Насловна Историја Иван Миладиновић: Власт се плашила Коларчеве задужбине

Иван Миладиновић: Власт се плашила Коларчеве задужбине

262
0
ПОДЕЛИ

Прича о човеку кога ни баснословно богатство није сачувало од српских мешетарења

ПУТНИКУ намернику који се неким случајем затекне у Коларима, месташцу у непосредној близини Смедерева, готово ништа видљиво голим оком не привлачи посебну пажњу. Село као и сва остала села која се налазе у низу на старом цариградском друму од Велике Плане до Смедерева. Околни брежуљци и понека преостала уџерица из тог доба, међутим, крију заборављену али блиставу историју старих коларских породица.

У једној од таквих породица поникао је и Сава Грујић, чувени дипломата и једно време председник српске владе. Корене из овог места вуче и славни јунак, генерал Панта Грујић. Коларац је и Милан Марковић, који се прославио као професор на Сорбони и који је утврдио везу између Толстојеве филозофије и Гандијеве политичке тактике. Још један мештанин из Колара, др Мика Поповић, министар финансија, преносио је славу овог места у деветнаестом веку.

Још у Првом српском устанку ово место је изнедрило јунаке као што су били Врета из Колара и Вуле Коларац. Друг из устанка споменуте двојице био је аба-Милосав, назван тако што је знао абаџијски занат. Елем, овај Милосав био је отац Илије Коларца, који се по њему и презивао Милосављевић, који је најпознатији и најуспешнији човек рођен у Коларима.

Аба-Милосав је 1806. године, при освајању Београда под Карађорђем, био рањен у чело и до смрти носио белегу од те страшне ране. Он није смео да чека Турке 1813. приликом њиховог повратка у Србију. Са женом Јованком, сином Илијом и другом децом нашао се у бежанији у Банату. Од имања имали су нешто покретних ствари и, како изгледа, само једно ждребе, које је везано за чамац препливало велику реку.

Илија Коларац је тада био помало писмен момчић, са много пословног смисла, и није хтео да седи скрштених руку, него је куповао у Панчеву рибу и разносио је и продавао избеглицама. Био је један од оних људи за које се говорило да могу створити новац и на камену.

НЕКОЛИКО година касније Илија се враћа у Београд и постаје трговачки калфа код Милутина Радовановића, који му даје своју кћер Синђелију (рођену 1809. године). После женидбе доводи у Београд своју браћу, Тасу, Миту и Ранка, и постаје газда, велики трговац, и преузима примат у чаршији пуној Грка, Цинцара, Јевреја, Јермена и Турака.

Леп и наочит, био је и велики кицош: носио је фес са златном кићанком и одело везено срмом. Али тај луксуз је засметао кнезу Милошу, који забрањује ношење скупоцене одеће, на удару је био први, наравно, Илија Коларац, коме је кнез припретио батинама. Зато он започете послове предаје оцу и браћи, дели се од њих и враћа у Панчево, где се посвећује искључиво трговини зрнастом храном.

* УСПОМЕНА Задужбина на Студентском тргу

Извозио је преко браће брашно у Србију, а слао и товаре жита Дунавом за „горња места“. Илија није неком другом препустио ни трговину марвом. Пара се гомилала на пару, и Илија убрзо постаје виђена личност у Панчеву. Звали су га Илија Србијанац или Сервијанер. Турску ношњу одавно је заменио европским оделом.

– Ја нисам знао ни за глад, ни за жеђ, ни за сан, кад је требало радити и зарадити – говорио је о том времену доцније.

Ривалство и нетрпељивост између кнеза Милоша и Коларца јавила се већ на почетку Илијине трговачке афирмације. Он је свакако био укључен у готово све активности против Обреновића.

Кад му је 1855. умрла жена – сахрањује је у Београду. Та га је смрт јако коснула и просто изменила. Ликвидирао је своје панчевачке послове и 1856. прешао у Београд, где је сазидао велику кућу у Кастриотиној улици бр. 1 (сада Македонској), која је мањим делом гледала на Стамбол-капију.

КОЛАРАЦ је још 1861. основао књижевни фонд. Био је познат као човек који је волео да буде окружен напредним и образованим људима. Помагао је књижевнике и давао богате прилоге. Он је први штампао роман „Гроф од Монте Христа“ од А. Диме оца, те се зато на књизи налази и његова слика.

Често је учествовао у дискусијама учених људи. Тема су биле реформе у Србији и потребе народа. Критиковали су бирократију, зеленаштво, полицијске стеге и самовољу неодговорних министара.

ФОНД ЗА ПОМАГАЊЕ КЊИЖЕВНИЦИМА
КОЛАРАЦ је 1861. основао књижевни фонд. Он је и пре тога помагао књижевницима да објаве своја дела, али то није чинио редовно и систематски. Зато је одлучио да, док је жив, од својих прихода годишње издваја 100 дуката за подршку књижевности и објављивање дела на српском језику која „часност, родољубије и полезна знања у народу распростиру“. Председник Одбора тог фонда био је Коста Цукић, секретар Љубомир Ненадовић, а чланови Панта Јовановић, Емилијан Јосимовић, Милоје Лешјанин, Димитрије Матић и Јосиф Панчић.

По свему судећи, Коларац је и финансирао ту врсту политичке агитације. Није се либио оштрих и отворених изјава. То га је сврставало у отворене антиобреновићевце и непомирљиве опозиционаре. Био је у присним везама са Јевремом Марковићем и наследницима политичких доктрина његовог брата социјалисте Светозара Марковића.

За време Тополске буне, поред Јеврема Марковића и Адама Чумића, власт је бацила у окове и Илију Коларца, који је имао осамдесет година. Ово је одјекнуло у читавој Србији и сматрано је највећим скандалом оног доба.

Иако је окиван и осуђиван, Коларац је морао бити помилован, али је његово здравље било нарушено. До јуче импозантан, крупан старац, под обилатом гривом као снег беле косе, увек одевен са бираном елеганцијом, он је одједном постао руина. Умро је 6. октобра 1878. године.

ИЛИЈА Коларац оставио је имовину вредну око један милион динара у злату, 20.000 дуката у готовини, сребрни прибор за 12 особа и сабљу Томе Вучића, коју је он чувао као реликвију. Своје богатство тестаментом је наменио за развој просвете, за оснивање Београдског универзитета и књижевни фонд „Илија Коларац“.

Тестамент је писао адвокат Марко Стојановић, а суду га предао др Никола Крстић. За стараоце свога фонда одредио је тог истог Крстића, Косту Цукића, Милана Пироћанца, Чеду Мијатовића и Аћима Чумића. Међутим, две Коларчеве синовице, жене Велизара Карапешића и професора Димитрија Нешића, оспориле су тестамент.

„Власти су биле стављене пред један нов скандал. Њима сад никако није ишло у рачун да дође до оснивања Коларчеве задужбине. Желели су да се заборави да је тај човек уопште и постојао. Зато је требало оборити Коларчев тестамент, писан 25. фебруара 1877. После једне тек једва завршене афере, отварала се друга. Чак и они који су мрзели Коларца жалили су што је старац умро и својом смрћу изазвао нову узбуну у јавном мњењу и опште похвале у народу“, записао је Милан Јовановић-Стојмировић.

Поред главних, тестамент је имао и споредне легате. Адам Чумић је добио ренту од 200 дуката годишње, Коларчевим рођацима у Баваништу доносио је око 1.000 дуката, коларској школи 200, београдској сиротињи 100 дуката…

На помолу је била нова афера: зашто влада минира Коларчеву последњу вољу, да ли су судије потплаћене…

БЕОГРАДСКИ суд је 11. фебруара, на тужбу двеју Коларчевих синовица, поништио је овај тестамент. Сведоци су били др Ђока Павловић, чувени правник, и Јован Наумовић Канара, пуковник и окружни начелник. Судије које су донеле ову одлуку били су Стојан Павловић, Панта Савић и Милан Крле Ђорђевић.

У Апелационом суду, судије Голубовић, Милосав Лешјанин и Коста Атанасијевић, потврђују пресуду.

Владина штампа је ликовала. Опозициони лист „Видело“ брани Коларчеву последњу вољу. Из владиних кругова била је пуштена верзија да би „остварење“ Коларчевог тестамента значило „опасност за државу и монархију“. Тако је један лични и хумани акт народног добротвора проглашен за „партијско-демонстративну ствар“, да је Коларац био обрлаћен и принуђен да састави такав тестамент… Синовице су обећавале да ће, ако добију спор, четвртину дати у добротворне сврхе. По Београду се говоркало да су судије подмићене или да раде под пресијом. Част судства је дошла у питање, а велика заоставштина мамила је разне апетите.

ОСТАЛА је забележена реакција адвоката Марка Стојановића, човека који је писао тестамент: „Питам се ко би могао обрлатити онога звера од човека, какав је био покојни Коларац? Ја не верујем уопште да је он икада ишта икоме веровао. Уосталом, како се час може тврдити да је његов тестамент писао један сенилни старац, а час бедник који је морао да потпише оно што му је поднесено?… Него, тај тестамент се не свиди либералној партији, која је на власти (и која никакве везе нема са тим својим именом), али се свиди конзервативцима (које се име неправедно пришива напредним људима), а Коларац није био либерал, него конзервативац…“

На трећој и последњој судској инстанци, пред Касационим судом, Коларчев тестамент је ипак био проглашен правно ваљаним. Покојникови рођаци су изгубили спор и Коларчева задужбина је била основана. У наредним годинама штампано је преко 200 књига, подигнут је и Коларчев народни универзитет, без кога Београд данас не био оно што јесте.

Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде