Насловна Економија Небојша Kатић: О планирању и меритократији

Небојша Kатић: О планирању и меритократији

522
2
ПОДЕЛИ

Ако вам је стало да брзо упропастите репутацију, најбоље је да прозборите по коју лепу реч о економском планирању, или да, не дај боже, предложите да држава уведе петогодишње планове развоја. Неолиберални економисти и политичари које подучава ММФ, са пар ефектних реченица ће изврћи руглу сваки позив да држава планира.

Дубоко аналитична, и дакако научна аргументација, могла би гласити овако: Да ли то Kатић предлаже да држава одређује шта треба да се производи и по којој цени или колико ципела браон боје треба произвести у Србији? Да ли је он преспавао 20. век па није видео како су прошле социјалистичке државе које су планирале? Да ли је он уопште читао Хајека који нам је лепо објаснио како је планирање најкраћи пут у тоталитаризам? Kоначно, Србија баш ништа не планира, а из дана у дан бележи све веће и веће и још веће економске успехе.

Kолико год ова аргументација звучала убедљиво, ту ипак постоји мали емпиријски проблем – све државе које су ушле у модерну економску историју као државе са најбржим растом, чврсто су планирале развој и усмеравале га инструментима економске политике. Оне су деценијама, у континуитету, остваривале просечне стопе раста БДП-а које су се кретале између седам и десет процената годишње.

Јапан, од кога су све земље у Азији училе и користиле га као модел, свој развој је базирао на чврстом и систематском економском планирању. Kина, која се већ преко тридесет година развија најбрже на свету, тренутно је у тринаестој петолетки. Међу шампионима брзог развоја је и Јужна Kореја, која је од 1962. до 1996. имала укупно седам петолетки. Тајван није имао петолетке али је свој развој чврсто и осмишљено планирао. И француски, изузетно успешан послератни модел (такозваних „30 величанствених година“), почивао је на активној улози државе и дирижизму. Узгред, ниједна од ових држава није планирала колико ципела браон боје треба произвести.

Наравно, може се кренути и другим путем, попут онога којим Србија гордо корача. У том моделу се странцима плаћа да економски простор обликују у складу са својим интересима, па ако се нешто посрећи и нама, ако се деси, добро било. А ако се не деси, као што се не дешава, ту је пропагандна машина која ће стопе раста од три процента проглашавати тријумфом, а све преко тога сензацијом и економским чудом.

Србија нема министарство индустрије и то довољно говори о односу државе према овој привредној грани. Постоји додуше министарство привреде, али је и сам назив тог министарства бесмислен и уноси конфузију. Дефиниција привреде је тако широка да ако би министарство заиста радило то што му назив каже, онда би се одмах морала укинути бар четири постојећа министарства која се, сва од реда, подводе под дефиницију привреде.

Предложио бих новој влади да реорганизује ресоре, да укине министарство привреде и министарство трговине и да од њих направи једно министарство – министарство индустрије и трговине. Смисао овог спајања био би у фокусирању на индустријску политику, као и на подређивању трговинске политике интересима домаће индустрије. Ово министарство би могло постати и центар стратешког планирања, а да се при томе не користи омражена реч – планирање.

Предложио бих влади и да колико јуче покрене стварање елитне школе за државну управу и да за то користи нпр. француски модел по коме је направљена Национална школа за администрацију (ЕНА). Ово подразумева да управљање државом почива на строго меритократском принципу, а како се такав систем прави Србија може научити од држава Далеког и

стока, а може скокнути и до Математичке гимназије у Београду. Дакле, успешне државе своје кадрове бирају из елитних школа – од кукавних партијских полтрона се не прави квалитетна државна администрација.

Технолошке промене које се дешавају на глобалној сцени, поготово оне које су везане за страховит развој роботике и вештаче интелигенције, промениће привредни амбијент и логику развоја до непрепознатљивости. Сутрашња глобализација биће драматично другачија од ове данас – а ни у њој се Србија није снашла. Проблеми попут овога са “Фијатом” ће изгледати шаљиво у односу на муке какве тек долазе.

Држава која се не припрема за тај шок блиске будућности, која не планира, која у својим институцијама не окупља најбољи кадар, држава која наседа на фразе по којима тржиште и пословни амбијент решавају све, то је држава која живи у свету илузија и осуђена је на споро и мучно умирање.

2 КОМЕНТАРА

  1. Господине Катићу,

    Није хиперболисање ни патетика кад кажем да сам благодаран Богу што међу Србима има нормалних људи попут Вас. А (надри)држава која јесте у мекој окупацији али не толикој да од те меке прави тврду, која даје паре да Србе претвори у трећеразредну робовласнићку државу је надридржава. Највећи затуцани сељак зна да посудити паре од зеленаша, затим те паре дати странцима да запосле јефтино Србе и да онда извлаће профит из Србије је шта? Робовласништво.

    Kakvi su bedaci ovi Srbi, zakaj ovakve decke ne koriste….

  2. Gospodine Katicu,neka ova sadanja,a i bilo koja buduca vlast da sve one povlastice,zemljiste,komunalije pa i novac svima onima koji bi se iz rasejanja u Srbiju vratili da pokrenu svoje poslove.,pa da vidis kako bi drzava cvetala,narod radio i pevao a kapital ostajao u drzavi,.Ogroman novac poseduje raseljeni narod iz zemlje Srbije,a ono sto bi dobili od strane drzave-vladajucih bilo bi samo garsncija dz nece biti izigrsni kao sto to u vecini biva.Ali nece vlasti povratnike.mogu im jednoga dana biti opasni konkurenti na izborima gde bi ovdasnji zasigurno izgubili,jer bi ljudi glasali za one ko im hlaba daje a ne za ove prevarante i pljackase.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде