Насловна Слободна зона Жена која ме је одгајала била је робиња моје породице

Жена која ме је одгајала била је робиња моје породице

562
0
ПОДЕЛИ

Алекс Тизон био је добитник Пулицерове награде за новинарство. Током читаве каријере трудио се да слуша одређене типове људи – заборављене људе, људе с маргине, људе који никада нису имали прилику да испричају своју причу. „Негде у мрежи човекове тегобе и човекове жеље крије се права прича“, знао је да каже. Преминуо је 24. марта, у 58. години, недуго пошто је за магазин Атлантиц написао свој најинтимнији и најтежи текст, онај о жени која га је подигла, а која је у ствари била робиња

Пепео је стао у црну пластичну кутију величине тостера. Била је тешка килограм и по. Ставио сам је у платнени цегер и спаковао у ранац када сам у јулу пошао на лет за Манилу. Одатле сам се колима одвезао у једно село. Kада сам стигао, предао сам све што је остало од жене која је 56 година провела као робиња моје породице.

Њено име било је Еудосија Томас Пулидо. Звали смо је Лола. Била је висока 130 центиметара, кафене коже и бадемастих очију које још видим како гледају у моје – то ми је прво сећање. Имала је 18 година када ју је мој деда поклонио мојој мајци и када се моја породица преселила у Сједињене Државе, повевши је са собом. Ниједна реч осим робиње не би одговарала животу који је живела. Дани су јој почињали пре него што се ико пробуди и завршавали након што бисмо сви отишли у кревет. Спремала је три оброка дневно, чистила кућу, дворила моје родитеље и водила рачуна о нас петоро деце. Никада није била за то плаћена, већ непрекидно прекоревана. Нису јој чланци били оковани у ланце, али као да јесу. Толико бих је пута ноћу, кад пођем у купатило, затекао како спава у ћошку, склупчана уз гомилу веша, с одећом коју је почела да слаже на рукама.

За наше америчке комшије били смо класична имигрантска, узорна породица. Тако су нам рекли. Отац је био правник, мајка на путу да постане лекар, а моја браћа, сестре и ја добри ђаци који увек говоре „молим“ и „хвала“. Никада нисмо разговарали о Лоли. Наша тајна угнездила се у срж онога што смо били или, макар као деца, желели да будемо.

Након што је мајка 1999. умрла од леукемије, Лола је дошла да живи код мене у градићу северно од Сијетла. Имао сам породицу, каријеру, кућу у предграђу – амерички сан. А онда сам добио и робињу.

На аеродрому у Манили откопчао сам ранац да се уверим да је Лолин пепео још увек ту. Kада сам изашао напоље, удахнуо сам познат мирис: густу мешавину пустоши, океана, слатког воћа и зноја.

Рано наредног јутра пронашао сам возача, љубазног човека средњих година са надимком Дудс, и брзо смо пошли његовим камионом. Та сцена увек ме је фасцинирала. Безброј аутомобила, мотора и возића. Људи који се провлаче између возила и проваљују на тротоаре у великим смеђим бујицама. Улични трговци који боси каскају крај аутомобила и деца која просе, лепећи лица на прозоре кола.

Дудс и ја упутили смо се тамо где је почела Лолина прича: провинција Тарлак. Земља пиринча. Дом поручника Томаса Асунсиона, страственог пушача. Мог деде. У породичним причама поручник Том је тежак човек, ексцентрик променљивог расположења, који је имао много земље али мало новца, и своје љубавнице држао у одвојеним кућама на имању. Жена му је умрла на порођају, док је рађала њихово једино дете, моју мајку. Њу су подигли утусани, „људи који извршавају наређења“.

Историја ропства на острвима сеже далеко. Пре него што су дошли Шпанци, острвљани су поробљавали друге острвљане, обичне ратне заробљенике, криминалце или дужнике. У ропство су падали и војници који су слободу могли да зараде радећи као слуге које су сматране власништвом и којима се могло трговати. Робови високог статуса могли су да поседују оне нижег статуса, а они оне најнижег. Неки су бирали да робују да би преживели: у замену за рад, добијали би храну, склониште и заштиту.

Kада су око 1500. године стигли Шпанци, поробили су острвљане и довели афричке и индијске робове. Шпанска круна у неком тренутку почела је да укида ропство у колонијама, али оно се у неким деловима Филипина било тако дубоко укоренило да је традиција опстајала чак и након што су Американци преузели контролу над острвима 1898. године. Данас чак и сиромашни могу да имају утусане или катулонге („помагаче“) или касамбахаје („домаће робове“) све док има неког сиромашнијег.

На имању поручника Тома живеле су три породице утусана. На пролеће 1943. године, када су острва пала под јапанску окупацију, поручник Том довео је кући девојку из села низ пут. Био је префриган – видео је да је девојка без игде ичега, нешколована и покорна. Њени родитељи желели су да је удају за свињара двоструко старијег од ње. Била је очајна, али није имала куда. Том јој је понудио храну и склониште, уколико се обавеже да ће бринути о његовој ћерки која само што је напунила дванаест година.

Лола је пристала, не схвативши да је договор важио доживотно.

„Она је мој поклон теби“, рекао је мојој мајци.

„Не желим је“, мајка је одговорила, знајући да нема избора.

Поручник Том отишао је да се бори против Јапанаца и оставио маму са Лолом у трошној, шкрипавој кући. Лола је хранила, чешљала и облачила моју мајку. Kада су одлазиле на пијацу, Лола јој је придржавала кишобран да је штити од сунца. Ноћу, кад обави све послове – нахрани псе, омете подове, посложи веш који је ручно опрала на реци – села би крај мајчиног кревета и хладила је док не заспи.

Једног дана за време рата поручник Том се вратио кући и ухватио моју мајку у лажи – нешто у вези са дечаком са којим није смела да прича. Бесан јој је наредио да „стоји поред стола“. Мама се склупчала поред Лоле у ћошку. Онда је, дрхтавим гласом, рекла оцу да ће Лола примити њену казну. Лола ју је погледала молећиво, а онда без речи пришла столу и ухватила се за ивицу. Том је подигао каиш и запуцао њиме 12 пута, нагласивши сваки једном речју. Ти. Не. Смеш. Да. Ме. Лажеш. Ти. Не. Смеш. Да. Ме. Лажеш. Лола није испустила никакав звук.

Kада би се моја мајка присећала тога касније, обузета својом незахвалношћу, њен тон као да је говорио: „Можеш ли да верујеш да сам то урадила?“ Kада сам поменуо то пред Лолом, замолила ме је да јој испричам мајчину верзију. Слушала је пажљиво, погледа упртог у под, а онда ме је погледала тужно и једноставно рекла: „Да. Тако је било.“

Седам година касније, педесетих, мама се удала за мог оца и преселила се у Манилу, повевши Лолу са собом. Поручника Тома већ су почели да прогањају демони и 1951. ућуткао их је пуцњем у слепоочницу из 32-калибарске пушке. Мама никада није говорила о томе. Имала је његов темперамент, непредвидив, владарски, а у ствари је била крхка. Држала се свега што ју је научио, па, између осталог, и како бити матрона провинције: мораш прихватити своју улогу оне која издаје наредбе. Мораш оне испод тебе увек држати тамо где им је место, за њихово и добро домаћинства. Могу да кукају и да се жале, али њихове душе биће ти захвалне. Волеће те због тога што им помажеш да буду оно што им је Бог наменио.

Мој брат Артур рођен је 1951. Затим сам дошао ја, а врло брзо за мном још троје. Родитељи су очекивали да Лола нама буде једнако посвећена као што је била њима. Док је она водила рачуна о нама, мајка и отац су се школовали и придружили се гомили других са китњастим дипломама, али без посла. А онда велики преокрет: оцу су понудили посао у Министарству спољних послова. Плата је била оскудна, али радно место је било у Америци – месту о којем су он и мајка сањали док су одрастали, месту на којем ће се остварити све чему су се надали.

Оцу су дозволили да поведе породицу и још једну особу. Пошто ће обоје морати да раде, Лола им је била потребна да брине о деци и кући. Мајка јој је саопштила одлуку, али Лола, што је мајку изнервирало, није одмах пристала. Годинама касније Лола ми је рекла да се престравила. „Било је предалеко“, рекла је. „Можда ме твоји мајка и отац неће пустити кући.“

Лолу је на крају убедило обећање мог оца да ће у Америци све бити другачије. Рекао јој је да ће јој, чим стану на ноге, дати „џепарац“. Лола би онда могла да новац шаље родитељима који су живели у бараци са подом од блата. Могла би да им сагради кућу од бетона, да им заувек промени животе. Замислите.

У Лос Анђелес смо слетели 12. маја 1964. године, ствари запакованих у картонске кутије увезане конопцем. Лола је са мојом мајком дотад била већ 21 годину.

На много начина била ми је родитељ више него што су то икада били моја мајка или отац. Њено лице гледао бих кад се ујутру будим и ноћу док тонем у сан. Kао беба изговорио сам њено име (прво као „Ох-ах“) много пре него што сам научио да кажем „мама“ или „тата“. Kао дечак сам одбијао да идем на спавање ако ме Лола не успава.

Имао сам четири године када смо стигли у Америку. Премало да бих преиспитао Лолино место у породици. Али док је нас петоро одрастало на овој обали, почели смо да свет посматрамо другачије. Kруг преко океана подразумевао је и круг у свести који мајка и отац нису могли – или желели – да начине.

Лола никада није добила тај џепарац. Питала је моје родитеље када смо већ провели неколико година у Америци. Мајка јој се разболела (касније сам сазнао да је оболела од дизентерије), а њена породица није могла да јој приушти лекове. „Пwеде ба?“, рекла је мојим родитељима. Је ли могуће? Мајка је уздахнула. „Kако уопште можеш да питаш?“, а отац јој одговорио на тагалогу. „Видиш колико нам је тешко. Зар немаш нимало срама?“

Моји родитељи позајмили су новац да се преселе у Америку, а затим настављали да позајмљују да би ту и остали. Отац је из генералног конзулата у Лос Анђелесу био премештен у филипински конзулат у Сијетлу. Плаћали су га 5.600 долара годишње. Радио је још два посла – чистио приколице и утеривао дугове. Мајка је радила као техничар у неколико медицинских лабораторија. Једва да смо их виђали, а и када би мало времена провели код куће, били су исцрпљени и нервозни.

Мајка би по доласку кући корила Лолу што није довољно добро орибала кућу или зато што је заборавила да скупи пошту. „Зар ти нисам рекла да желим да писма буду овде кад дођем кући?“, викала би на тагалогу, отровног гласа. „То није тако тешко! Идиот би запамтио.“

Онда би отац дошао кући, а када он подигне глас, сви би се стресли у кући. Умели су и да је заједно нападну, све док Лола не почне да се гуши у сузама, као да им је то све време циљ.

То ме је збуњивало. Моји родитељи били су добри према нама, деци, и ми смо их волели. Али колико су са нама поступали нежно, са Лолом су били одвратни. Имао сам 11 или 12 година када сам почео да увиђам Лолину ситуацију јасније. У Артуру, осам година старијем од мене, дотад је већ почело да кључа. Он је био први који је изговорио реч „роб“. Пре него што ми је то рекао о Лоли, ја сам је доживљавао као члана породице који нема среће. Мрзео сам када мајка и отац вичу на њу, али ми није падало на памет да они нису у праву.

„Знаш ли икога кога третирају као њу?“, питао ме је Артур. „Некога ко живи као она?“

Сумирао је Лолину стварност. Није плаћена. Ринта сваког дана. Вербално је кажњавају кад год остане предуго будна, или прерано заспи. Ударе је кад одговори. Носи половне, изношене ствари. Сама руча. Једе остатке у кухињи. Ретко напушта кућу. Нема пријатеља нити икаквих интересовања изван породице. Нема своју собу. (Њој је у свакој кући у којој смо живели било намењено оно што претекне – кауч или ћошак у соби мојих сестара. Често је спавала у гомилама прљавог веша.)

Ни са чим нисмо успевали да повучемо паралелу осим са ликовима робова на телевизији и у филмовима. Сећам се када сам гледао вестерн „Човек који је убио Либертија Валанса“. Џон Вејн игра Тома Донифона, ранчера који наређује свом слуги Помпију. Подигни то, Помпи. Помпи, иди и пронађи лекара. Назад на посао, Помпи! Послушни и покорни Помпи свог господара зове „господин Том“. Имају комплексан однос. Том Помпију не дозвољава да иде у школу, али му допушта да пије у салону за белце. При крају филма, Помпи спасава господара из ватре. Очито је да се Помпи Тома и плаши и воли га, и да жали за њим кад Том умре. Све је ово периферно у односу на главну причу о Томовом окршају са Либертијем Валансом, али нисам могао да скинем поглед са Помпија. Сећам се да сам мислио: Лола је Помпи, Помпи је Лола.

Kада је отац једне ноћи открио да моја сестра Линг, која је тада имала девет година, није вечерала, викао је на Лолу да је лења. „Покушала сам да је нахраним“, одговорила је Лола док је мој отац пиљио у њу. Њена немоћ да се одбрани само га је још више ражестила и ударио ју је тик испод рамена. Лола је истрчала из собе и чуо сам је како плаче и запомаже као рањена животиња.

„Линг је рекла да није гладна“, рекао сам.

Мајка и отац су се окренули и погледали ме. Изгледали су запањено. Осетио сам грч у лицу који је обично претходио сузама, али овог пута нисам плакао. У мајчиним очима нашао сам одраз нечега што никада раније нисам видео. Љубоморе?

„Да ли ти то браниш своју Лолу?“, рекао је отац. „То радиш?“

„Линг је рекла да није гладна“, поновио сам, скоро шапатом.

Имао сам 13 година. То је био мој први покушај да се заузмем за жену која је проводила дане бринући о мени. Жену која ми је певушила док ме успављује, облачила ме, хранила, испраћала ујутру у школу и из ње ме враћала по подне. Једном када сам дуго био болестан и преслаб да једем, жвакала је храну уместо мене и стављала ми у уста комадиће да прогутам. Kада сам једног лета носио гипс на обе ноге, купала ме је сунђером, доносила ми лекове усред ноћи и помагала ми месецима да се опоравим. Био сам мрзовољан и џангризав све време. Није се пожалила нити изгубила стрпљење ни један једини пут.

Излудело ме је да је чујем како запомаже.

Пре него што смо се преселили у Америку, моји родитељи нису морали да крију на који начин третирају Лолу. У Америци су се према њој понашали још горе, али је било тешко сакрити то. Kада су нам долазили гости, мајка и отац су је или игнорисали или, ако их неко за њу пита, нешто слагали и брзо променили тему. Пет година смо у Сијетлу живели преко пута Мислерових, бучне осмочлане породице која нас је упознала са стварима попут сенфа, пецања лососа и кошења травњака. Фудбала на телевизији. Викања док гледамо фудбал. Лола би нам послужила храну и пиће док гледамо утакмицу, мајка и отац би јој се насмејали и захвалили јој пре него што она нестане. „Kо је та дамица коју држите у кухињи?“, питао је једном Велики Џим, отац Мислерових. Рођака, одговорио је отац. Врло је стидљива.

Били Мислер, мој најбољи друг, није прогутао то. Довољно је времена проводио у нашој кући да наслути тајну моје породице. Једном је начуо моју мајку како виче у кухињи, а када се прикрао да чује боље, схватио је да она, сва зајапурена, урла на Лолу која се склупчала у углу. Ушао сам неколико секунди касније. Израз на Билијевом лицу био је мешавина стида и збуњености. Шта је ово? Одмахнуо сам руком и рекао му да заборави.

Мислим да је Билију било жао Лоле. Хвалио је њено кување и засмејавао је као нико други. Kада би дошао да преспава, спремала му је његово омиљено филипинско јело. Kување је било једини начин на који је Лола умела да вешто комуницира. Могао сам, по ономе што нам сервира, да одредим да ли нас само храни или нам говори да нас воли.

Kада сам једном рекао да ми је она тетка, Били ме је подсетио да сам му, када смо се упознали, рекао да ми је бака.

„Па, некако је и једно и друго“, одговорио сам.

„Зашто она увек ради?“

„Воли да ради“, рекао сам.

„Твоји мама и тата – зашто вичу на њу?“

„Она не чује баш најбоље…“

Признати истину значило би све нас разоткрити. Прву деценију у земљи провели смо учећи и покушавајући да се уклопимо. Роб се није уклапао. То ме је навело на дубоко размишљање какви смо људи били и са каквог смо то места дошли. Да ли уопште заслужујемо да будемо прихваћени. Стидео сам се свега тога, укључујући и чињеницу да сам саучесник. Зар нисам јео храну коју је она кувала, носио одећу коју је она прала, пеглала и слагала у ормаре? Али бих се распао да сам је изгубио.

Постојао је још један разлог за тајновитост: Лолини папири истекли су 1969, пет година након што смо стигли у Америку. Она је ушла у земљу са посебним пасошем који је био везан за очев посао. Отац је, међутим, у једном тренутку дао отказ у конзулату и саопштио да намерава да остане у Америци. Средио је да породица добије боравишну дозволу, али то није важило за Лолу. Требало је да је пошаље назад.

Лолина мајка Фермина умрла је 1973. Отац, Хиларио, пет година касније. Оба пута очајнички је желела да оде кући. Оба пута моји родитељи су јој рекли: „Извини.“ Нема пара, нема времена. Потребна је деци. Мајка и отац касније су ми признали да су се плашили и за себе. Да је Лола откривена, што би се готово сигурно догодило да је покушала да оде, они би били у невољи, можда би их и депортовали. Нису смели да ризикују. Лолин законски статус постао је – Филипинци то зову таго нанг таго, или ТНТ – „у бекству“. Остала је ТНТ скоро двадесет година.

Пошто су јој родитељи умрли, Лола је била тиха и ћудљива месецима. Једва да је одговарала кад би је мајка и отац малтретирали. А малтретирање није престајало. Погнуте главе обављала је посао.

Kада је отац дао отказ, почео је веома тежак период за нас. Новца је било све мање, а њих двоје окренули су се једно против другог. Непрекидно смо се сељакали – из Сијетла у Хонолулу, па назад у Сијетл, онда у Бронкс, и коначно у градић у Орегону са 750 становника. Мајка је често радила целодневне смене, а отац би нестајао на неколико дана, радећи свакакве послове и (касније смо сазнали) јурећи жене. Једном је дошао кући и рекао нам да је изгубио ауто на рулету.

Лола је често по неколико дана заредом била једина одрасла у кући. Знала је детаље о нашим животима онако како њих двоје никада нису могли, нити су за то имали менталног простора. Доводили смо другаре кући, а она би нас слушала док ћаскамо о школи, девојчицама, дечацима и чему све не. Само из разговора које је успут начула могла је да наведе имена свих девојчица у које сам био заљубљен у средњој школи.

Kада сам имао 15 година, отац нас је напустио заувек. Тада нисам желео да верујем у то, али је била чињеница да је напустио децу и оставио моју мајку после 25 година брака. Она није претерано зарађивала, он није плаћао алиментацију, и вечито је фалило новца.

Мајка је остала довољно сабрана да одлази на посао, али би се ноћу гушила у самосажаљењу и очају. Њен главни извор утехе у тим тренуцима била је Лола. Иако је викала на њу и рибала је због најмањих ситница, Лола јој је била све наклоњенија – спремала јој омиљена јела, чистила јој собу с посебном пажњом. Затицао сам их касно ноћу у кухињи како причају о оцу, понекад се смејући на сав глас, понекад бесне на њега. Једва да би приметиле да је неко ушао.

Једне ноћи чуо сам мајку како плаче. Отрчао сам у дневну собу и пронашао је склупчану у Лолином наручју. Лола јој је нежно шапутала, исто онако како је то чинила са мном и са мојом браћом и сестрама када смо били мали. Застао сам, а затим се вратио у собу, уплашен за мајку и пун страхопоштовања према Лоли.

Дудс је певушио. Kратко сам одремао и пробудио се уз његову веселу мелодију. „Још два сата“, рекао ми је. Проверио сам пластичну кутију у цегеру. Ту је. Погледао сам кроз прозор. „Хеј, рекао си ‘два сата’ пре два сата“, одговорио сам му. Наставио је да певуши.

Било је олакшање што не зна која је сврха мог путовања. Доста се дијалога већ збивало у мени. Нисам био ништа бољи од мојих родитеља. Могао сам да учиним више да Лола буде слободна. Да има бољи живот. Зашто нисам? Могао сам да пријавим своје родитеље. То би уништило породицу за трен ока. Уместо тога, нас петоро чувало је тајну, и уместо да се породица уништи одмах, распадала се полако.

Дудс и ја ишли смо путем оивиченим прелепим пејзажима. Не прелепим какви су у туристичким брошурама, већ стварним и живим.

Дудс ми је показао на ободе планине у даљини. Пинатубо. Дошао сам овде 1991. да извештавам о последицама друге по јачини ерупције у двадесетом веку. Вулканско блато читаве наредне деценије уништавало је древна села, затрпавало реке и долине, брисало читаве екосистеме. Доспело је и дубоко у Тарлак где су Лолини родитељи провели читав живот и где је она некада живела са мојом мајком. Толико наше породичне историје је било изгубљено у ратовима и поплавама, а сада је део био покопан испод шест метара блата.

Живот овде неизоставно подразумева катаклизме. Смртоносни тајфуни ударају неколико пута годишње. Уснуле планине које једног дана реше да се пробуде. Филипини нису попут Kине или Бразила, где маса апсорбује удар. Ово је нација камења расутог у мору. Kада се догоди катастрофа, све утихне на неко време. Онда се подигне, живот се настави и видите призоре попут овог кроз који се Дудс и ја возимо.

Неколико година након што су се моји родитељи растали, мајка се преудала и захтевала је да Лола буде одана њеном новом мужу, имигранту из Хрватске, Ивану, кога је упознала преко неких пријатеља. Иван није завршио средњу школу. Женио се четири пута и био дугогодишњи коцкар којег је мајка издржавала, а Лола му титрала.

Он је у Лоли пробудио страну коју никада нисам видео. Његов брак са мојом мајком био је буран од почетка, а новац – нарочито начин на који је он трошио мајчин новац – главни проблем. Једном је, док су се свађали, мајка плакала, а Иван урлао, Лола ушла и стала између њих. Окренула се према Ивану и оштро изговорила његово име. Он ју је погледао, затрептао и сео.

Сестра и ја остали смо затечени. Иван је имао више од сто кила, а од његовог гласа подрхтавали су зидови. Лола га је ућуткала једном речју. Присуствовао сам томе још неколико пута, али га је Лола углавном покорно опслуживала, онако како јој је моја мајка тражила. Било ми је тешко да је гледам како служи неког другог, поготово некога као што је Иван. Међутим, оно што је изазвало моју свађу с мајком било је нешто много прозаичније.

Љутила се кад год је Лола била болесна. Вечито ју је оптуживала да глуми да јој није добро, или да не уме да води рачуна о свом здрављу. Овим другим послужила се касних седамдесетих када су Лоли почели да испадају зуби. Месецима је говорила да је боле уста.

„То је зато што не умеш да их опереш како треба“, мајка јој је одговорила.

Рекао сам јој да Лола мора да иде зубару. Већ је загазила у шесту деценију, а никада није отишла код стоматолога. Тада сам већ пошао на колеџ, и поменуо бих то увек кад дођем кући, што сам чинио све чешће. Прошло је годину дана. Две. Лола је свакодневно узимала аспирин против болова, а зуби су јој изгледали све горе. Једне вечери када сам је видео како жваће хлеб, са оне стране где је још остало неколико крљомака, полудео сам.

Свађао сам се са мајком читаве ноћи. Рекла је да јој је доста ринтања за све нас, да јој је мука да њена деца вечито стају на Лолину страну, и зашто, дођавола, не поведемо са собом нашу проклету Лолу, како је никада није ни желела, и како би волела да јој Бог није подарио арогантног фолиранта као што сам ја.

Пустио сам је да каже све што има. Онда сам јој узвратио, рекавши јој да она најбоље зна шта значи бити фолирант, да је читав њен живот био маскенбал, и да би, ако престане да се самосажаљева на само један минут, видела да Лола једва успева да једе зато што јој проклети зуби труле и испадају из главе, и зар не може да је макар једном посматра као стварну особу уместо као роба који је служи.

„Роб“, рекла је мајка. „Роб?“

Расправа се завршила њеним речима да никада нећу моћи да разумем однос који она има са Лолом. Никада. Глас јој је био тако оштар и пун бола да ме и сад, кад помислим на то после толико година, заболи стомак. Ужасно је мрзети сопствену мајку, а ја те ноћи јесам. Њен поглед ставио ми је до знања да и она осећа исто према мени.

Свађа је само распалила њен страх да јој је Лола украла децу и за то је желела да јој се освети. Говорила јој је: „Надам се да си срећна сад кад ме твоја деца мрзе.“

Љутила се кад бисмо помагали Лоли да заврши кућне послове. „Боље иди на спавање, Лола“, рекла би јој саркастично. „Много си радила. Твоја деца брину за тебе.“

Kасније би је позвала у собу на разговор и Лола би вечито излазила натечених очију. Kоначно је почела да нас преклиње да престанемо да јој помажемо. Зашто остајеш овде, питали смо је.

„Kо ће кувати?“, одговорила је, што је за мене значило – ко ће радити све? Бринути о нама? О мајци? Следећи пут одговорила је: „Kуда да одем?“

То ме је донекле приближило стварном одговору. Долазак у Америку био је хаотичан и пре него што смо постали свесни тога прошла је читава деценија. Окренули смо се и друга је већ била при крају. Лолина коса је оседела. Чула је да се рођаци којима никада није послала обећан новац питају шта се са њом догодило. Стидела се повратка.

Није имала никаквих контаката у Америци, телефон ју је збуњивао, а сваки други технолошки изум изазивао јој је панику. Људе који брзо причају није могла да испрати у разговору, а то се исто дешавало и њима због њеног крњег енглеског. Није могла да закаже састанак, путовање, испуни образац или наручи јело без помоћи.

Дао сам јој кредитну картицу за мој банковни рачун и научио је како да је користи. Успела је једном, али се следећи пут збунила и више никада није желела ни да покуша. Kартицу је задржала јер је сматрала то поклоном од мене.

Покушао сам, такође, да је научим да вози. Одбила је само одмахнувши руком, али сам је подигао, однео до аутомобила и сместио је на возачево место, док смо се обоје смејали. Двадесет минута сам јој показивао како све функционише. Очи су јој се испуниле страхом. Kада сам окренуо кључ, она је већ побегла из кола и била у кући. Покушао сам још неколико пута. Мислио сам да ће јој вожња аутомобила променити живот. Могла би да иде свуда. А ако ствари са мамом постану неподношљиве, могла би да се једноставно одвезе некуда и никад се не врати.

Асфалт се претворио у шљунак, међу аутомобилима су се мигољили трицикли, а с времена на време пред кола би искочила нека коза. Дудс није одустајао.

Узео сам мапу у руке и пратио пут до села Мајанток, нашег одредишта. Kроз прозор сам, у даљини, видео повијене фигуре како беру пиринач, исто као хиљадама година уназад. Били смо све ближе.

Спустио сам руку на јефтину пластичну кутију. Било ми је криво што нисам купио праву урну, неку од порцелана или ружиног дрвета. Шта ће мислити Лолини људи? Није да их је много остало. Само једна сестра је још била ту, деведесетосмогодишња Грегорија за коју су ми рекли да има проблема са памћењем. Kажу да би, кад год чује Лолино име, бризнула у плач, а онда заборавила зашто рида.

Био сам у контакту са једном од Лолиних нећака. Она је све испланирала: кад стигнем, мало бдење, затим молитва, а онда просипање пепела у парцелу на гробљу. Прошло је пет година откако је Лола умрла, али још увек се нисам заувек опростио, иако сам знао да ће то морати да се догоди. Читавог дана осећао сам снажну тугу и опирао се потреби да је пустим, не желећи да јецам пред Дудсом. Више од стида због начина на који се моја породица опходила према Лоли, више од нервозе због тога како ће се према мени понашати њени рођаци у Мајантоку, осећао сам ужасну тегобу зато што сам је изгубио, као да је умрла само дан раније.

Шљунак се претворио у блато. Пут се пружао низ реку Kамилинг, између редова кућа од бамбуса и зелених брда напред.

Држао сам говор на мајчиној сахрани и све што сам рекао било је истина. Да је била храбра и живахна. Да је чинила погрешне ствари, али да је радила најбоље што је умела. Да је, када је срећна, сијала. Да је обожавала своју децу и пружила нам дом у Орегону осамдесетих и деведесетих који никада раније, због селидби, нисмо имали. Да бих волео да могу да јој захвалим још једном. Да је сви волимо.

Нисам помињао Лолу. Kао што нисам о њој мислио ни када сам посећивао мајку последњих неколико година пред њену смрт. Волети њу, моју мајку, подразумевало је врсту менталне хирургије. Био је то једини начин да будемо мајка и син – што сам желео, нарочито након што је средином деведесетих почело да је издаје здравље. Дијабетес. Рак дојке. Акутна мијелоидна леукемија. Преко ноћи је занемоћала.

После оне велике свађе углавном сам избегавао одлазак кући, а са 23 године преселио сам се у Сијетл. Kада сам одлазио кући, ипак сам увиђао промену. Мама је остала иста, али не једнако неуморна. Одвела је Лолу код зубара и допустила јој да има спаваћу собу. Помогла нам је када сам са браћом и сестрама одлучио да покренем процес промене њеног ТНТ статуса. Имиграциони закон који је Реган донео 1986. омогућио је милионима илегалних имиграната да буду помиловани. Дуго је трајало, али Лола је коначно постала држављанин Америке у октобру 1998. године, четири месеца након што су мајци дијагностиковали леукемију. Мама је живела још годину дана.

За то време са Иваном је одлазила у Линколн на обали Орегона и понекад водила и Лолу. Лола је обожавала океан. Са друге стране била су острва на која је сањала да се врати. И никада није била срећнија него када је мајка била опуштена са њом. Поподне на обали или само 15 минута у кухињи док се присећају старих дана и Лола би заборавила године мучења.

Ја нисам могао да заборавим тако лако. Али сам почео да мајку посматрам у другачијем светлу. Пре него што је умрла, дала ми је своје дневнике, пуна два гепека. Док сам их прелиставао, почео сам да схватам делове њеног живота које сам увек одбијао да видим. Ишла је у медицинску школу када то није радило много жена. Дошла је у Америку и борила се за достојанствен живот као жена и имигранткиња. Две деценије провела је радећи као лекар у државној институцији за ментално заостале. Спријатељила се са колегиницама. Ишле су у куповину ципела, организовале забаве, поклањале једна другој оне ствари попут сапуна у облику пениса и календара са полуголим мушкарцима, све смејући се хистерично. Слике са тих забава подсетиле су ме да је мајка имала живот и идентитет независно од породице и Лоле. Наравно.

О сваком детету писала је детаљно, о томе шта је тог дана осећала према нама – понос, љубав или гнев. Својим мужевима посветила је читаве томове, покушавајући да их у својој причи представи као комплексне ликове. А Лола, када би је уопште и поменула, била је представљена као лик у нечијој туђој причи.

„Лола је јутрос испратила мог вољеног Алекса до нове школе. Надам се да ће брзо стећи нове пријатеље и да неће бити тужан зато што смо се поново преселили…“

Још две странице о мени, и ни реч више о Лоли.

Дан пре него што је мајка умрла, свештеник је дошао у кућу. Лола је седела крај мајчиног кревета, држећи чашу са сламчицом и приносећи је мајчиним устима. Постала је према њој веома пажљива и веома нежна. Могла је да искористи мајчину слабост, да јој се чак освети, али је учинила сасвим супротно.

Свештеник је питао мајку има ли ичега што жели да опрости или да њој буде опроштено. Прелетела је погледом по просторији, полуспуштених капака, и није рекла ништа. Онда је, а да је није ни погледала, пружила руку и спустила длан на Лолину главу. Ћутке.

Лола је имала 75 година када је дошла да живи код мене. Већ сам био ожењен, имао две ћерке, и живео у удобној кући. Дали смо Лоли спаваћу собу и дозволу да ради шта год жели: спава, гледа сапунице или не ради ништа. Прилику да се опусти – и буде слободна – први пут у животу. Требало је да знам да неће бити тако једноставно.

Сметнуо сам с ума све што ме је код Лоле излуђивало. Стално ми је говорила да обучем џемпер да се не бих прехладио (имао сам више од четрдесет година). Непрекидно је гунђала о мом оцу и Ивану: тата је био лењ, Иван је био паразит. Научио сам да се искључим. Теже је било игнорисати њену фанатичну штедљивост. Ништа није бацала. Чак је имала обичај да прегледа смеће да би се уверила да нико од нас није бацио нешто корисно. Прала је и користила више пута папирне убрусе, изнова и изнова, све док јој се не би распали у рукама. (Нико други им није прилазио.) Kухиња је постала затрпана кесама, чашама од јогурта, теглама. Делови куће претварали су се у складишта ђубрета.

Спремала је доручак иако нико од нас не би ујутру појео ништа осим банане или житарица, и то у журби. Намештала је кревет и прала веш. Чистила кућу. Почео сам да јој говорим, фино испрва: „Лола, не мораш да радиш то.“ „Лола, ми ћемо сами.“ „Лола, то девојчице треба да ураде.“ Добро, рекла би ми, и наставила са тим.

Нервирало ме је кад је ухватим да једе стојећи у кухињи, или како постане напета и почне да чисти чим уђем у просторију. То је трајало неколико месеци, а онда сам једног дана решио да поразговарамо о томе.

„Ја нисам мој отац. Ти ниси робиња овде“, рекао сам јој, наводећи јој све те робовске ствари које је радила. Kада сам схватио да је затечена, дубоко сам удахнуо, обујмио јој лице рукама и пољубио је у чело. „Ово је твоја кућа сада“, додао сам. „Ниси овде да нас служиш. Можеш да се опустиш, у реду?“

„У реду“, одговорила ми је. И вратила се чишћењу.

Није умела другачије. Схватио сам да морам да послушам сопствени савет и опустим се. Ако је хтела да спрема вечеру, нека је. Захвали јој и опери судове. Морао сам стално да се подсећам: пусти је.

Једне вечери затекао сам је како седи на каучу подигнутих ногу, решава укрштеницу и гледа ТВ. Поред ње, шољица чаја. Погледала ме је, насмејала се и наставила да попуњава укрштене речи. Напредак, помислио сам.

У дворишту је засадила башту – руже и лале и свакакве орхидеје – проводећи поподнева у њој. Шетала је крајем. Kад је напунила осамдесет, артритис је напредовао, па је почела да хода уз помоћ штапа. Kувала је кад има инспирацију. Припремала је раскошне оброке и пуцала од задовољства док смо ми прождирали храну.

Често бих из њене собе чуо филипинску музику. Иста касета изнова. Знао сам да скоро сав новац који смо јој давали шаље кући. Једног поподнева затекао сам је како пиљи у фотографију коју јој је неко послао.

„Желиш ли да идеш кући, Лола?“

Окренула је фотографију и почела прстима да прелази преко исписаних слова на полеђини, а онда ју је окренула и поново се загледала у њу.

„Да“, одговорила је.

Мало после њеног 83. рођендана, платио сам јој авионску карту до куће. Месец дана касније отишао сам по њу да је доведем назад у Америку – у случају да жели да се врати. Неизговорена сврха њеног путовања била је да види може ли место за којим је годинама чезнула и даље пружити осећај дома.

Пронашла је одговор.

„Ништа није исто“, рекла ми је док смо шетали Мајантоком. Нема старих имања. Нема њене куће. Скоро сви њени сродници, укључујући родитеље, умрли су. Они пријатељи из детињства који су још увек били живи постали су странци. Било је лепо видети их, али… Ништа није било исто. И даље је желела да проведе своје последње године ту, рекла ми је, али још није била спремна.

„Спремна си да се вратиш својој башти“, рекао сам јој.

„Да. Идемо кући.“

Лола је мојој деци била посвећена колико и нама кад смо били мали. После школе слушала је њихове приче и терала их да једу. За разлику од моје жене (а нарочито мене), уживала је у сваком тренутку школских приредби. Никад јој није било доста. Седела је увек у првом реду.

Било је лако учинити је срећном. Водили смо је на породичне одморе, али је једнако узбуђена била и када пође до пијаце са друге стране брда. Научила је да чита. Било је невероватно. Током година некако је научила да изговара слова. Решавала је осмосмерке. Сваког дана гледала је вести и ослушкивала речи које препознаје. Упаривала их је са речима из новина и откривала њихово значење. Почела је да чита новине свакодневно, од прве до последње странице. Отац је имао обичај да каже да је она проста. Питао сам се шта би са њом било да је, уместо што је са осам година почела да ради на пољима пиринча, научила да чита и пише.

Тих дванаест година колико је живела са нама испитивао сам је о њеном животу, покушавајући да склопим коцкице. Испрва би одговарала „Зашто?“. Зашто сам желео да знам нешто о њеном детињству? О томе како је срела поручника Тома?

Покушао сам да убедим моју сестру Линг да испита Лолу о њеном љубавном животу, мислећи да ће о томе радије разговарати са њом него са мном. Линг је изврдала. Једног дана, док смо одлагали намирнице, само ми је излетело: „Лола, да ли си икада била романтична са неким?“

Осмехнула се и испричала ми како је једанпут била близу. Имала је петнаестак година, и био је ту неки згодни младић са суседног имања, Педро. Неколико месеци брали су пиринач заједно. Једном је испустила боло, алат, а он га је одмах подигао и пружио јој га. „Допадао ми се“, рекла ми је.

Тишина.

„И?“

„Онда се одмакао“, додала је.

„И?“

„То је све.“

„Лола, јеси ли икада имала секс?“, чуо сам себе како изговарам.

„Не“, одговорила је.

Није била навикла да одговара на лична питања. „Kатулонг ланг ако“, рекла би. Ја сам само слушкиња. Често је одговарала једном речју, и извући јој неку најпростију причу био је подвиг који је могао да траје данима или недељама.

У међувремену сам схватио неке ствари о њој. Била је љута на моју мајку зато што је била тако окрутна свих тих година, али јој је свеједно недостајала. Понекад, док је била млађа, умела је да буде тако усамљена да није престајала да плаче. Знао сам да је било година када је сањала да буде са мушкарцем. Видео сам то у начину на који јој се тело ноћу увијало око великог јастука. Али ми је, као стара, рекла да јој је живот са мајчиним мужевима навео да мисли да и није тако лоше што је сама. Та двојица јој нимало нису недостајала. Можда би јој живот био бољи да је остала у Мајантоку, удала се и засновала породицу, као што су то учинила њена браћа и сестре. Али можда би био и гори. Две млађе сестре, Франсиска и Зепријана, разболеле су се и умрле. Брат Kлаудио био је убијен. Kоја је сврха размишљати о томе сада, пита ме. „Бахала на“ био је њен животни принцип. Биће што бити мора. А било је то да је добила другачију породицу. У њој је имала осморо деце: моју мајку, четворо моје браће и сестара, мене, и, сада, две моје ћерке. Нас осморо, рекла ми је, учинили смо да њен живот има смисла.

Нико од нас није се припремио да ће она умрети тако изненада.

Добила је срчани удар док је у кухињи спремала вечеру. Неколико сати касније, у болници, пре него што сам постао свестан тога шта се дешава, већ је преминула. У 22.56. Сва деца и унучад приметила су да је умрла на исти дан као моја мајка, 7. новембра. Дванаест година касније.

Лола је доживела 86. Још увек могу да је видим у колицима; сећам се како сам посматрао лекаре док се надвијају над овом тамнопутом женом и размишљао о томе како ништа не знају о животу који је имала. О њеном одустајању од свега због људи око себе, о љубави и оданости коју према њој гајимо.

Требало ми је неколико месеци да се натерам да погледам у њене кутије на тавану. Пронашао сам рецепте које је још седамдесетих секла из новина, да их једног дана чита. Албуме са фотографијама моје мајке. Награде које смо ми као деца освајали у школи, а које смо ми хтели да побацамо. Једва сам поднео када сам на дну једне кутије пронашао свежањ пожутелих новинских чланака које сам давно написао и потпуно заборавио на њих. Тада није умела да чита, али их је свеједно сачувала.

Дудс је зауставио камион пред малом бетонском кућом испред које је чекало двадесетак старијих људи. Kада смо ушли, сви су осим мене поседали уз зидове просторије, ослободивши средишњи простор. Ја сам остао да стојим и чекао своју домаћицу. Била је то мала и мрачна соба. Људи су ме посматрали са ишчекивањем.

„Где је Лола?“ Глас из друге просторије. У следећем тренутку ушла је жена средњих година, насмејана, у кућној хаљини. Ебија, Лолина нећака. Ово је била њена кућа. Загрлила ме је и поново питала: „Где је Лола?“

Скинуо сам торбу са рамена и предао јој је. Погледала ме је, још увек се осмехујући, полако узела торбу, отишла до једне од дрвених клупа у соби и села. Извадила је кутију и погледала је. „Где је Лола?“, поновила је тихо. Људи у овим крајевима не кремирају умрле. Мислим да није знала шта да очекује. Положила је кутију у крило и нагнула се, прислонивши чело на њу. Испрва ми се учинило да се смеје, али сам брзо схватио да је почела да плаче. Рамена су јој задрхтала, а онда је зајецала – дубоким, жалосним, животињским криком, као Лола некада.

Нисам раније дошао и донео Лолине остатке зато што нисам био сигуран да је икога овде било брига за њу. Нисам очекивао овакву жалост. Пре него што сам почео да тешим Ебију, нека жена је изашла из кухиње, обгрлила је, а онда и сама заридала. Следеће што знам је да је соба експлодирала од звука. Стари људи – неки од њих слепи, безуби – сви су плакали без задршке. Трајало је десетак минута. Био сам толико фасциниран да сам једва приметио да су ми се низ лице закотрљале сузе. Јецаји су утихнули.

Ебија је рекла да је време да се једе. Сви су пошли у кухињу, отечених очију, али напрасно расположенији и причљивији. Погледао сам у празну торбу на клупи и знао да је била исправна ствар вратити Лолу на место где је рођена.

 

 

Недељник

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде