Др Иван Пајовић: Како Украјину увлаче у НАТО пакт

Поделите:

Војне припреме НАТО на територијама у непосредној околини кризом захваћене Украјине вишеструко превазилазе по свом обиму сличне мере које тај савез предузима на европском северу. Још један у низу доказа представљају војни маневри НАТО Saber Guardian спроведени средином јула. Они су организовани на полигонима три државе: Румуније, Мађарске и Бугарске. У њима је узело учешће 25.000 војника из 25 држава! Говори се о хиљадама комада војне технике која је коришћена у маневрима, од чега су само американци довукли око 2000 борбених и помоћних машина. Штампа већ назива те маневре највећим у историји за тај регион. И заиста, довлачење војске у таквим размерама личи на стратешке вежбе НАТО пакта под називом Reforger из времена затегнутости са СССР. Међутим, Совјетски Савез већ одавно не постоји, и не само то – земље НАТО пакта на југу уопште и немају заједничку границу са Русијом, због чије би се „агресивности” морале спроводити демонстрације војне силе толиких размера.

Рејон тих масовних војних игара удаљен је од најближе тачке Руске Федерације стотинама километара, стога чак и теоријски не може бити речи о припремама за одвраћање руске агресије. Управо зато западни медији превише не акцентују ту варљиву тему. Чак и гледаоцу који има поверења у медије са Запада тешко је разумно објаснити разлог концентрације десетина хиљада војника на границама са НАТО пакту више него пријатељском Украјином. Управо као и чињеницу да управо у том рејону алијанса предузима мере за постављање првих великих стационарних јединица „предњег базирања” – нарочито обједињену механизовану бригаду са штабом у Румунији. Не треба ни говорити да фактички већ постоји америчка војно-поморска база у румунској луци Констанца, као и да је недавно установљен рејон америчке противракетне одбране у Девеселу, где су се распоређени не само противракетни, већ и офанзивни ударни потенцијали.

Али ту списку није крај. Војне активности НАТО у реченом правцу постају све више прекограничне, у правцу Украјине. Америчка војска се већ одавно утаборила на територији Западне Украјине, где се наводно бави инструктажом бораца кијевског режима. Такве тврдње исмева чак и локална штампа. И заиста, чему украјинску војску могу научити амерички инструктори, који представу немају о специфичностима рата у Донбасу, па чак и сами стално испитују оне које обучавају како се тамо ратује.

У стварности, под тим изговорима америчка команда непрекидно упознаје са потенцијалном украјинском ратном позорницом хиљаде својих војника и официра, који на ротирајућем принципу један другога замењују. Страни инструктори се мењају на сваких шест месеци и долазе, по правилу, у саставу својих јединица – батаљонских тактичких група из састава пешадијских бригада армије САД.

Међутим, апетити Пентагона никако нису ограничени само на Западну Украјину. Америчка војска све чешће се појављује у рејону северне црноморске обале, који је после губитка шансе за САД да се учврсти на Криму, постао за њих објекат приоритетне важности. Тако, например, америчке специјалне јединице непосредно управљају обуком брдске пешадије полазника Одеског института копнене војске и спроводе са њима теренску обуку.

Посебно активно се спроводи заузимање југозападног угла Украјине, са центром у Одеси, под маском међународне војне сарадње. У исто време са маневрима НАТО започели су још једни маневри серије See Breez. Као и обично, у одеску луку су тим поводом пристигли амерички војни бродови на челу са ракетном крстарицом, наоружаном системима противракетне одбране. Али нешто није уобичајено: НАТО је почео активно да користи за потребе своје војнотранспортне авијације одески аеродром. Управо преко њега су пребачене јединице које ће учествовати у поменутим маневрима. Ипак, види се да им цивилни аеродром у Одеси у потпуности не задовољава потребе. У сваком случају, министар одбране Украјине Степан Полторак, посетивши уочи маневара Одески округ, још једном је подвукао крајњу неопходност поновног активирања војног аеродрома у Арцизи, недалеко од границе са Румунијом. Шта ће сиромашном кијевском војном ресору аеродром у тако дубокој позадини – то министар није рекао, премда је ионако јасно да он Украјини није потребан. Међутим, та бивша авиобаза војнотранспортне авијације СССР, која може да прима најтеже типове авиона, по свим основама одговара транспортној команди ратне авијације САД, која на тај начин добија тачку ослонца војне логистике на југозападу Украјине. Из тог разлога ће и финансирање поновног активирања аеродрома у Арцизи отворено на себе преузети Американци.

Својевремено су вежбе под називом See Breez започињале на Криму, што је потпуно одговарало великом и никада умањеном војностратешком интересовању Американаца према том полуострву. Потом, када су масовни протести локалног становништва учинили спровођење кримског See Breez-а извором непрекидних друштвенополитичких затегнутости, њихов центар су преместили у Николајевску област, где је главни део војних игара спровођен на највећем копненом полигону „Широки лан”.

И сада наступа нова етапа. See Breez се сада одвија пре свега у одеско-дунавском региону. Не мора се бити велики војни стручњак како би се схватило: десантне операције са искрцавањем на обалу условног противника и савлађивање широких водних препрека престављају видове офанзивних борбених дејстава. Исто као што и имитирање ваздушног напада на америчку крстарицу не представља ништа друго до имитирање напада на бродове руске Црноморске флоте. Ништа мање нису занимљиве и операције на ушћу Дунава, које се такође спроводе први пут и очигледно имају намену да покажу важност ове водне артерије за обезбеђивање позадинске подршке Украјини од стране НАТО.

Ма какви војни маневри, на овај или онај начин, повезани су са реалном војнополотичком ситуацијом и говоре о истинским намерама њихових учесника. У том смислу, садашњи See Breez представља отворену антируску демонстрацију, која поткрепљује пропаганду кијевског режима о намерама „ослобођења” Крима и наглашава тобожњу „апсолутну солидарност” новопројављене натовске „браће” са Кијевом.

У целој реченој представи јасно се оцртава реална ситуација. Кијевска хунта и њени амерички покровитељи отворено појачавају своје војно присуство у југозападном рејону Украјине, стварајући мешовиту војну формацију, која има задатак да обезбеди режиму неопходну контролу над морском обалом и лучким инфраструктурама у ма каквом даљем развоју геополитичких догађаја. Већ данас Одеска област је постала центар војне активности у Украјини, чак и испред Донбаса. Управо овде је недавно формиран главни ракетни полигон Оружаних снага Украјине. И управо овде се обнавља највећи војни аеродром бившег СССР.

По свему судећи, то је тек почетак. У сваком случају, интерес Пентагона за овај рејон потпуно је основан. У приморским земљама НАТО, где САД такође формира своје војне базе, например у Румунији и Бугарској, они морају да рачунају са одређеним нивоом суверенитета својих званичних савезника и са интересима Европске Уније, који нису увек у сагласности са интересима САД. Украјина и њена приморска територија налазе се тренутно у специфичној „сивој зони”, ако не и у „црној рупи” међународно-правних односа, где Вашингтон може деловати онако како му се прохте, не обазирући се ни на кога, нарочито не на кијевску хунту, која се налази потпуно под контролом. А то Американцима отвара примамљиву перспективу да стану чврсто ногом уз Црно море и да постану у за сада тешко доступном црноморском басену апсолутни господари ситуације.

Постало је очигледно и то да се реално тежиште војних напора Северноатлантског пакта не налази на северном крилу његовог Источног фронта, већ потпуно супротно – на јужном. И основни циљ предузимања војних напора без велике буке није мит о одбрани од Русије, које ту нема ни у близини, већ у стварању моћне војностратешке инфраструктуре у циљу учвршћивања контроле Запада над Украјином у ма каквој варијанти развоја догађаја у тој земљи. Притом, таква контрола би омогућила Западу максимално широко и чврсто присуство на низу кључних места украјинске територије чак и у случају могућег распада те земље. Другим речима, западна алијанса полако али сигурно спроводи свој план даљег продора на Исток, откидајући парче по парче исконских земаља руске цивилизације и утврђујући се на њима отвореним војним присуством. И њима у том смислу идеално одговара бесконачно политично брбљање на разноразним самитима, што de-facto одвлачи друштвену пажњу од пузећег Drang nach Osten, који је био и биће основа њихове геополитичке стратегије.

Аутор др Иван Пајовић, Видовдан

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *