Насловна Традиција Свештеник Дарко Ђого: Терор „јаких“ и Бог на Kрсту

Свештеник Дарко Ђого: Терор „јаких“ и Бог на Kрсту

546
0
ПОДЕЛИ

Често се каже да је Хришћанство једноставно. Сигурно да јесте, али то не значи да неки од основа хришћанске вјере не захтијевају од нас да размислимо о њиховом значењу и садржају. Шта конкретно значи то што исповједамо као вјеру? Такође, то не значи да је у хришћанству све једнострано. На примјер, ми вјерујемо да је Бог присутан у свијету, али такође вјерујемо и да је Он изнад свијета. Ми знамо да је Христос уједно и Бог и човјек. За сваки хришћански догмат постоји оно што се зове „значење“ – зашто је то битно за оно што ми живимо и како се понашамо. Рецимо, љубав није само „највећа врлина“. Љубав јесте начин на који Бог постоји – као заједница Оца, Сина и Светога Духа. Дакле – свако „зашто“ у теологији може наћи своје „зато“, али и свако наше „зато“ има и своје „зашто“ које смо често лијени да искусимо, спознамо, доживимо.

Фотографија корисника Дарко Ристов Ђого

Зашто ово пишем? Наиме, и у стварном животу, а још више на друштвеним мрежама постаје ми видљив један занимљив феномен: људи, и мушкарци, а врло често и жене, имају нарочиту потребу да нагласе како су „јаки“, „несаломиви“, „вукови“ итд. Свакако да је често ријеч о маниру, о оном представљању себе јачим него што јеси и бољим него што јеси (што скоро сви на друштвеним мрежама радимо). Такође, није нека новост да тај симболички језик „снаге“ и „доминације“ врло често скрива повријеђене, чак, за сопствена мјерила „слабе“ особе, које се крију иза пароле о јачини или (што не искључује ово прво), личности које су прошле неку животну трауму те имају посебну потребу да нагласе да их „то није сломило него очврснуло“. Међутим, тај језик силе, снаге и доминације бива мање занимљив када видимо колико реалне агресије има међу нама. Од менталне и вербалне агресије на друштвеним мрежама гдје смо сви претјерано осјетљиви, у вјечитој потрази за комуникацијом и у вјечитом страху од поврјеђивања (сујете или осјећања, танка је граница) до реалног живота у коме вршњачко насиље представља не више епизоду са срећним крајем него озбиљан и реалан друштвени проблем. Ми напросто живимо у свијету у коме од политичке агресије великих сила до агресије малог човјека – сила је начин комуникације, више него ријеч. Поготово је тај језик силе апсурдан у народу који је доживио толико „савезничке силе“, народу који често потоне у дефетизам, да се човјек запита: оа откуд тако слаб народ и слаба држава поред толико „јаких“ људи и жена.
Какве везе сад ово све има са хришћанским поимањем свијета?

Фотографија корисника Дарко Ристов Ђого

Има и те како. Најприје, једна од битних посљедица вјеровања у Бога који је уједно и Бог и човјек (Богочовјек) Исуса Христа јесте вјеровање да је Христос уједно предвјечни Син Божији, али и у право смислу човјек, човјек попут свих нас, једнак нама по свему осим по гријеху. То значи да је Он уједно и Моћан и Немоћан. Тачније: Свемоћни Бог је постао немоћни човјек из љубави према људима. То се зове умањење, чак „испражњење“ (кеносис) – Бог је својевољно постао човјек да би могао да страда. Дакле, врхунац Божије љубави јесте Његово добровољно преузимање људске слабости. Ми кажемо да смо јаки – Христос је заправо своју јачину показао у немоћи. Наравно, рећи ћемо: Христос је васкрсао, побједио је смрт својим васкрсењем. То је тачно, али не заборавимо да је Он побједио, како пјевамо сваког васкрса, „смрт смрћу“, дакле не (само) тиме што је устао из мртвих (тј.тиме што Га је Отац у Духу васкрсао) него још прије тиме што је страдао за нас. Хришћанство подразумијева обоје – Бога који је јак и постао слаб да би спасао човјека, као и човјека који је по природи смртан и слаб, али кога Бог својом Љубављу и Жртвом чини јаким. Признаћете – кад кажемо да смо „јаки“ у животу и поготово на друштвеним мрежама, ријетко ко мисли на ову снагу жртвене љубави. Не, драги моји, Христос је васкрсао и није „издоминирао смрт“, Он не „доминира“, Он побјеђује Љубављу без рачуна.

Фотографија корисника Дарко Ристов Ђого

То је уосталом, поента сваког хришћанског мученика и мучеништва. У тропару који се пјева на сваки мученички празник (што значи – врло често у току црквене године), пјевамо: „мученик твој Господе у страдању своме доби вјенац нетрулежни од Тебе, Бога нашега. Мучитеље своје порази и сруши безобразлук (силу, ја бих превео „доминацију“) немоћних демона – његовим молитама спаси душе наше!“ Како је живот и смрт сваког хришћанског мученика појмљена као лична Голгота и Пасха (Васкрсење), и њихова величина, оно чиме су побјеђивали своје мучитеље и демоне није била њихова „снага“ – напротив, били су то, споља гледано, најнамучнији људи космоса – него њихова „слабост“. Немоћ је јака, сила је немоћна. То је велика тајна хришћанства, велика тајна живота.

Зато је прича о „јачини“ у суштини бесмислена. Сви заиста јаки људи које сам срео (јаки у Духу Светом, јаки менталном физички јаки) никад нису морали да ми говоре да су „јаки“. Штавише, први знак слабости јесте потреба да друге (а и себе) убједимо да смо „јаки“ и да то наглас кажемо. И моје лично искуство је такво – у свему у чему сам бивао „јачи“, бивао сам јачи давањем себеи све мање имао потребе да о сопственој „јачини“ говорим. И још једна мала животна примједба – физички заиста јаки људи, неустрашиви борци, уколико су јаки и Духом, углавном су добри и меки људи, савјесни и дружељубиви људи. Док сваки „жестоки“ момак чији је једини успјех да глуми „алфа мужијака“ углавном представља невиђеног слабића, човјека који потискује страх. Такође, готово све „јаке“ жене демагогијом силе углавном покривају ужасну рањивост.

Наравно, живот је такав да смо понекад принуђени да на агресију морамо да реагујемо како бисмо се заштитили – себе или своје ближње. Ипак, агресија није нити може бити сама по себи циљ. Не треба да буде ваздух који дишемо. Само, насупрот агресије не стоји љигавост, дефетизам, предаја. Агресија и љигавост припадају истом кругу силе и насиља. Насупрот њих стоји љубав – таква да буде слабијима ослонац, јакима – дијељење, агресивнима опомена. Вољети не значи пустити да твог ближњег пребију док ти гледаш – управо супротно, каже Христос, положити душу своју за ближњег свога. Отуда свијет у коме је толико пуно агресије и мирења са агресијом није друштво јаких, него друштво слабића.

Зато  има вријеме и начин да се буде „јак“ и моћан , али услов сваке силе јесте – немоћ. Она немоћ коју је Бог узео на себе – немоћ да волиш и да због љубави страдаш. Добра је то немоћ, моћна немоћ. Само је ми често заборављамо.

Фоча, на Свете Крика и Јулиту,

Свештеник Дарко Ђого, ФБ налог

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде