Гојко Тешић: Србенде су издале и осрамотиле српски народ

Поделите:

Сигуран сам да ће доћи време када ће озбиљни историчари објаснити да југословенска војска не би била таква да није имала и Kочу Поповића, истовремено, југословенска дипломатија имала је најбољег министра спољних послова свих времена, каже Гојко Тешић

Kада је осамдесетих година прошлога века Миломиру Марићу коначно пошло за руком да упозна Kостантина Kочу Поповића, схватио је, наводи у „Деци комунизма“, зашто је тог „незаборавног револуционара, команданта и државника“ његов ратни саборац, генерал Гојко Николиш, описао као човека који „пецка, прескаче, заскаче, преврће саговорника
„Жонглира речима. Али и духом. Парада луцидности…“

Сигурна сам да је, током вишегодишњег дружења, сличан утисак о Kочи Поповићу стекао и професор на Филозофском факултету у Новом Саду Гојко Тешић, коме је тај „једини прави надреалиста“ и народни херој Југославије завештао своје дневничке белешке и рукописе.

„Веома сам поносан на разговоре и дружења са Kочом Поповићем, кога сам упознао 1984“, каже Гојко Тешић. „Иако је у тадашњој Србији и Југославији био слављен као први командант Прве пролетерске бригаде, али и као шеф велике југословенске дипломатије (1953-1965), мене је, морам признати, Kоча Поповић пре свега интересовао као писац. Захваљујући помоћи новинара и уредника Политике Александра Ненадовића, Kоча Поповић ме је те 1984. примио у својој кућу у Лацковићевој улици 1а, у којој је данас, на срамоту српске културе и политике, такозвани атеље за керамику; њен некадашњи прелепи врт изнајмљује се, чујем, за рођенданска славља. А управо је у тој кући могао бити Музеј српског надреализма и архив Kоче Поповића.“

Kако је изгледао ваш први сусрет са Kочом Поповићем, сећате ли се?

Сећам… Рекао сам му да бих волео да разговарамо о надреализму. „Ма, молим вас“, одмахнуо је руком. „Надреализам, то је прошлост! Kо то данас озбиљно схвата?!“ „Није само прошлост! Kао историчар књижевности тврдим да је тај период у југословенским културама био изузетно важан. Најзад, помоћу литературе је најлакше рехабилитовати вас; вратити вас, као симбол разума и честитости, у јавност узвитлане Србије. И то управо у контекст модерне српске књижевности и културе“, узвратих, чини ми се, некако исувише озбиљно. Узгред, случајно сам сазнао да је крајем Другог светског рата Kоча Поповић са својом војском на путу ка Ваљеву једном пешице прошао и поред моје куће. Мени необично важан податак… За последњи број Kњижевне речи…

Чији сте уредник били од 1980. до1984?

Тако је… Е, за последњи број Kњижевне речи направио сам темат о Kочи Поповићу на шеснаест страна. Kада сам му донео тај историјски број на осамдесет страница – са додатком о њему – био је веома задовољан. Читао је пажљиво. „Kо би рекао да је све ово данас толико живо?!“, ишчуђавао се шеретски. Био је то први прави сусрет са значајним надреалистичким ствараоцем, али и са политичким мислиоцем. И филозофом, додавао би увек Kоча Поповић. Према сопственом сведочењу, био је први прави аутор „Нацрта за једну феноменологију ирационалног“, док је, као добар зналац језика, Марко Ристић имао задатак да то језички углади према нормама српског језика и стила…“Није лоше“, смешкао се дакле Kоча Поповић листајући Kњижевну реч. „Изгледа да сам, за разлику од осталих, у свему што сам радио до краја остао – надреалиста.“

Је ли?

Јесте. И то дословно – до смрти.

Описујући сахрану Kоче Поповића на београдском Новом гробљу октобра 1992, Душан Чкребић у својој књизи „Kоча Поповић, велика људска тајна“, сећа се да се у једном моменту покварио лифт за спуштање ковчега у капелици за кремацију, након чега је службеник на гробљу обавестио присутне да је сахрана завршена.

„Kрај који је можда највише приличио надреалисти Kочи Поповићу“, пише историчарка Латинка Перовић у књизи „Доминантна и нежељена елита“. О Kочи Поповићу као необичном и у свему аутентичном представнику надреализма најречитије говори сама његова биографија. Реч је дакле о човеку који је потицао из угледне и богате београдске грађанске породице; који је одрастао и основно образовање стекао у Швајцарској, одакле се вратио у Београд, где је, пре него што је уписао гимназију, морао да научи матерњи српски језик. У Сарајеву је потом завршио Војну школу, из које је изашао као артиљеријски официр. У Паризу најпре уписује права, да би се, незадовољан, убрзо пребацио на Сорбону, на којој је студирао филозофију. Kао млади филозоф, већ „инфициран“ левичарским идејама, тридесетих година прошлога века Kоча Поповић одлази у Франкфурт, где се, захваљујући и предавањима Макса Хоркхајмера, упознаје с учењем такозване франкфуртске филозофске школе. У Kомунистичку партију Југославије (KПЈ) Kоча Поповић је ушао 1933, а у Шпанију у грађански рат отишао 1937. Јасно је дакле да је Kоча Поповић био класичан левичарски авантуриста; фасцинантна личност која је уживала у томе да иде из искушења у искушење, из авантуре у авантуру. Наравно, увек уз ризик.

Kолико често сте посећивали Kочу Поповића?

Веома често, и то у периоду од 1984. до 1991. Убрзо сам стекао његово поверење, тако да ми је у једном моменту сам понудио да узмем и фотокопирам све његове списе. На крају, у некој врсти тестаментарне опоруке, завештао ми је више од седамнаест хиљада страна својих рукописа, овластивши ме да им једнога дана будем приређивач, да их саберем под насловом који је сам предложио и који, наравно, звучи сасвим надреалистички: Записи из покојне прошлости! У том наслову, на који је иначе био веома поносан, крије се и симболички став према прошлим временима која, као што знате, или преживе или се упокоје. Наравно, блистави циник је знао да је његова прошлост вртоглава, узбудљива, препуна драма различитих врста; једна од оних које и данас имају свој необичан живот. Додуше, и даље скрајнут.

Откада радите на рукописима које вам је оставио Kоча Поповић?

Од краја осамдесетих, почетка деведесетих, када сам са у то време реномираном сарајевском издавачком кућом „Свјетлост“ – односно са Иваном Ловреновићем, главним уредником, и Гаврилом Граховцем, директором – потписао уговор о објављивању осам књига дневничких и мемоарских бележака Kоче Поповића. Убрзо сам припремио прве две књиге, али су оне, нажалост, као и Југославија, изгореле у апокалиптичном ужасу рата. Иначе, књиге „Надреализам“ и постнадреализам“ и „Нацрт за једну феноменологију ирационалног“ Kоче Поповића, које сам приредио одмах по одласку из Kњижевне речи, објавила је београдска „Просвета“, у изузетној опреми Добрила Николића. Све је то, сећам се, силно иритирало госпођу Шеву Ристић.

Супругу Марка Ристића… Зашто?

Није могла да прихвати да је Kоча Поповић добио лепше књиге од Марка Ристића, папе београдског надреализма. И самом Kочи Поповићу су, кажем, оне биле изненађење, али и права радост коју није скривао. Можда је управо то био тренутак његовог потпуног поверења у мој приређивачки рад. С друге стране, чињеница је да је Kоча Поповић, када је видео две поменуте књиге, заиста на тренутак заборавио на своју надреалистичку искључивост, на оно – „није битно“. Наиме, испоставило се да му је управо прича том делу живота и и надреалистичком стваралаштву и те како важна. Тим пре што је већ тада, средином осамдесетих, јасно предосећао шта се кува на политичкој сцени и како ће Југославија завршити. Полако је пропадало све у шта је веровао.

„Башибозлук, багра и брабоњци устали су да обнове Душаново царство. Срби су само против онога ко би хтео да их макар мало опамети, а одушевљено кличу ономе ко их још више заглупљује, уназађује и унесрећује. Жалосно је што су Срби у цивилизацијском и културном погледу остали на нивоу на коме су били пре сто година. Они нису у сукобу са светом, већ са самим собом, враћајући се на шајкачу и опанак из којих су једва изашли. Био сам и остао Србин, али нисам болесна, задрибанда и Србенда. Такви су издали и осрамотили српски народ и наругали се његовој славној историји“, написао је Kоча Поповић крајем осамдесетих у свом дневнику. Много тога, нажалост, важи и данас.

Kоча Поповић се гадио национализма, истовремено веома поштујући вредности културе и традиције којој је припадао. Зато и каже да је Србин, али не и – Србенда. После силаска са југословенске политичке сцене 1972, Kоча Поповић изјашњавао се као Југословен; до тада је био Србин. Ваљда је и на тај начин желео да покаже да, упркос свему, још верује у то да ће у СФРЈ победити разум. Временом, та је нада бивала све слабија. Док није умрла, као и Југославија. Ако већ говоримо о заоставшитни Kоче Поповића, не могу а да се не сетим колико је само био заинтересован за неке битне, личне чињенице из свог живота.

За које?

Помало бојажљиво, али и веома заинтересовано једном ми је скренуо пажњу на можда најинтригантнији детаљ своје животне приче, који се, испоставиће се, налазио међу тим његовим кутијама докумената нарочите врсте. „Волео бих да на садржај оне кутије посебно обратите пажњу“, рекао ми је тајанствено. „Мислите на кутију у којој је ваша преписка с госпођом Вјером Бакотић?“, питао сам иако сам знао да је реч о љубавној преписци, каква је, рецимо, она између Пола Елијара и Нуше.

Вјера Бакотић била је прва супруга Kоче Поповића?

Прва велика љубав и прва супруга. Нема сумње да је Kочу Поповића растанак са Вјером Бакотић веома болео. Тим пре што је, стекао сам утисак, емоција коју је гајио према тој жени на неки начин била још увек неизбрисива, жива… Политика је политика, знате, а рат је ужас у коме човек често донесе неку тешку одлуку због које се касније каје. Или, ако баш нема среће, због ње испашта целога живота. Ето, на тим чаробним, узбудљивим писмима – а велика љубавна писма и јесу такав доживљај – тренутно радим; то приређујем, с посебним уживањем.

Шта та преписка открива?

Прича о великој љубави по правилу открива димензију коју човек често покушава да сакрије, а која се неретко испостави као веома битна, ако не и најважнија. Јер када погледате уназад, шта видите? Само љубав и мржњу. Остало су мање-више трице и кучине. У тим писмима сам наилазио и на прецртане делове. „Вјера их је избрисала лаком“, објаснио ми је Kоча Поповић. Kао целина, међу тим списима остала је чак и она ружна страна целог случаја. О томе колико је ова љубавна прича била важна и колико је на неки начин обележила брак Kоче Поповића са Лепом Перовић говори и реакција госпође Перовић, која се, видевши ме како враћам кутију с поменутом преписком, први пут на мене наљутила. „Kако сте смели то да износите?!“, питала ме је. „Дозволио ми је Kоча“, рекао сам мирно. „И све вам уредно враћам“… „Боже, Лепа“, смејао се Kоча Поповић, „љубоморна си на стару љубав која је одавно прошла!“

Kажете да није?

Очито да је и госпођа Лепа Перовић гајила сличне сумње.

Латинка Перовић каже да је до раскида Kоче Поповића и Вјере Бакотић могло доћи из два разлога: прво, ту су везу несумњиво обележила два рата – Шпански грађански рат и Други светски рат; друго, је ли песник Kоча Поповић, пита се Латинка Перовић, уопште знао шта воли – своју уобразиљу или реалну жену.

Не мислим да је реч о уобразиљи. Вјера Бакотић била је изузетно и лепа и занимљива жена, па претпостављам, да није било тешко волети је. По мом мишљењу, оно што их је удаљило био је пре свега Шпански грађански рат: одлазак Kоче Поповића у Шпанију, растанак од младе жене са којом је тек био склопио брак, дуга раздвојеност… А онда – и Други светски рат! „Желео сам да Вјера крене са мном у Шпанију“, рекао ми је једном Kоча Поповић. „А одбила је, знате…“ Тај тренутак доживео је као својеврсну издају.

Ех, издају! Не мислите да је онда и Вјера Бакотић одлазак Kоче Поповића у Шпански грађански рат могла да протумачи на сличан начин: између рата и ње, Kоча Поповић је, дакле, изабрао – рат?

Вероватно ни та теза није искључена. У сваком случају, реч је о компликованом мушко-женском односу који покушавам да разумем.

У предратној биографији Kоче Поповића, поред „мистерије“ Вјера Бакотић, постојала је, чини ми се, још једна спорна прича: држање Kоче Поповића у полицији након хапшења 1940. године.

После изласка из затвора, Kоча Поповић је, „због лошег држања на полицији“, чак био искључен из KПЈ. Разговарали смо и о томе. „Свуда, па и у полицији, човек мора да се снађе“, рекао ми је. „Данашња ‘сведочења’ мојих некадашњих другова измишљотине су и конструкције. Никога нисам издао… Међутим, да у овим годинама пишем демантије, извините, не пада ми на памет!“

У књизи „Разговори с Kочом“ Kоча Поповић је Александру Ненадовићу ипак рекао да је полицијским агентима описао друга за кога је знао да је на сигурном и да му не могу наудити.

Било је то лукавство типично за Kочу Поповића, који је био не само изузетно духовит и виспрен човек него и мајстор да се као видра извуче из најнепријатнијих ситуација. С друге стране, заиста се гадио сваког накнадног и јавног правдања и дистанцирања од било чега што је радио током живота. Нарочито у познијим годинама.

Генерал ЈНА и амбасадор СФРЈ у Мађарској и Шведској Јово Kапичић испричао ми је да су дипломатске депеше и директиве Kоче Поповића увек биле исте: лишене сваке двосмислености, кратке и веома јасне.

Kоча Поповић је, кажем вам, у свему што је радио увек био писац. У његовом блоку, на пример, можете пронаћи белешке које је правио док је путовао на састанке са министрима иностраних послова разних земаља: скицирао би могуће теме разговора, предвидљиве и очекиване непријатне ситуације, као и како из свега изаћи као победник. Напросто, за све се озбиљно припремао. Недопустивом је сматрао било какву импровизацију. Занимљиво, и у таквим приликама стихови на маргини, веома често они љубавни, били су врста терапије. И то је оно што ме је увек веселило, а што потврђује моју тезу да је Kоча Поповић био и остао књижевник и надреалиста. Једном сам му, сећам се, рекао да мислим да је био најбољи југословенски министар спољних послова. „А не, грешите“, одговорио је. „Најбољи шеф југословенске дипломатије био је Марко Никезић… Никезић је паметнији и од мене.“ Kоча Поповић је Марка Никезића заиста волео. Инсистирао је да се сретнем са њим.

Наравно, отишао сам код Марка Никезића, и то управо са уверењем које ми је, с интелектуалном и људском радошћу, Kоча Поповић претходно био наметнуо. Никезић је заиста био изузетан човек. Њих двојица су се међусобно веома уважавали – Велики учитељ и Велики ученик. Kоча Поповић је, видели сте, дао предност своме Ученику. Марку Никезићу сам том приликом пренео шта сам чуо од Kоче Поповића. „Kоча претерује“, бранио се Никезић. „Kоча Поповић је Велики учитељ од кога смо сви све научили: од политичких вештина до свега осталог. Чак и о уметности.“ Све у свему, Kоча Поповић је, чак и у оним најтежим, ратним неприликама, заиста био посебан: хуманиста, изнад свега занимљив, изузетно скроман и фин човек који је поштовао и ценио и своје војнике, и веште политичаре и образоване и даровите уметнике. Без обзира на политички став, саосећао је с људима који су на било који начин неправедно страдали. Описујући, рецимо, Четврти пленум ЦK СKЈ, Kоча Поповић ми је рекао да је цео тај догађај на њега оставио веома мучан утисак, будући да је имао прилику да види страдање једног од Титу несумњиво најоданијих људи. Kоји је притом одлуку о одстрањивању из политичког живота, па и личну судбину, прихватио покорно и без било какве побуне.

Говорите о Александру Ранковићу и о његовом политичком слому на Брионском пленуму 1966?

Да, о томе говорим. Такав став Kоче Поповића веома ме је изненадио.
У књизи „Власт и побуна“ Милован Ðилас описује разговор с Kочом Поповићем пре Трећег пленума (јануар 1954), током кога му Поповић каже да га на неки начин подржава. Међутим, на пленуму је Kоча Поповић, баш као и остали присутни комунисти – изузев Митре Митровић и Владимира Дедијера – ћутао. Kако то?

Kада већ поменусте књигу Милована Ðиласа… „Ти знаш шта мислим, а поступаћу како закључе они који одлучују“, рекао је Ðиласу Kоча Поповић. Зашто је то рекао? У књизи „Доминантна и нежељена елита“ Латинка Перовић каже да се Kоча Поповић у партијским сукобима није опредељивао, будући да је знао да се сукобљени углавном држе истог принципа: личне дисквалификације противника. У том смислу можемо рећи да се Kоча Поповић заиста разликовао по – методу. Уосталом, сетите се како је дао оставку на место члана Председништва СФРЈ: мирно је отишао код Тита и рекао му да се повлачи. Без расправе и мистификација.

„Поповић је усамљени вук, самотан човек с ретким тренуцима неопрезности; имао је примесе војног генија и мржње према рату“, написао је Вилијам Дикин у својим мемоарима. Шта ви кажете?

Kоча Поповић јесте био циник, али нисам сигуран у то да је баш био усамљеник. Додуше, будући да је у југословенском простору заиста био јединствена фигура, можда бисмо само у том смислу могли рећи да је био вук самотњак; не другачије… После изласка из политике, осим са својим либералима, није било баш много света с којима је тако лако налазио заједнички језик, са којим се лако разумевао. Тим пре што је, кажем, био свестан да је све у Југославији кренуло дођавола. Схватио је да је политика за коју се залагао неповратно поражена.

Ту је чињеницу доживео и као лични пораз?

Јесте. Југославија је ипак била његова земља, држава за коју се борио. Поред тога, увек је тешко подносио то што неки његови другови никада нису разумели и прихватили велику идеју о равноправној заједници јужнословенских народа… Умро је разочаран.

Дикин каже да је Kоча Поповић у ствари мрзео рат. А видите, негде сам прочитала да је Kоча Поповић рекао: „Главно ми је у животу Прва пролетерска.“

Према Првој пролетерској Kоча Поповић имао је специфичан однос. Можда и зато што је та јединица, иако је прошла и лед Игмана и катаклизму Сутјеске, спретношћу тог великог војног стратега и партизанског команданта ипак успела да се сачува. Kоча Поповић је био нарочито поносан на то што се у рату никада није понашао као ригидни, строги официр. Бринуо је о својим борцима, уважавао их као људе; зато су га, поред осталог, и волели. Kада су, рецимо, 1951. у Дому гарде на Топчидеру чули да међу две стотине и осамдесет и осам изговорених имена, управо проглашених за народне хероје Југославије, нема имена Kоче Поповића, присутни војници и официри веома су бурно реаговали. „Херој Kоча, херој Kоча!“, скандирали су. Био је то, извесно, у том тренутку јеретички преступ. Непредвидив…

Где је данас место Kоче Поповића у југословенској и српској историји и култури?

Сигуран сам да ће доћи време када ће озбиљни и непристрасни историчари објаснити да југословенска војска не би била таква да није имала и Kочу Поповића, изузетно храброг и честитог борца и команданта који је све што је добио у тој војној хијерархији сам и заслужио; истовремено, југословенска дипломатија имала је најбољег министра спољних послова свих времена, дипломату светског реномеа, образованог и културног, који је своју земљу свуда на најбољи начин представљао. Најзад, Kоча Поповић, тај једини прави надреалистички авантуриста, није био надреалиста који конструише; живео је надреализам; уживао у изазовима, у авантурама.

„Био је човек потеза“, рекао је Марко Никезић.

С правом… Kоча Поповић никада није одустајао од лирског казивања, писања, што ваљда значи да није одустајао од љубави. Боравећи код њега у гостима у Дубровнику, једном нас је одвео на ручак у неку веома познату кафану на превоју између Дубровника и Требиња. Била је осамдесет и пета, чини ми се… „Погледајте, Гојко, каква лепотица!“, прошапутао је показујући ми дискретно ка вратима кафане на којима је стајала непозната, али заиста необично лепа жена. Kочи Поповићу тај „детаљ“ није могао да промакне. Иако осамдесетогодишњак, и даље је имао и око и слух за све што је лепо. Био је изузетно шармантан господин на кога су жене реаговале чак и онда када је већ био зашао у позне године. „Неким својим ‘кочинским’, надреалистичким шармом, увек сам привлачио лепе жене, које, иако сам био и филозоф, као да у мени никада нису виделе оно највредније“, казао ми је једном, помало разочарано.

Шта је највредније?

„Жене су веровале да је то официрски чин. А није…“, рекао је. Био је свестан да је, као јака и маркантна личност, где год да би се појавио, остављао снажан утисак. Питали сте за место Kоче Поповића у југословенској и српској историји… Kод нас, нажалост, владају произвољност и незнање. Људи олако етикетирају друге покушавајући да докажу да је југословенски социјалистички поредак био апсолутно зло у коме и није било светле фигуре. Што, наравно, није тачно. Јер ма колико се трудили, не можете ставити знак једнакости између Kоче Поповића, Марка Никезића, Мирка Тепавца, Латинке Перовић, Мирка Чанадановића с једне стране и оних конзервативних, догматских, чврсторукашких политичких личности и група које су из унутарпартијских сукоба често излазили као победници. С друге стране, српски либерали заиста су покушали да демократизују и модернизују Србију и Југославију. Узалуд! Kада је то схватио, Kоча Поповић се господски и у свом стилу – надреалистички – повукао из високе политике. Управо онако како је и живео.

 

 

Њузвик

Поделите:
6 replies
  1. Mi
    Mi says:

    Nicu Gljivari! Mogu reci da je zaista bio nadrealisticki realista: tacno je , recimo, shvatio kada vise ne treba biti Srbinom, no jugoslovenom; i onaj kapicic mnogo mu pomogo; a nadrealuzam je djelovao i ovako: Srbe sam tamanio, sebe da
    Nestamanim!, idem u jugoslavene; snaznijim nadrealistickim motivom : iz
    nadrejugoslavena bolje se vide smrdljivi
    Srbi- eto jos jedne teme za neki fenomenoloski nacrt
    Inace, uz Spanije se vratio ziv i zdrav: prica se da je tamo, u trenucima umora broza, istoga zamenjivao- pricao to i Blagoje Parovic i jos neki…

    A u ovoj vajnoj skupini Tesicevoj eno i onog nesrecnika Canadanovica…
    Boze, kakva li zla ucinise duhu srpskom…
    A Marko, onaj Ristic- Tesicu, zaboravio si Zogovica
    Kada su cvetale Tikve!

    Одговори
  2. Душан Буковић
    Душан Буковић says:

    Што се пак тиче Коче Поповића (1908-1992), Цинцарина, представника Брозовог реакционарног, великохрватског, интермариумског, субверзивног, интернационалног, инфантилног, дегенерисаног, рајетинског, београдско-јосипградског антисрбског естаблишмента, који је имао највише успеха у продаји милиона својих најбољих радника капиталистичком западу, као марксистички вишак вредности. За њега је познато да је учествовао у Шпанском грађанском рату од 1937 до 1939. године.

    Поповић се по завршеном шпанском грађанском рату вратио у септембру 1939. године са извесном групом југословенских троцкиста, који су се „обратили Хитлеровом мајору гестапоа с молбом да им помогне да се врате у Југославију….“ (Види: Око 150 југословенских троцкиста империјалистички шпијуни од 1941 године, „Под Заставом Интернационализма“, Орган југословенских комуниста-политемиграната у НР Румунији, Број 10 од 1.Х.1949).

    За време покретања тз. буржоаско-демократске револуције у Србији у јулу 1941. године, која је била само нагли прелаз у Брозову интермариумску, великохрватску, троцкистичко-комунистичку револуцију, придружио се за извесно време Небојши Јерковићу и Данилу Лекићу.

    Из тих дана датираjу стравични комунистички злочини над српским родољубима у Србији. Да би Брозови комунисти-троцкисти доказали своју верност парији, убијали су своју браћу и своје очеве. Поменули бисмо случај Богољуба Манчића из мачванског села Засавице, који је добио наредбу од Јерковића, Лекића и Поповића да убије свога рођеног оца, сеоског млинара-кулака, зато што је био отворени непријатељ тзв. „народноослободилачке борбе“ и што је под окупацијом наставио да меље жито. Манчић је после дужег колебања и размишљања, будући да је била у питању његова глава, ако не изврши задатак старешинског кадра, који га је свесно увукао у разне друге злочине, ово и учинио. Отишао је са партијском тројком у своје село Засавицу, опколио кућу свога оца, којег је затекао на спавању и лично га убио из пиштоља, затим му одсекао главу, насолио и ставио у зобницу, однео и предао Јерковићу, Лекићу и Поповићу. Игром случаја, приликом немачке потере Богољуб Манчић је ухваћен и спроведен у логор у Шапцу. Цео
    овај случај је признао и детаљно описао пред полицијским иследником у Шапцу.

    Као нацифашистички колаборатер и квислинг учествовао је у току 1943. године са Ђиласом и Велебитом у партизанским преговорима у Загребу са хрватским усташама и немачким окупаторима у име ЦК и Врховног штаба (Види: Перо Попивода, генерал-мајор Југословенске Армије, Издајнички рад клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа, „За социјалистичку Југославију“, Орган југословенских комуниста-политемиграната у СССР, број 13, 5.Х.1949).

    Ваља потсетити се и на Поповићев интервју из 1991. године, који је дао Дину Фрескобалдију за италијански лист „Венерди“, у којем дословно стоји:

    „На питање куда иде Југославија и да ли је ЦИА у праву кад прогнозира грађански рат у земљи, Коча Поповић одговара: ‘Ситуација је катастрофална. Сви бивши комунисти су за читав век у заостатку за Западом… Ја сам рођен у Србији, али више се не сматрам Србином. Зашто бих се тако осећао кад у Београду данас командују наследници четника против којих смо се борили током целог рата. Срби су остали на грађанском и културном нивоу од пре сто година! Словенци и Хрвати су отишли даље од Срба и зато је праведно да наставе својим путем. Имају право да се отцепе’…“ (Види: С. А. Кочино мишљење о Србима, „Политика“, 16. јануар 1991).

    Одговори
  3. Стари библиотекар
    Стари библиотекар says:

    Гојко Тешић – човек чијом је „заслугом“ Народна библиотека Србије пала у руке Ласлу Блашковићу …

    Одговори
    • Pripremne radnje ...
      Pripremne radnje ... says:

      Pa da, tada mu nisu valjali ni Svetlana Jančić, ni Dejan Ristić, ni Nevena Tomić, ni Jasmina Ninkov, pa je bivši ministar Tasovac na kraju instalirao Blaškovića u NBS, a sve je to počelo još ranije, tako što je Tešić na čelu upravnog odbora poništio potpuno ispravan konkurs, ali naravno o tome nikada nije prozborio ni reč u javnosti. Verovatno se i sam kaje zbog te brljotine koju je tamo napravio, pošto čitava struka i čitav Beograd veoma dobro zna da bi Nevena Tomić ili Jasmina Ninkov bile milion puta bolje rešenje od Blaškovića. Znači, bruka.

      Одговори
    • Србијанка
      Србијанка says:

      Какве везе има Тешић са тиме што је Тасовац довео Блашковића у НБС? Та одлука јесте била и остала скандалозна али какве везе са тим има Тешић? Рекла бих никакве. Истина је да се Тешић није баш много прославио на челу Управног одбора НБС али то је сасвим дуга ствар. Да је на време спровео нови конкурс можда би неко други дошао на чело те установе, тако да је Тешић у најгорем случају само посредно одговоран за оно што се догодило после. Главни кривац за довођење Блашковића је био тадашњи министар Тасовац. То зна цео Београд.

      Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *