач Ђурађ Бранковић, син “Kосовара” и, то још издајника, Вука Бранковића што се често замера и Kосовцима.
Пребацује им се много ствари: мањак културе и прихваћености правила и услова градског живота, “непатриотска” или издајничка продаја својим кућа, станова и имања Албанцима и (и то по наводно високим ценама), за разлику од властите староседелачке и родољубиве продаје својих плацева и станова тим истим “Kосоварима”. Замера им се наводно богатство. Уз све то, превиђа се да је међу њима велики број којима је имовина запаљена и оних који је нису продали по нарочито повољној цени, као и да међу њима има и доста гастарбајтера, а што је извор имовног стања неких од њих.

А све то изгледа изазива завист, уместо жељеног сажаљења према избеглицама које би волели да виде у инфериорном и незавидном материјалном положају. Главни проблем расељених лица с Kосова (и свих претходних избеглица) је и што се не уклапају у очекивања и стереотипне представе о некадашњим типичним избеглицама, са воловском запрегом или завежљајем најнеопходнијих ствари на леђима. “Да смо јадни и зивимо у колективном центру тад би нас жалили а овако нам завидите ако смо се снасли…” – рече “Kосовар” на једном форуму где се водила једна од многих жучних расправа. Ако се још дрзну да у том “сналажењу” превазиђу и староседеоце онда завист и мржња достиже свој врхунац. Сама чињеница поседовања бољих и већих аутомобила и стамбених објеката се доживљава као разметљивост, “бахаћење”, “гурање прста у око” уместо очекиване и жељене слике ојађених бескућника.

Пребацује им се и што се друже или држе скупа, као да је то аутоматски уперено против других. Ни то њихово држање, пошто долазе из традиционалнијих крајева где се више држи то рођачких веза, неће дуго трајати и већ је приметно њихово лабављење.

Такође, замера им се што су уопште дошли и што се не врате тамо одакле су дошли јер док они нису дошли у Нишу (и другим градовима) је било све бајно и сјајно: привреда је радила, запосленост и стандард, безбедност и култура су били на високом нивоу, а сада нема посла, омладина се коље на улицама, а све то са доласком Kосовара. “Рођене” Нишлије су и даље оне старе, ни за длаку се нису промениле у време транзиционе кризе, а свако погоршање и опадање нивоа градског живота им је дошла споља, са придошлицама.

Слична одбојност је постојала и према избеглицама из Хрватске пристиглим у Србију после злогласне “операције” “Олуја”. Зато је Бора Чорба и написао ону ироничну песму: “Београде, у жице нека те ограде, да не уђу избеглице јер су изелице…Нек иду кући лепше је без њих..Нека се врате међ Хрвате…”. Није им помогло ни то што се њима приписује већи степен опште културе.

Та масовна хистерија против избеглица из Хрватске и БиХ се, ипак, стишала или, можда чак, сасвим ишчезла пошто њихов егзодус ранијег датума. Али, оно што је важно јесте да се њихов долазак са Kосова одиграо у виду наглог и масовног прилива (након мартовског погрома крајем прошлог века) са неким накнадним таласима исељавања, у један ограничен број шумадијских, моравских и централних градова што је битно утицало на њихову демографску слику. За разлику од прогоњеног српског становништва из северних република које је било прилично равномерно распоређено по целој земљи па је њихово присуство било мање приметно, и отуда мања нетрпељивост, оно са Kосова је неравномерно и значајно сконцентрисано у ограниченом броју градова. Зато су тензије и анимозитет према досељеницима са Kосова пре мартовског насиља, када су пристизали постепено (углавном у исте градове, као и после), биле знатно блаже.

Овде се, дакле, не ради само о односу према избеглицама са Kосова, већ и из Босне, Kрајине. Староседеоци, су неретко склони да паушално оптужују већину избеглица са Kосова, из Босне и Херцеговине, из Хрватске, да су богати, да брже долазе до посла, да су привилеговани на штету локалног становништва. Обично се могу чути жалбе: “мој син нема посао јер Црногорци, Kосовари, Босанци и сви остали имају предност у запошљавању”.

Такође, данас се све чешће чују огорчене тврдње да Србијом данас владају и држе руководећа места све сами Црногорци, од шефа државе, преко министара, директора, полицајаца…Београђани се жале што су на директорским позицијама обично Црногорци. Скоро је фејсбук “запалио” један цитат, један од оних јефтиних који “засени” својом простотом” и плиткошћу: “волим снег јер је то једино што дође са планине, а не постане директор”. А питам се ко брани Београђанима и осталима да постану директори. Његови аутори нису свесни колико је ономе “са планине”, тј. из сељачко-радничке породице, без икаквог “културног капитала”, са трошковима школовања у непознатом граду у кога су га родитељи послали, далеко теже да оствари то постигнуће у односу на оне којима је све то испред носа. Они “са планине” у новој и непознатој средини морају више да се труде да би се доказали док за све то време домаћи студенти уживају лежерну урбану филозофију продужене младости и школовања (“опуштено, брате”) и на крају окривљују оне са планине. Можда и они “са планине” бирају професије које доносе виши статус и моћ, али зато ови из универзитетских центара бирају помодне фенцy професије. Осим тога, с обзиром на висину цена студирања они са планине све мање и могу да се школују.

Овакве реакције против новајлија показују да не постоји елементарна свест да се урбани дух једног града не брани малограђанским и чаршијским поделама и руралном психологијом и филозофијом “да нико не уђе у наше село”, да свако остане закован за свој завичај и да се не мрда из њега без обзира на животне околности.. Права урбаност се обично одликује отвореношћу, предусретљивошћу, прихватањем разлика и другости а не малограђанском искључивошћу, затвореношћу, нетрпељивошћу, суревњивошћу, завишћу, мржњом, лицемерјем.

Не волимо своје избеглице и придошлице иако смо један од највећих избегличких народа како унутар своје матичне државе тако и према споља, тј. широм света (како из политичких тако и економских разлога). Ван земље живи вероватно исти број Срба као у матици. Избили смо на прво место у свету и по одливу мозгова. Тешко је рећи да ли постоји народ који је толико одбојан према својим избеглицама и придошлицама. Боље смо прихваћени од других у том белом свету него од себе самих. Али, у тим модерним грађанским државама Европе и света сасвим је уобичајена животна динамика, као и професионална и просторна покретљивост (промена више радних места у току живота у разним крајевима земље). Тамо се никоме не гледа малограђански “у зубе” одакле је дошао.

Људи не схватају да припадност својој држави (па и нацији) има формално-правни и суштински приоритет у односу на нашу локалну припадност (завичају, родном граду) и умишљене предности које произилазе из те припадности. Осим тога, све те локалне поделе племенског типа и нивоа показују да нам националне свеси, зрелост и јединство на веома ниском нивоу.

Иако су жртве оваквог негативног расположења, знам да тај однос према избеглим или расејаним лицима са Kосова не би бољи ни да је ситуација обрнута, тј. када би они били у прилици да буду домаћини, али тај аргумент не може послужити као оправдање онима који се тако однос према њима. Није намера да се овде неко брани или му се држи страна већ покаже у каквом се моралном, духовном и цивлизацијском стању налази нација.

Жикица Н. Симић

ВИДОВДАН

21 КОМЕНТАРА

  1. 1.) да би неко оперисао појмом НАЦИЗМА ваљало би да нађе његову дефиницију. Није једнозначна, има спорења, али обухвата корпоративну државу, једнопартијски систем, насиље према другачије мислећима и под обавезно – ратни план за ширење животног простора. Тако да је јако неукусно то приписивати Србима у било ком виду.
    2.) нација је једина гаранција слободе и права човека. Нација је групација људи који деле многе заједничке одлике, заједничку прошлост, систем вредности и идеале, и по природи ствари имају обавезу да се штите између себе. „Националне мањине“ је погрешно одабран термин, то су народне мањине, а добрим делом припадају доминантној нацији.

    Сипање жучи на мање и слабије, досељенике и Косовце, није национализам, већ израз сопствене беде. Негде је повезано са удварањем моћнима (ево и ја ћу да их пљунем 2х).

  2. СМИШЉЕНО НАС РАЗБИШЕ И ПРЕКО ЗАМЕНЕ ПИСМА, УНИШТИШЕ НАМ ИДЕНТИТЕТ НА ТАЈ НАЧИН, А ТО НАМ ОБЈАСНИШЕ КАО „БОГАТСТВО“! Срби су умногоме уништени. Разорен им је идентитет, осиромашена култура, има много привилегија, нераван је однос међу појединцима, има много социјалне неправде, Устав и закони су умногоме мртво слово на папиру. Ништа не функционише за све људе лако и нормално. Остварити неко право које човеку следује по закону је мучан процес. Остварите, на пример, по Закону о одржавању стамбених зграда поправку крова ако сте на последњем спрату па вам прокишњава, а то никога, па ни градске власти не занима… И ко је угроженом човеку онда кри? Свако, а поготово они који су ти најближи, ма то биле сироте протеране избеглице. Ако сте јадни у свом праву, у суду, у беди, нико вам не ваља, а још ако видитре да неко од сиротих избеглих лакше и брже оствари неко право од вас јадних, крив вам је и тај који је однекуд морао да побегне.
    То толико назадовање, нажалост, није се могло Србима случајно догодити. Све шпто је функционисало више деценија у Југославији није могло Србима случајно да се догоди. Смишљено је на томе рађено. А у тој смишљеној радњи на штету Срба радили су и многи Срби. У свему општем полому Срба и српског народа и нације разарано је све, а поготово оно највредније. Разаран је темељ српског идентитета. Увек се сетим шта је Србима урађено с њиховом ћирилицом. Неко је велику истину рекао: да смо остали јаки у ћирилици, да нам није смишљено замењена, Срби би били много теже уништени, разбијени и разобличени у свом својству. А Срби и данас не виде зашто им је и како сатрвена (замењена ћирилица). Па и данас српски кукавни лингвисти у институцијама за језик тобож брину за ћирилицу,а брину тајкио да је не могу сачувати. Брину за ћирилицу тако што продужавају добро смишљен начин за њено линчовање, убијање. Нормирају српски језик и данас на два писма. Раде оно што нико у Европи не ради. Нико није насео на глупост о нормирању свог језика на два писма. Тим се служе српски лингвисти да би, тобож, чували ћирилицу. И народ су тако довели до незнања и заблуда, па неуки људи мисле да је то наш „успех“ што смо тако ишчашени из нормалног света. И тако смо разбијени као народ, као нација. Разбили су нас на два писма у свом писању, па смо као народ, неук и сирот, и по том основу тешко посвађани

  3. Господине, прочитајте озбиљни осврт господина Збиљића, посебно ставове око уништавања и затирања ћирилице. Избјегли из Хрватске, па и БИХ углавном употребљавају латиницу и намећу српском народу, који их је примио широког срца, латиницу или како је онај шмркави Чедо рекао прије неколико година у жалосном Парламенту: „Нећемо ваљда у Европу са патриотизмом и ћирилицом“. Човјече, то је рекао посаланик унесрећене Србије у сред Парламента, који је и сада посланик.
    Друго, не могу се протјерани са Комета назвати избјеглицама, односно Космет је у Србији и не може неко бити избјеглица из Чачка у Београд или из Приштине у Ниш или из Крагујевца у Ваљево, или из Косовске Митровиоце у Доњу Пиносаву. Не може се неко назвати избјеглицом у властитој земљи. Био сам члан Коеновог одбора за заштиту Срба из Босне, избјеглих Срба из Босне. Никада у текстовима нисам употребио ријеч избјеглица, већ избјегли унесрећени српски народ. Избјеглиоца ми некако поприма пежоративни призвук. Али Ви, господдине Симићу, нисте једну ријеч рекли како се један повећи број избјеглих из Крватске и БИХ понашају. Многи су дошли са огромним парма (као што је дан шљункар, један месар, један власник игара на срећу, власници ресторана, бутика, кафића, свештеници (има их владика). Дођите и посјетиде дјелове Н. Сда гдје су изградили огромне куће, дођите у Сремеке Карловце да видите какве су куће изградили, право Дедиње, а примају мјесечну помоћ. Запослени у општинама су 80 посто избјегли. Велики број њих се понаша осионо. Један избјегли има велики кафић, месару, стан у Земуну, кућу на Стражиолову с огромним воћњакјом, кућу на Банстолу и када му нису дали да проширри башту испред кафића је рекао“Дабогда Карловци отишли у Дунав“. Они живе у Србији, а гузе квасе у хрватскомн приморју и сви носе хрватске пасоше. На другој страни има сиротиње која је дошла са завежљајем у руци и која крпи дан за даном. Мора се у осмишљавању избјеглица наћи мјера. Погледајте на шта сада личи Н. Сад. Ја их дубоко разумијем, ишчупани су из миљеа гдје су живјели они и њихови дедови, прадедови, шукинддедови. То су велике трауме, али их не оправдавам, многи чак мрзе Србију. И умјесто да су насељени на Космет, по селима која су опустошена у празне куће, напуштена имања, они су се сконцентрисали и неколико великих градоива, претворили у бизнисмене, трговце, а има их који се баве и недозвољеним пословима. Сва грчка философија је била тражење мјере и хармоније, зато се и на избјегле не може гледати једнострано. Увјерен сам да ће се једнога дана то питање заоштрити, односно то тиња као подмукла ватра, једна жишка након пожара ако није угашена, ваатра се поново разбукта, то одлично знају ватрогасци. Можда се рођени у Србији једнога дана уклопе у живот Србије, али старији се никада неће уклопити, они су разапети између Србије и Крватске, односно Србије и БИХ. Знам, само напријед, да ће се на овај осврт дићи кука и мотика.

  4. Hm,hmm…da li je,programs, udruzenja starosedellaca arbiter u 1.200.000 primeraka, spas kirilice,ili poziv na pogrom, Srba,koji su uskocili u kirilicu,opravdan. Potez, ONO I DSZ Nnacista

  5. Javio se onaj- i z b j e g l i c a iz Hercegovine!- da, zaista!, sere sykladno prezimenu mu; onaj je to sto rece da je srpski narod m a l o y m a n , a stotridesetdve zemlje “ obisao“ zahvaljujuci grbaci Naroda; napljucka se, siroce, i ovdje; o n i o v i m a
    namecy latinicy! Poznaje znalcina! Bio po zemljama, pa nezna- oprostiti mu je!-
    Da ono nesti cirilice sto se po Beogradu pojavi, pojavi se zahvaljujuci i z b e g l i
    c a m a, kako ih izbeglica krsti; plandovao na grbaci naroda pa nezna najelementarniji statisticki, a zivotni, podatak, da su o n i u daleko vecem procentu cirilicni od o v i h ; bageri, vile, krampovi, lopate…!- taj nivo ove muzerije- da!, mUzerije- sto celi zivot muzla kravu narodnu; a bio- zapamti se!- c l a n Kulenove Komisije!- ; od ovakvih niko pametan iste clanom ni nemogase biti, zato i dobismo
    k u l e n; a zna , covo, (i) anticku filozofiju!: od ovakvih znalaca iste oni koji je p o i m a j u neznaju je- zato i imamo valjanje gluposti pred kojom sva pamet ucuta i djenu se- preko grane u izbjeglistvo!
    I- evo Ga: a ti, laprdalo, sto si pobjegao iz Lazinog odjeljenja za pametne pises latinicom! To je umstvo i z b e g l i c e
    od hercegovine cijem pretku “ se dodalo“ u prezime “ ic“, pa po „icu“ us’o u Srbine!

  6. Пун погодак. Са шутим овном се не може полемисати. Вјероватно си се и ти узелац наузимао. Повукао си ме за језик. Многи су били ратни профитери, бацили су пушке, покуповали викендице, куће по Гроцкој, Банстолу, Чортановцима и које куде, најбогатији у Н. Сада су „несрећни“ избјегли, а власници велепних кућа, сваког мјесеца иду у општину по заслужену помоћ, примају пензије и од Крватске у Еврима (погледајте огромне редове послије 15 у мјесецу испред комерцијалних банака, многи имају дупле пензије, а ти лапрдало мора да знаш да за три и по године рада на ХРТ-у (поротјеран сам из Загреба у доба Маспокрета) добијам 6 и по Евра пензију, еј, псовачу, примитивчино, латиничару, лапрдало 6, и по Евра, скенираћу књижицу и замолити уредника Видовдана да објави, а има људи који то знају. Сваки пут се банкарке насмију када дођем по 6 и по Евра, а испред мене и иза мене у реду добијају пуне руке Евра, све избегле је Србија осигурала, дала им запослења, сви имају двојно држављанство, док је Србија грцала у санкцијама они су путовали са хрватским пасошем по цијелом свијету, школују дјецу по инострантвима. Подвукао сам, несрећниче, да има нажалост и оних који крпе дан за дан, али већина се обоготила, па им мајчица Србија не ваља, мајчица Србија шири „Српски унутарнационални нацизам или аутонацизам“. Стидите се. Срам вас било. Када је неко био тако безобразан или неваљал, моја је бака под горовитим Дутрмитором говорила: „Стиди се од гузице“. Ти се лапрдало ниодчега не стидиш, а од мог презимена правиш спрдачину, биједо људска, завежи и не лажи читаоце. Не измишљај лажи о мојој маленкости.

    • Tacno kako napisah: ici ce sa l a p r d a l o…Ali- necemo o tome, no o onome na sta se sam ulovio, te Kolju bratski pozivam na razgovor o njegovu „protjerivanju“ iz Zagreba u doba Maspoka. Dakle, dragi moj Kolja lazes li lazes. Protjeran? Lazes! A znas na koga si se namjerio, Kolja!? Na onoga koga si ti i razni pere milanovici, sipke predrazi, stevani pandzici… u doba maspoka
      Bezdusno politicki proganjali kao velikosrpskog- to vam je bila kovanicauzdanica!- nacionalistu- vi, ordinarni jygoslaveni, u prisustvu kakva hrvata cuteci hrvati…
      Bezdusno- da biste pokazali da ste veci hrvati od hrvata, a jos i bitnije za vas: da se pokazete koliko ste na
      l i n i j i- “ u ime Tita i Partije“; ja sam onaj kojega kada sretnete naglo glavu spustaste, ulicu brze- bolje prelaziste da vas se ne vidi sa sa cetnikom da ste… i brzo ste napredovali, onaj nesrecni Vjesnikov, a sada Novosti beigradskih novinarcic- iz Moskve nepismeni dopisnik, sto fajulteta nikad ne zavrsi, izlazirane biografije Branko Vlahovic- eklatantan primjer- svi ekstremno moralnopoliticki podobni, a ja, vama zahvaljujuci, n e p o d o b a n ; ja u gladi, vi sita partijskog trbuha, ja ponosan, vi gnjide; vise ste partijskih konferencija odrzali sa dnevnim redom: Spase Uzelac, velikosrpski nacionalista!, no vam je dlaka na glavi; takmucilu ste se u blhuvanju po stpstvu iBeogradu. I pokojni Jovo Miric mi govorio: bjezi odavde, ovi „nasi“ce te ubiti, nazvao Prvoslava Ralica, ja kod njega u CK na Novom Beigradu, no ne poslusa ga, nego, budala, opet u Zagreb- yzivao sam gledajuci kako uzivate u svojoj prostituciji spram hrvata… za sada samo ovoliko… Bice produzetak jer Kolja je feljtonista, umstvenik-znanstvenik…
      I da: i ovo bi, Kolha dragi, ti opovrgao, ali- sve je zapisano: Nacionalna biblioteka, Karadjordjev Park- i Novosti i Politika i Borba i Ekspres… toga vremena- sve ukoriceno i sve tamo, i ja i ovo sto izblejah…
      Kolja, ja se sa tvojim imenom ili prezimenom ne sprdam: svasta lanes, pa zaboravis- ti, bad u “ polemici“ samnom, a povodom tvoga umstvenoga feljtona o UN, sam objasni kako ti u Hercegovinu dosavsi predak- u srpsku sredinu- doda ono “ ic“; a bijase nekog , hm!, plemickog podrijetla; a Srbi ko Srbi-
      RAJA. Procitaj se , Kolja, onakvoj mizeriji skloni su samo titici, ja nikako, pogotovo na nivou imena i prezimena…
      I, molim Te: daj vise TRECI dio f e lj t o n a, kako bi mogao nastaviti ona
      prva dva

      Dakle, kategoricki: NE LAZI da si protjeran u doba Maspoka- uvijek si bio to sto si i sada- n i k o!

  7. Стварно не знам ко си ти сапаситељу узелац. Не знам, можда сам заборавио, можда смо заједно пили и јели, јер ја сам волио да се дружим са четницима.Не само што опет шириш лажи о мени, сада пљујеш по Бранку Влаховићу. Какав партијски састанак, сви знају да када сам радио у Москви да нисам био члан СК. Ти спомињеш Јова Мирића. Ти са оваквим лажима и рјечником немаш морално право да узмеш у уста тог дивног, храброг и великог научног радника, аутора многих кнјига, посебно „Криза система“, тада је од велике хајке дошао код мене у госте у Москву са Божицом (Јово и ја смо побратими, питај његову браћу , назови Николу, назови Божицу). Скенираћу и Рјешење којим сам удаљен са РТВ у Загребу, потписао га је тадашњи познати Иво Хорват. Дакле, не сјећам се да сам познавао тебе, мала гнјидице. Кажеш за мене и Бранка да смо „гњиде“, за мене да сам „нико“. Потпуно си у праву када сам се спустио на твој ниво у овој глупој и примитивној преписци. Ти говориш о полемици. Ма хајде Спаситељу, за полемику су потребна најмање двојица, плус да су нормални. А, ко год чита ову преписку види да нисмо ни ти ни ја нормални. Дај представи се ко си, можда смо те стварно Бранко и ја прогонили. „…. da, zaista!, sere sykladno ( не знам шта значи „с у кладно“) prezimenu mu“. А, онда лажеш и кажеш „Kolja, ja se sa tvojim imenom ili prezimenom ne sprdam: svasta lanes“. Са тобом нешто није у реду, дај мало се сабери, узми неку пилулу за смирење. Не знам гдје живиш, ако живиш у Београду, радо бих те срео, да попијемо кафу, да се напричамо, да евоцирамо успомене док сам ја би прогонитељ, а ти четник. Позваћу и Бранка Влаховића да дође у Мажестик и да нам у лице, уз присутво свједока, кажеш да смо били твоји прогонитељи, да нам у лице кажеш да смо гњиде, да ми у лице кажеш да сам н и к о. И стварно сам постао н и к о када ми неко може рећи да серем, да сам гњида, да сам нико, да сам лажов, да сам прогонитељ. Ти све ово што причаш о мени уствари причаш о себи. И да не заборавим, шта си ти као четник радио код Првослава Рлића. Ти ћеш рећи да пок. мој велики пријатељ и професор са којим сам након положеног испита и из његовог предмета постао пријатељ (прочитај мој интревју на десет дана прије смрти који сам урадио са великим српким умом Жарком Видовићем) није протјеран из Загреба. Дај Спаситељу уозбиљи се.

  8. Рећи да у српском народу има нешто што личи на манифестацију фашизма и нацизма је и срамота и глупост.То аутор текста доказује овим реченицама : „Сви други имају већа права од нас“, “ Срби имају најмање права у својој држави“.
    Али чувена је и реченица Кире Глигорова : “ Слаба Србија , јака Југославија.“ Она одсликава стање које је зацртано пре 100 година.
    Ево сада примера којима се доказује да су Срби прихватили да имају најмање права у својој држави.
    Пре неку годину власт у Новом Саду је одлучила да линије градског превоза обележи ћирилицом. што је у складу с Уставом Србије. Против тога су , у име мултикултуралности, одмах скочили „адвокати“ националних мањина из редова „друге Србије“. Нису рекли да су националне мањине тиме ускраћене у неком свом праву, него оне, а у ствари они, не могу да гледају ћирилицу као симбол српског нацизма.
    Нису националне мањине промениле ћириличке ознаке улица у Србији новим , на којима је и хрватско писмо, него они за које је гласао народ , научен да је богат са два писма.
    Професор Богословног факултета пише у Новостима да Срби требају имати меру у коришћењу ћирилице, јер овде не живе сами.
    Академик Предраг Пипер каже да заступање става по које је само ћирилица српско писмо може одбити умерене Србе од ћирилице. Тј. неумерени Срби су они који знају да ћирилица не може да опстане у двојству с туђом латиницом, па то још и јавно говоре, реметећи тако хармонију југословенства на коју коју су српски академици научени у време Александраи Јосипа.
    Професор Мило Ломпар је у својој књизи „Дух самопорицања “ за српско богатство имања два писма, иако зна да то води нестанку ћирилице. Па може ли бити већег националног самопорицања? А њега следи чак и ДСС. Његов функционер се позива управо на Ломпарове речи да се хрватска латиница догодила Србима као последица контакта двеју култура. Десила се Србима спонтано.
    Недавно лингвиста Владо Ђукановић комотно рече на ТВ да је ћирилица нестала као и народна ношња сељака на њивама. Као да замену ћирилице латиницом нису договорили управо лингвисти Новосадским књижевним договором из 1954.г. кад су у ту сврху српско име језика заменили српскохрватским. Хрвати су од „језичког заједништва “ одустали још 1967., али су српски лингвисти чак и 1992.г. имали своје Друштво српскохрватског језика. И клицали су од среће што им српскохрватско име нико није наметнуо , него је оно резултат њиховог научног уверења !!!
    Управо зато што Срби већ 100 година немају своју истинску српску државу, могуће је да се овде изроде изроде лингвисти који су у српском правопису написали да је и латиница српско писмо, и то истичући да је она остатак из српскохрватског ( југословенског) језичког заједништва.
    Неко је написао да су избеглице из Хрватске више за ћирилицу, него староседеоци. Није истина. Сви смо ми иста беда. У њиховом насељу Бусије готово да нема ћирилице. Они никад не псују мајку Туђману, него само Милошевићу. И при томе нису гори од овдашњих Срба који су паљењем скупштине довели на власт оне који ће уништити не само ћирилицу, него ће и пристати на отимање Косова и Метохије.
    Недавно упитах једног инжењера избеглицу, а и сам сам то, какав је његов став о ћирилици. Није имао времена за више од једне реченице:“ Доста ми је ратова и тих зај….ција.
    То је стање српског духа које су формирали школовани Срби.
    Кад је народ оволико пропао и разобручен, не само у писму него и у свему другом, онда приписивање њему фашизма и нацизма није само срамота и глупост, него и грех.

  9. Jutro je, za sada kratko, tek da udovoljim znatizelji premilog Kolje, inace potomka dodjosa u “ staru“
    hercegovinu SER ATLI-ja ( Komnen
    Kolja Seratic- bez „l“ u prvom delu
    “ feljtona“ u vise nego zapazenom naucnom radu o Ujedinjenim Nacijama znanstvenika i brozovog
    diplomate Kolje Komnena Seratlica- sa “ l“, a sve videti u “ polemici“ ovde na sajtu Vidovdana povodom p r v o g dela narecenog f e lj t o n a!), a onda mu Srbi- RAJA( OVO „RAJA“ DODAO S. U.)- dodali „ic“ ! Sve to vajnoposteni Kolja napisa i ostade ziv, evo- negira ( a, ono!, z a p i s a n o!) i- ostade ziv. I sve se to dogadjalo u doba tursko kada RAJA bi nabijana na kolac, a izvjesni SER ( zanimljivo: S E R! , neznam, valjda “
    gospodin“- pa, celo devetnaesto stoljece braca nam Englezi i nisu nista radili nego cuvali nas i od Turaka i od Rusa, posebno za vremena e n g l e z i r a n o g
    Dizraelija!- koce znati: mozda gospodin Kolja moralnu i diplomatsku zicu naslhedio od ovog
    pretka o kojem Kolja ponosno zbori,
    implicite: nisam porjeklom Srbin- pa, i nisko je to biti rajetin)
    Za sada, Kolja, toliko; o ostalom- Zarku, Jovi, narocito vlahovicima nesto kasnije; naime, ja ne bih diplomata i nemam ni sest evra hrvatske penzije i moram ici na pijacu nesto da zaradim…
    Do vidjenja, Kolja!

  10. Одличан текст. Аутор је убо право у мету, а господин Сералић га је својим коментарима, нарочито првим, само потврдио понављајући својим ставовима све оно што је аутор написао.

  11. Ajmo, Kolja, brate po feljtonu- i ovaj feljton da nastavimo…
    Dve bitne napomene ( svega tvoga sto se nabaca da se dohvatam-
    nepada mi napamet!, udaram, Kolja, po ovim na mobilnom slovima sitnim- sitna slova bas kao i dusa brozosrba: zamara, ubija…), jer opravdano mnogi mladji neznaju, a da bi smestili nesto dogadjajno u pripadan mu kontekst.
    Prvo: pripadasmo, Kolja, razlicitim svjetovima- ti politicarskom, ja potpuno potpuno suprotnom; ti i u snovima da te znaju, vide, zapaze suvari, baltici, dragosavci, a, tek!, bakarici( Partijo, namjesti mi Broza!), i Milke, naravno; ja u zarkoj zelji da mi se pruzi prilika da ih pljucnem, preko njih naravno i kolje (
    (mnozina)- ako prilika izvana nedodje, sam je stvaram, osvedoceni mazohista; vi, Kolja, jeste bili politicarske prisipetlje, no mi smo mnogo vise- ne, tek, intelektualno!- znali o vama i vasoj politici, no vi sami; priznajem: proganjali ste- tako ste napredovali!-, no uvijek zeljeli da se i s nama nadjete- intekektualno se, u vasim glavama!, legitimisali, ali: od broza i Partije nikad odstupali

  12. Извињавам се господину Сератлићу због грешке у куцању презимена, није било намерно, тек сам сад приметио. Све остало у коментару стоји.

  13. Druga napomena: Srbi preko Drine ne imase rezervne otadzbine- znani i neznani radjali se i umirali sa Kosovom i Srbijom u samrtnom hropcu, bas na nacin Ducica; odredjeni, kazem: odredjeni! sa nekih prostora recimo brozove jugoslavije, a dosavsi, recimo, u ZAGREB, imadjahu i rezervnu domovinu i rezervnu naciju- neki!, a sa prostora brozove crne gore i brozova kosova- decica blazajovanovicamilatovica, danasnji djukanolozi: tamo su crnogorci hrvatski obojeni, srbomrzitelji…, a mi, jadni!, cak i patili: pa, zar nismo jedan narod!?A latini to , naravno, znaju, pa „kljuc“ zadovoljavaju: evo “ srbina“ vlahovica, evo „srbina“ knezevica- i onog tvoga sto te, kako rece, na HRT! – u drugom pisaniju ispravio si se: RTV Zagreb- namjestio i onog nesretnog- ubise ga hrvati mu po snimanju postolujnog
    HARA po Lici- ! Bozidara ( ne ovog jada zivucega Boze! ) Knezevica… Latini, dakle, znaju, a o v i amebicni: za svaku situaciju drugu kosulju! Ajde, da apsolviramo onog knezevuca, direktora, kako ti rece- HRT-a, kasnjieg Milosevicevog diplomatu u Zagrebu ( i on je, naravno, tvoj prijatelj, ne sporim): veceg ustasluka, vece pljuvacine po Beogradu i Srbiji, po Srbima u brozovoj hrvatskoj nikad ne bi na Tv Zagreb do li kada on direktorovase tvojim HRT–om- htjede ga, kasnije, onaj nesrecni odsrbljeni Sutlic nadmasiti, no hrvati ga zasrbise- smrdi!- i otjerase ( nije mu pomoglo ni ocevo mu fihteanski slovljeno „Misljenje na narod“-nista ti,
    Kolja- da odmorim!- ne znas)…

  14. Evo, Kolha, ovaj feljton, po vremenskoj dinamici, gotovo da prati onaj tvoj slavni o UN…
    U okviru druge napomene evo jos jednog iskoka- za Maspoka malo morgen prognani Kolja sa, rece, HRT’a pamti, jer je sa HRT-a: zora, Cvjetno naselje, istocno zgrada CK hrvatske, zapadno zgrada „Vjesnika“- duhovno sjediste kolja( mnozina): plato zgrade- drugi paviljon- Cvjetnog naselja, ljeto ’71-e; na zgradi oveca grupa mladih, jugoslavenska zastava- bez hrvatske, sto je hrabrost samo lydaka u ono vreme, a u ambijentu najzadrtije ustaske mladezi iz zapadne hercegovine; vojni helikopter nadlece- i oni se, naravno, krste!-, slikaju iz gelikopterA, u Bg Politici slika i naslov, otprilike po sjecanju: Prvi otpor Savki i Tripalu ( kolje bili njihovi!); naime, ludjak Spase Uzelac okupio srpsku mladez i na paviljon- i neke amebicne, sa bezbroj kosulja, hrvatske crnogorce – i branka i bozidara…- zvao, gurao…, nije mu upalilo…, a mislio, plakao- pa, o n i su
    m i; sve to iz nekog prikrajka za maspoka prognane kolje gledale i: Mati Savka i Oce Tripalo samo da se nas ne
    (s)pomene… Sjecas li se, Mili Kolja, pa ti si za maspoka HRTovac i ti to znas!
    Treca napomena! Sta bijase maspok; prvo- ciljano na Beograd kao simbol, a u svrhu, drugo!, ciscenja brozove hrvatske
    Od nezaklanih Srba, trece- uvertira za devedesete kada plan, ne sav!-ostala je jos najmanje Vojvodina i Bosna do Drine- biva radikalno sproveden; eto, vec, i vremena Koljina diplomatizovanja i nadolazecih Kulenovih Komisija u kojima, sa novom kosuljom, mogu biti samo kolje( mnozina).
    Napomene, a dosta, za ovaj nacin, receno, no:

  15. Zamorno je ovo, Kolja, bolhe onako kako ti predlozio-da se sastanemo, te se raskantamo, ovako kao Srbi sigurno necemo…
    Ali, bez obzira sto prednje bi kao n a p o m e n e, samo jos malo, o ljudima se radi, pa cemu i ono sto se namjerilo…Prvo o Branku, kratko: bijase prvo moj, a onda tvoj ( tvoji su svi) prijatelj; ja u politickom progonu, Branko podoban-“ kljuc“!- i Suvar ga, uz desetinu jos- ovi najgori!- studenata ubaci u „Vjesnik“- da se politicki ispravlja – kroz Vjesnik!- maspok; ode u Moskvu kao podoban dopisnik „Vjesnika“, kakvih Novosti beogradskih! Nista lijepo iz Rysije o Rusiji za Vjesnik
    Ne posla- sve priljezno duhu hrvatskome. Kada dopisnik Novosti, znano! Ja Vjecnom Manojlu Vukoticu: Kako ste mogli stampati ovu glupost ( knjiga- lose stivo!- o Putinu) Brankovu, a jos sa ovako laznom, a u crtici!, autorovom biografijom ( rekoh Manojlu- i ovo he tvoj prijatelj, Kolja, moj, na srecu!, nije- o kakvim lazima se radi), a Vukota ce- uvijek spreman!: Branko je napisao svoju biografiju, a ja sam objavio ono sto je on napisao! Dobar je Branko, divnoga brata Dragana imao i ima, Gospod neka ga cuva! ( vidis, Kolja, da ne valja sve, jos manje! da bih sebe isticao preko drugih prihateljina ih imenujuci). Neka, neka Branko nosi i ovaj Orden Ruske Pravoslavne Crkve i-
    oprostice Branko.
    Jovo …

  16. Popusio, pa nastavio…
    Zarko, pa tu i Jovo…
    Jednog trenutka Bozjeg teski stradalnik Zarko, Bozje Cedo ( rekoh , Kolja, ne valja radi sebe sve druge pod “ prijatelj“
    Podmetati), a Kolja vecni nestradalnik, uvijek pronicljivo “ nadjoh se“…Dok Zarko na Fakultetu politicki razapinjan, Miric- asistent, momce!, kod Ivana Babica ( to je, Kolja, onaj sto se ’72-e pod kamion u Zadru bacio; pa, bez obzira na politicke stavove mu, postmaspokovski obracun sa njim predvodio njegov asistent Jovo- a ovaj- Ivan!- zaista poludio; nema tu nista, moj Kolja, srpskog i pravoslavnog, no najdrtalnija partijanstina i titovistina Jovina, a, nadasve!, interes: po tragicnoj smrti svoga profesora, ovaj mu preuzima kolegij- “ Uvod u politiku“ i vodi partijsku organizaciju- svi ga se bojase, kao srpskog titica, dakle po naciji nicijega…), ekstremno podoban partijski kadar- kako li se, Kolja ( ti znas, tebi su svi p r i j a t e lji!) prema Divnome Zarku ponasao Jova!?
    Ja neznam, ti znas, Kolja! Nisu Mucenog Zarka sa Fakulteta i dalje otjerali latini- ovi scine corbu, a onda latinski gleduckaju kako je Srbi kusaju- sami sebi dovoljni da se pojedu, bas kao ti i ja…
    Nastavicu, Kolja.
    .

  17. Dakle, nista ti neznas, Kolja- jer tebi su svi- radi tebe!- prijatelji…
    Necu dugo, besmisleno je, vreme ti oduzimam, a ti moras u nauku!, po principu: hocu da budem naucnik!
    Par godina po Zarku u istoj- najvecoj- predavaonici pocinju samnom- kolje(
    ( mnozina); moj slucaj vremenski trahao je mnogo duze od Zarkovog, naprosto- uzivao sam da kolje navlacim, totalni mazohista!, a nesebican: sve dajem da titici napreduju. Tek jedan- od bezbroja!-
    insertic: puna Dvorana u kojoj i Zarka ribali; nesto latina, a sve kolje; prvi red:
    Drugovi iz CeKa- Dusan Dragosavac, senilni Jovo Ugricic ( to je onaj sto se plasio u rodno selo da ode, Koljice, – tuci ce ga seljaci, a nece!, samo kazu, vole to- trogao Benkovac- Knin- sibenik; isti trougao rodni one nesrece Srecka Bjelica, prijatelha Koljinog!, jelda Kolja?, koji zaista imadase onu stvar pozadi u gacama i pri pomisli da ode medju svoje seljake- zaslyzio, a ma nebi ni njega tukli, oni to tako vole pa kazu) i Veljko Cvjeticanin- ovaj i profesoir sociologije na Fil. fakultetu- sve kao Srbi- tek ovo su m a s t a n i Koljini prijatelji; znaju latini; kolje udaraju, latini cute- dnevni red, jedna tacka: ja. Na kraju rec ja. Samo na Koljinog broza i nista drugo; sat vremena; jedna tacka na stropu! Po zavrsetku ka govornici trci jedna latinka- Nenada Vukman; ljubi me: cestitam, cista- zanosno ce, mladost!- metafizika!Drugovi iz CK cute- i Jovo; znaju oni, ali oni su Drugovi… i sada vas , kolha, gledam: bedni, jadni, zalosni; cetiri godine U, cetiri godine VAN… NEMAS TI POJMA NAUCNICE KOLJA STA JE POLITICKI PROGON. Prvo sam vam bio ULTRALJEVICAR- po Praksisu!- , a onda, bolje ce upaliti!, VEEELIKOOsrpski nacionalista! Gadovi!

    Ono- od Prvoslava Ralica( Koljinog prijatelha!) pravo u Institut drustvenih nauka-islim da se tako zvase: maidem kod Tatinog Dripca koji po Tati postade naucnik- Zarka Koraca, svjezeg asistenta da ga zae…vam, cisti mazohista! Neka te Ralic zaposli!, Tatino ce Mladunce, naprozoru kroz prozor buljeci
    Jedini, Kolja moj!, o kojeg se iz toga svijeta ogresih jest predivni Vladimir Sultanovic( kojeg Glumca bese Otac!?)Teska sam bitanga: molio me preklinjao u svom kabinetu na Ekonomskom fakultetu u Sarajevu da mu budem asistent na politickoj ekonomiji, pisao mi u Zagreb, a ja- na broza, na broza… Ne zalim ja za radnim mjestom- ta tri puta sam i sa posla izbacivan!-, no zalim sto povredih Dusu od Covjeka! Sjetim se sa sjetom uvek moga Vlade…

    Evo- samo malo rekoh ti Kolja kroz sebe o joviZarku,Branku…i koljima
    Suvisan si , Kolja!, a dobro bi bilo, sto to rece!, da se vidimo…Nastavi ono naucno djelo da drugi dio ne zaboravi prvi dio do pojave oba u trecemu…
    Pozdravljam Te, Kolja

    Spase

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде