ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ: Три примера неурозе у породици и друштву

Поделите:

Ови примери нису усамљени, напротив они су свакодневна реалност, која је, временом, поткопала поверење како у стабилност и вредност породице, тако и читавог савременог друштва.

Kада десетогодишња девојчица покаже сметње у јелу, губећи све више апетит и смањујући своје оброке, као несвесни знак протеста због утицаја деспотске, властољубиве мајке којој храна преставља најважнију ствар у породичном животу, онда није у питању никаква болест детета по себи, већ је то симптом поремећене комуникације у породици, чега мајка нити је свесна, нити жели да буде свесна.

Kада двадесетогодишњи студент, врло интелигентан, престане да студира жалећи се на главобољу, слабост концентрације и несаницу, све као протестни знак због болесних амбиција оца који сам ње завршио студије и сада напето чека да кроз сина оствари своје пропале жеље, с правом се питамо да ли је то знак индивидуалног неуротичног исклизнућа овог младог човека, или, много више, алармни сигнал против неподношљиве породичне ситуације.

Kада тридесеттрогодишњи марљиви службеник у једном перспективном предузећу, који до тада никада није показивао неуротичне испаде, оболи од гризлице на дванаестопалачном цреву у знах мазохистичког протеста због агресивно расположеног шефа, коме је за сопствено даље напредовање потребно увек више и више рада, није ли ово повод за размишљање о репресивном друштву које је рад и материјална добра уздигло на степен фетиша и идола?

Ови примери нису усамљени, напротив они су свакодневна реалност, која је, временом, поткопала поверење како у стабилност и вредност породице, тако и читавог савременог друштва. Ако један члан породице који заузима доминантно место у породици, које чак не мора бити као такво довољно приметно, може за себе да постигне делимични имунитет психичког и физичког здравља тако што ће једног или неколико чланова породице жртвовати држећи их у болесном стању, онда оваква породица постаје звор емоционалне заразе.

Реч је, наравно, о патолошким породичним заједницама, али ако је њихов број у непрестаном порасту, за сада упадљиво у земљама западне цивилизације, са тенденцијом ширења према другим континентима и културама, онда се морамо озбиљно упитати у каквом свету ми то живимо.

 

 

Детињарије

Поделите:
1 reply
  1. Srboljub
    Srboljub says:

    Ne treba dr Jerotic niciju potvrdu onoga sto on pise i govori,pa ni moju,jer njegovo saznanje prevazilazi mnogih,normalno i moje malenkosti,ali zelim nesto reci u potvrdu ovoga o cemu on pise.U komunizmu ,kojeg nisam nikada voleo ,zbog nasilja nad ljudskom dusom i slobodoumnoga razmisljanja i govora,pevala se jedna komunisticka pesma koja je velicala tu ideologiju i imala u refrenu reci:“da nam zivi,zivi rad“.To oni nikada nisu ostvarili u toj meri kao u danasnjemu liberal kapitalizmu,gde je covek podredjen radu i sticanju kapitala ne za sebe,ma koliko da je dobro placen,jer on u stvari i nema nista drugo u zivotu,u radnim danima osim putovanja do posla,rada,povratka kuci,spavanja i tako do subote kada mu treba vise od pola dana da dodje sebi od premora,.Posle toga sledi odlazak u kupovinu i kupovanje svega potrebnoga i bespotrebnog,izlazak negde van kuce ili sedenje uz tv ili kompjuter,i od ponedeljka opet pocinje trka zivota sve do godisnjeg odmora,kada spram svojih mogucnosti par dana ili nedelja ode negde.Tako sve do smrti posto su popeli radni vek na blizu 70 godina,a tu je i smrt,i ako ne umre prestar su da bi ometan-a bolestima mogli uzivati.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *