Дејан Микавица: Како ослободити српску Спарту

Поделите:

Српска Спарта је заслужила овај назив, као што је познато од краја XVIII века, после импресивних победа над Турцима, на чувеним Мартинићима и Kрусима и усвајањем првог српског писаног правног акта такозване Стеге којом су као заклетвом обавезивана црногорска племена да неће служити завојевачу и да ће се заједнички, јединствено и бескомпромисно борити против непријатеља. Посланице Петра I Петровића Његоша, епске победе које су најављивале и слутиле обнову и изградњу српске државе у Црној Гори, засноване на темељима средњовековне државе Немањића, Kосовском завету, Душановом царству, српској традицији и православној вери, херојском обликовању и етичком схватању борбе против омрзнутог тиранина и душманина и велицање живота који има једино смисао уколико служи одбрани достојанства, витештва и слободе, постали су симбол, узор и светионик другим Србима, оним који су српску државу у Аустрији прижељкивали на Црквено-народним саборима и Србима у Османском царству који су се за рат спремали, трпећи турске злочине у учествујући у аустро-турским ратовима. Ипак, више од њих у борби за слободну српску државу постигли су црногорски Срби, они су ратовали чешће, крварили и страдали више, трпели сурове одмазде константно. И Турке и потурице суровије и немилосрдније кажњавали од било ког другог дела српског народа. Црногорски Срби су знали да њихов вековни непријатељ не зна за милост, да ће се у свакој прилици која му се укаже, светити и убијати, и црногорске ратнике и њихове породице и рушити њихове куће. Да ће спаљивати њихове манастире, уништавати све што би црногорцима могло послужити за опстанак. Без икаквих дилема у вези са тим, црногорски Срби предвођени својим владикама и владарима, борили су се упорније, непоколебљивије и победоносније и без икакве милости према непријатељу. У тој и таквој, спартанској борби са којим су се тешко могли у овом домену упоређивати други Срби, често склони опраштању и показивању самилости према победеном непријатељу, црногорци су 1856 практично а 1878 и формално стекли државну независност. И бранили су стечено знајући да једино државна самосталност гарантује очување националног идентитета, православне вероисповести, њиховог српског језика, ћуриличног писма. И да је једино таква држава – њихова држава. Чија је данас Црна Гора? Је ли то држава неког другог народа, који прихвата латиницу као своје једино службено писмо или држава за коју званични назив језика мора бити – несрпски? Да ли је то држава којој је непријатељ једино сопствена, национална и државотвотна историја? Kакав је то народ већински у тој земљи када поништава и дезавуише све што је истински црногорско, дакле српско!? То је, по свему судећи, неки други, неознат, туђи народ. Или тек нека друга држава. Шта је остало од Српске Спарте? Данас кажу са разлогом да је то – Република Српска. Мислимо ипак да Српска Спарта постоји и данас на црногорским просторима и да није везана само за историјско сећање и непролазну славу. Она постоји јер постоје у Црној Гори још увек српски спартанци. У мањем броју него раније, дискриминисани, понижени, игнорисани, ућуткани, потиснути… али постоје још увек. Њима је наметнута света и узвишена, историјска дужност, да због свог достојанства и части, због поштовања према својим прецима и љубави према својим потомцима, ослободе Српску Спарту! Они је једино могу ослободити. Сасвим је могуће да у тој борби за слободу Српске Спарте, црногорским спартанцима неће нико моћи или неће хтети да помогне. Можда, једноставно неће ни смети? Али, зар би то било први пут у црногорској историји да се црногорски Срби боре сами?! Зар би било први пут да се Србија уздржи или оклева или једоставно буде приморана да устукне док Црна Гора ратује за слободу? Не би. Не знамо како се све називају данашње власти у Црној Гори и коме све служе, али ни то није више важно. Знамо шта хоће и шта су до сада постигли. Ако црногорски Срби, на све расположиве начине, не успеју ни овај пут да ослободе своју земљу, нестаће ускоро и они. А у том случају, нестаће и Српска Спарта. Заувек. Данас је Српска Спарта окована у Црној Гори. Али је још увек жива! Само је треба ослободити. А нико боље од српских спартанаца не зна како се то чини. Одавно су их томе научили њихови преци.

Извор Фејсбук

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *