Насловна Аутори Душан Буковић: Контроверзни КНЕЗ ПАВЛE КАРАЂОРЂЕВИЋ

Душан Буковић: Контроверзни КНЕЗ ПАВЛE КАРАЂОРЂЕВИЋ

646
6
ПОДЕЛИ
У тешким и судбоносним збивањима езотериске, интермариумске, англо-америчке и ватиканске колонијалне творевине Краљевине Југославије, као и колонијалног београдског  интернационалистичког рајетинског естаблишмента уочи Другог светског рата  нашао се на челу државе диктатор, енглески лакеј, духовно недорасли и контроверзни кнез Павле Карађорђевић, који је по лондонском сценарију сву власт држао у својим рукама. За њега Љубиша Петровић (Псеудоним Бранка Машића, – м.н.) дословно каже:
 
“Кнез Павле почео је купити око себе сав олош српски, са Драгишом Цветковићем на челу, па како га је све више привлачио мрачни амбијент хрватске бастардије, он, јадни српски кнез, са још беднијом својом околином, за најкраће време постаје слепо оруђе у рукама ‘залупаног мужа’ Мачека, И У ИМЕ ЦЕЛОГ СРПСКОГ НАРОДА ПРОТИВ ЊЕГОВЕ ВОЉЕ, ПОТПИСУЈЕ, ОНАЈ СРАМНИ СПОРАЗУМ СА ХРВАТИМА, КОЈИ НИЈЕ НИШТА ДРУГО НЕГО – КАПИТУЛАЦИЈА СВЕГА СРПСКОГ ЗА РАЧУН ХРВАТСКИ. ОВАЈ БЕЗУМНИ КНЕЗ СА СВОЈИМ ПОКВАРЕНИМ ИЛИ СЛЕПИМ ТРАБАНТИМА МЕЊА ИЗ ТЕМЕЉА ДРЖАВНУ ПОЛИТИКУ И ОСЛАЊА СЕ ОД ТАДА САМО НА ХРВАТЕ И МУСЛИМАНЕ ПРОТИВ СРБА. И тако Срби, који нису капитулирали ни под Турцима ни Арнаутима ни Бугарима ни Мађарима ни Немцима, предали су се сад на милост и немилост, туђинском измећару – хрватској бастардији…” (Види: Љубиша Петровић, Тајни план великохрватске идеје и њене експанзије, Pittsburgh, Pa., U.S.A., 1943, стр. 54-55).
Сличну оцену о кнезу  Павлу Карађорђевићу, између осталих, дао је и Десимир Тошић у књизи “Српски национални проблеми”, где дословно стоји: “Са Намесништвом 1934 године, на челу са Павлом Карађорђевићем, почиње декаденција југословенске монархије. После већ неодобраване унутарње политике Александра, Намесништво је отезало ситуацију својом спољном политиком, нарочито после 1937 године. Лично без угледа у српском народу, и сам Павле Карађорђевић није много марио Србе. Својим политичким потезима, он је то и доказивао, почев од питања Конкордата 1937 преко Бановине Хрватске 1939 до потписивања Тројног пактра 25 марта 1941 године. Судбина Павла Карађорђевића завршила се бедно: 1941 године био је избачен из Краљевског дома. – Павле Карађорђевић могао би се у националном погледу поредити са краљем Миланом. Национално лабилни, они су се разликовали по томе што је Милан имао и српски темпераменат а Павле био потпуно стран националној психологији и историским традицијама српског народа. Да није дошло до 27 марта 1941 године, омраза, коју је гајио српски народ према Павлу, прешла би можда још у оно време на монархију…
 
Слика режима са Бановином Хрватском даје пример наше југословенске и посебно српске конфузије. Док је у целој земљи остао централистички режим, Хрватска је добила аутономију. У стварности, после 1939 године, Југославија није постојала као Целина. У Хрватској су одлучивали Хрвати, односно потпуно неконтролисана владајућа Хрватска сељачка странка, док су у осталим југословенским областима, па и у српским областима, хрватски шефови у влади делили власт са ‘српским преставницима’. Први Намесник, који је сам био организатор целог овог ‘уставног’ посла, довео је југословенску монархију у тај положај – после смрти једног краља Александра, убијеног од усташа – да се он, Павле Карађорђевић, братимио приликом своје посете Загребу 1940 године са руководиоцима Грађанске и Сељачке заштите и ове потом одликовао! Оне исте људе који су се априла 1941 године, као једини остатак апарата у Хрватској, ставили на располагање др. Анти Павелићу и потом учествовали у покољу Срба…” ( Види: Десимир Тошић, Српски национални проблеми, Париз, 1952, стр. 114 и 139).
Да би могли правилније оценити београдски  рајетински и интернационалистички естаблишмент, прошли и садашњи, историја ће нам показати да се мало шта изменило међу  заглупљеним гласачким масама у Србији.  И данас би извесни београдски рајетини и  естаблиштарци  интернационалци  наређивали  циганима   да   им  поново  певају: “ОД ЗАГРЕБА ПА ДО ЧАЧКА ГЛАСАЋЕМО СВИ ЗА МАЧКА, БОЉЕ МАЧАК ДА НАС ГРЕБЕ НЕГ’ СТОЈАДИН ДА НАС Ј…”, као што су певали њиховим очевима и дедовима београдским рајетинима и  интернационалистима уочи Другог св. рата.
 
Полазећи од чињенице да кнез Павле Карађорђевић “није био ни војник ни Србин”, како то лепо рече енглески публициста Ричард Бесет у књизи коју је објавио под насловом “Hitler’s spy chief”, где стоји:
 “Paul was neither a soldier nor a Serb…” (Види: Richard Bassett, Hitler’s spy chief – The Wilhelm Canaris mystery – “the most dangerous intelligence man in the world, London, 2005, стр. 210).
Кнез Павле се школовао у Лондону. Познат је као англо-амерички лакеј, истакнути англофил, масон. Његову љубав према Енглезима, истакао је Коста С. Павловић у расправи коју је објавио под насловом ”Југословенско-Британски односи 1939-1945”, где дословно каже:
 “После непријатне посете Риму и одвратне Берлину, посета Лондону била је за кнеза Павла мелем, тим више што су му указане две почасти. Његов, Оксфордски универзитет подарио му је почасни докторат и, што је било важније, постао је једним од двадесет четворице витеза ордена Подвезице, основаног 1348, ордена који се, по правилу, кад су у питању странци, даје само крунисаним главама…” (Види: Коста С. Павловић,  Југословенско-Британски односи 1939-1945, Гласник СИКД “Његош”. Chicago, Illinois, U.S.A., 1977, св. 38, стр. 38; Бошко Н. Костић, Официри, пучеви и политичари. Мilwaukee, Wisconsin, U.S.A., 1964, стр. 18).
 
Што се пак тиче извесних чланова енглеског  Форињ офиса  за њих је познато да су у сарадњи са Интермариумом и Коминтерном пројектовали, усмеравали и контролисали политичка збивања на подручју Југославије,  монархистичке и републиканске. Стварали су проблеме у монархистичкој и  троцкистичко-комунистичкој Југославији  и  посредовали у  њиховом решавању. Њихово дело је федералистички пројекат у Југославији, монархистичкој и троцкистичко-комунистичкој,  на којем су радили између осталих  и  извесни “стручњаци” и  “најбољи експерати Форин офиса” међу којима су се посебно истицали  Р. Ситон Вотсон и Викем Стид…”  (Види: Филис Оти – Phyllis Auty, Југославија у британским строго поверљивим документима, НИН, број 1123, Београд, 16. јул 1972;  Др Часлав М. Никитовић, Једна књига о Владимиру Мачеку, “Братство- Fraternity”, Toronto, Ontario, Canada, број 248, фебруар 1976, стр. 11).
Од нарочитог значаја је оснивање тз. Удружене опозиције у Краљевини Југославији 8. октобра 1937. године, коју је први поздравио Винстон Черчил. Он је то учинио у серији чланака   “који су били објављени у целој светској штампи” (Види: Мита Димитријевић, Ми и Хрвати, Београд, 1939, стр. 234).
 
Такође, имајући у виду један чланак који је објављен под насловом “Како је др. Мачек 1939 одвео краве Србијанске удружене опозиције”, у којем стоји, још и ово: “Године 1937 србијанске опозиционе партије биле су склопиле са Хрватском Сељачком Странком др. Мачека споразум у Фаркашићу. Две године доцније, августа 1939, исти др. Мачек склопио је споразум са Драгишом Цветковићем, издао српске опозиционе партије, заборавио Фаркашић, и ушао као потпретседник у Цветковићеву владу…
После једног увода о својој личности, полемишући са др. Крњевићем, г. Тривунац каже како су се ‘на миг тутора’ ( кнеза Павла и друга два намесника), Цветковић и компанија, после децембарских избора 1938, ‘одједном прогласили да су баш они одавно увиђали потребу споразума’ са Хрватима, али да је томе био сметња тадашњи претседник владе (др. Стојадиновић). Тако је оборен претседник, а ‘тутори су пилатски прали руке’  и именовали нову владу Цветковића, 5. фебруара 1939… Ваљало је, по сваку цену, одвојити ХСС од осталих српских демократских странака, које су с њом закључиле споразум у Фаркашићу. По рачуници тутора то се могло постићи једино тако, ако се Хрватима понуди нешто више и примамљивије од онога што им је у погледу споразума нудио и давао Фаркашић. Рачун се показао тачним…” (Види: Како је др. Мачек 1939 одвео краве Србијанске удружене опозиције, “ Документи Српске Заставе”, књ. 2, уредио: Душан М. Филиповић, Buenos Aires, 1977, стр. 9, 10).
Ваља пак нарочито истаћи, између осталих, др Бранка Миљуша који је објавио студију под насловом „Споразум 1939.године“, где између осталог стоји: “Када сам успео да дођем до Д. Цветковића, нашао сам га у гомили географских карата, са којих се још дизао мирис свежих боја. Имао сам утисак да се налазим у Географском Институту. Бацим поглед на ту чудну документацију и опазим да је сваки срез обрађен засебно и у три боје. Није било никакве сумње да ове боје претстављају становништво трију вера. Већ сама ова слика речито је потврђивала основаност наше зебње.
 
У току жучног објашњења, Д. Цветковићу се измакла ова тешка реченица, која је откривала његове истинске намере:  ‘Докле ћете нам ви, Срби из Босне, ометати споразум са Хрватима?’ Овакво резоновање откривало је истовремено и један изузетни менталитет,  на срећу, једне незнатне врсте политичара из Србије. За овај тип политичара  простор од Дрине до Јадрана је претстављао маневарско политичко поље, а  православни и муслимански живаљ на том подручју материал за погађање. Како је Труман са Стаљином делио Кореју по паралели; Черчил Југославију на проценте; Женева Индокину по паралели, не питајући дотичне народе за њихову вољу, тако би и ови политичари секли ножем низ нашу кичму. Д. Цветковић је већ држао нож ‘карикаш’ у руци и изабрао ребра која ће  нам посећи и дати Др. Мачеку…” (Види: Др. Бранко Миљуш, Споразум 1939 године, Windsor, Ontario, Canada , 1957, cтр. 7/8).
Такође, сличну  оцену о  рајетинском намесничком лакеју  Драгиши Цветковићу,  изнео  је  извесни Псуњски  у  књизи коју је објавио 1944. године  под насловом  “Хрвати у светлости историске истине”, где између осталог стоји:
 
“Ни онако негативно како јесте, име Вука Бранковића није заслужило да уђе у историју Срба. Још мање то заслужује име Драгише Цветковића. Па ипак, на срамоту српства, мора и његово име заузети место које му припада.
 
Кад је 1939. године Цветковић као председник владе закљученим ‘споразумом’ у Загребу упрљао част српског народа, хрватске масе су се и поред тако високо постигнуте цене поколебале, јер им је вођство Хрватске  Сељачке Странке које је закључило ‘споразум’, обећало потпуну ликвидацију  Југославије. Вођство ХСС међутим, пожурило је да не држи своје масе у неизвесности, па је упутило један поверљиви циркулар свим организацијама у коме се хрватске масе теше да је споразум само једно од средстава за потпуним отцепљењем Хрватске од Југославије, па се између осталог у распису каже, да Хрвати имају своје људе, који су распоређени по свим јавним државним установама, где ће бити још у бољој могућности да  припремају својих ‘пет минута’…
 
Духовне припреме за масовна страдања српског народа по Хрватској, завршене су после акта тобожњег ‘споразума’ од 26. августа 1939, и указа о образовању Бановине Хрватске…
Историја београдског Комесаријата за избеглице не почиње после априла 1941. године. Напротив, његово оснивање пада непосредно иза 26. августа 1939. године када су му камен темељац положили Мачек, Цветковић и Шубашић. Тада је отпочело емигрирање Срба и југословенских оријентисаних Хрвата из Бановине Хрватске, где им је била угрожена лична сигурност и   онемогућена животна егзистенција. Ко још не зна, сем широких српских маса у Србији којима су се сервирала ‘Потемкинова села’ о тобоже успесно решеном хрватском питању, да је у Београду већ од друге половине 1939. године постојао одбор за смештај избеглица из Хрватаке! Први који је то знао и који се томе потајно радовао, био је главом Влатко Мачек, који, седећи на потпредседничком месту у влади Краљевине Југославије, није ниједним   гестом осудио оно што се већ тада под њиме и његовим првим баном Шубашићем догађало са Србима по Хрватској бановини. Међу првим пресудама и писцу је већ октобра 1939. године достављена путем поште анонимана пресуда хрватске ‘Грађанске заштите’, којом му се саопштава да је осуђен на смрт, ако не напусти хрватску бановину.
 
Многобројни новински извештају, који су ипак успели пробити строге цензурне маказе режима Цветковић-Мачек, најречитије говоре о масовном бегству из Хрватске под Мачеком и Шубашићем. У  чланцима ‘Српског Гласа’, ‘Народне Одбране’, ‘Српског Огњишта’, ‘Славоније’ и других указивало се на мистериозна заплотњачка убиства истакнутих јавних радника из редова Срба и југословенски оријентисаних Хрвата по основаној бановини Хрватској. Та су убиства постала борбено правило Мачекових борбених формација ‘Грађанске заштите’, које су преузеле и стварну власт. Њима су раздељени  аутоматски пиштољи, којима це доцније над Србима по Хрватској извршити недела над којима се згражава цео културни свет.
 
Треба ли јачег доказа о бекствима испред крваве егзекутиве Мачека и Шубашића од оне плакате Соколског друштва у Лозници поводом дочека нове календарске 1940. године. У тој се плакати пред лицем Југословенске владе и Краљевског Намесништва говори о расподели чисте добити са забаве и дословице каже: ‘Од чистог прихода 50% иде за социјални фонд Соколске жупе Београд у корист кухиње за прехрану избеглица Сокола из бановине Хрватске’. Још један доказ више, да је Комесаријату за избеглице у Београду ударила темеље тројка Мачек-Цветковић-Шубашић! Дозидао га је само Павелић са усташким покретом…” (Види: Псуњски, Хрвати у светлости историјске истине, Београд, 1944. стр. 132-135).
 
На овом плану био је између извесних љутих србских непријатеља  и  немачки корпоративни  национално-социјалистички, идолатриски, окултни, езотериски и расистички нови поредак  од 1931. године.  Хитлер је према извесним дневничким белешкама Richard-а Breiting-a, које су објављене у књизи “Тајни разговори са Хитлером – Новооткривени интервјуи из 1931”,  дословно рекао: “Мађарска ће бити наш природни савезник, јер је и она распарчана Версаљским миром као и Немачка… Трансилванија и Војводина су мађарске територије… Међутим ми нећемо заборавити да јака немачка мањина живи на ушћу Саве и Дунава… Београд је био и још је тврђава принца Евгенија… Братислава и Загреб су предграђа Беча. Народ тамо мора да учи немачки језик и да тако ода респект Немачкој… Нећемо се одрећи бивших аустријских територија Трста и Истре… Далмација и преостали део Балкана доћи ће под италијански утицај. Наш најближи савезник на југоистоку Европе биће Бугарска. Македонија је бугарска територија. Бугарска мора имати излаз на Јегејско море… Укратко, Аустрија, Швајцарска, Белгија, Југославија, и Чехословачка морају нестати као државе; Пољска и Румунија морају променити свој статус, јер су обе биолошки резервоар Јеврејства” ( Види: Secret conversations with Hitler. The Newly-discovered 1931 interviews. Edited by Edward Calic, New York, The John Day Co., 1971, стр. 191).
 
Имајући на уму да је Хитлер поводом немачког напада на Совјетски савез, између осталог,  рекао: „ … да је Русија раскинула немачко совјетски споразум, да је организовала преврат у Југославији и да је Србама обећала да ће им преко Солуна послати авионе и муницију…“ – “Russia had broken the German Soviet non-agression agreement by organizing a ‘putsch’ in Yugoslavia and promising to send planes and munitions to the Serbs through Salonika…
Ribbentrop today received the Italian, Japanese, Turkish and Spanish ambassadors, and the Hungarian, Swedish, Bulgarian, Slovakian, Finish, Rumanian and Croat Ministers and gave them the latest information concerning events on the Eastern borders…” ( Види: Hitler ‘forestalls stab – in – the – back attempt’ – Reverts to Anti-Bolshevik Policy, The Palestine Post, Haifa – Jerusalem, Vol. XVII, No. 4598, Monday, June 23, 1941; Ari Rath and Erwin Frenkel, Front page Israel – Major events 1932 – 1979 as reflected in the front pages of the Jerusalem Post, Jerusalem, Israel, 1979).
 
Прво што је кнез Павле Карађорђевић урадио по наредби Интермариума   (Intermarium, са седиштем у Риму), енглеског Форињ офиса, фабијанског Лондона и Источно-европског федералистичког клуба (East European Federalist Club, са седиштем у Лондону), елиминисао је Стојадиновића, истакнутог масона, фашисту и истакнутог сарадника од 1950-те Брозове београдске УДБ-е и Анте Павелића, јер му је сметао да реши хрватско национално питање, које се по Трумбићевом мишљњу није могло решити без светског рата (Види: Editorial Staff, “Proceedings twenty-sixth annual convention of Rotary international”, Mexico City, Mexico, June 17-21, 1935. Chicago,1935; Editorial Staff, “Proceedings 27th annual convention of Rotary international”, Atlantic City, N.J., U.S.A. June 22-26, 1936. Chicago, 1936; Вељко Лалић и Угљеша Балшић, “Meрцедес” с петокраком, http://www.novosti.rs/20. јануар 2005; Н.Н., Фалсификатори историје, „Слобода“ од 1. јула 1959, Chicago, Illinois, U. S. A.; James L. Bray, Other lands, Yugoslavia, Pathfinder, Dec. 17, 1938, Washington D.C, U.S.A., стр. 9; Др Часлав Никитовић, Једна књига о Влатку Мачеку, Братство-Fraternity, Торонто, Онтарио, Канада, број 248, Фебруар, 1976).
Такође, имајући у виду да је кнез Павле ударио темељ Комесаријату за избеглице из Бановине Хрватске у Београду 1939. године, да је ухапсио Стојадиновића и предао га Енглезима 18. марта 1941. године, да је 20. маја 1939. године пренео злато Краљевине Југославије у Енглеску и Америку, да је био за рат и да је спречио оснивање концентрационе владе и оснивање унутрашње солидарности у Краљевини Југославији уочи Другог светског рата (Види: Драгољуб Поповић, Енглеска, кнез Павле и догађаји 27. марта 1941. год. у Београду, Гласник СИКД “Његош”, Chicago, Illinois, USA, 1982, св. 49, стр. 74; Sue Onslow, Britain and the Belgrade coup of march 1941, London, 2005; David A.T. Stafford, SOE and British involvement in the Belgrade Coup d’Etat of march 1941, JSTOR, Slavоnic Review, Vol. 36, No. 3, Sep., 1977, pp.399-419, London, England; Cold war in the Balkans: American foreign policy and the emergence of communist Bulgaria, 1943-1947; Адам Прибићевић, Мој живот, Windsor, Ontario, Canada, 1981, стр. 93).
 
Према сведочењу краља Петра II, кнез Павле је припремио пуч против Сила Осовине и Трипартитног Пакта. Атински лист „Та Неа“ објавио је писмо краља Петра II, у којем између осталог , стоји: „Густ вео мистерије који се протеже од Загреба до бугарске границе, данас покрива моју Краљевину. Покушаћу да пробијем тај вео. Београд порушен од Немаца, Загреб измучен од усташке чизме, Љубљана се са ужасом потсећа бруталних наређења једног страног ђенерала. Свуда у Југославији народ се пита у име кога је принципа монархистички режим замењен данашњим…
 
Ја сам сачувао у својој личној архиви више од десет хиљада чланака пуних погрда и клевета упућених противу пара који је био на престолу до мог пунолества. Један чланак потсећа на ‘скретање’ Павла и Олге ка Берлину и Риму под владом Стојадиновића. Други говори о фамозном и болном инциденту када је шеф православне цркве патријарх Варнава анатемисао све оне који су у парламенту гласали за ратификацију конкордата са Св. Столицом, и на крају су чланци који оптужују кнеза Павла да је убио патријарха Варнаву, као да је овај поштовани свештеник умро од туге после ратификације конкордата.
 
Ја одговарам овим злонамерним клеветницима, да ја, Краљ Петар, узимам на себе сву одговорност за све што је урађено добро или рђаво у току тешких година регенства Павла и Олге. Као Краљ, ја сам већ проценио све донете одлуке од стране регенства и проглашавам да је побуна противу Сила Осовине и Трипартитног Пакта извршена према наређењу Кнеза Павла. Ово је довољно да се славе дела једног регента који је радио на овај начин за време док су немачки топови стварали један прави ватрени обруч око Југославије.
 
Што се тиче конкордата, ради се о једном дипломатском споразуму са једном државом, чија права ми нисмо имали да отуђимо. Добри стари патријарх Варнава је заборавио да католичка црква у Југославији броји пет милиона…” (Види: Петрос Карађорђевитис, “Та Неа”, Атина, 17. Јул 1947; Слободна Трибуна, „Повратак на старо“, број 3 од 1. септембра 1949, Paris, France; Влада Владисављевић, Од монархије на републику, Св. Прва: ‘Звоно на узбуну’, Paris, France, 1980).
 
Од нарочитог значаја је једана студија, између осталих, Др Слободана М. Драшковића, о 25 и 27 марту 1941, где дословно стоји: „Али ако смо марта 1941 били доведени у ситуацију да нисмо имали избора ван живота у понижењу (25 март), и самоубиства за туђе интересе (27 март), важно је да из свег страдања од тада до данас и из садашње ситуације извучемо логичне закључке да наше није да бирамо између 25 и 27 марта, него да се старамо да никад више не дођемо у положај да немамо другог избора ван 25 и 27 марта. А то значи да не смемо да дозволимо да дођемо у положај где немамо другог избора сем да живимо на коленима или да се лудо бацимо у борбу која може огромно да користи другима, али значи наше национално самоубиство…“ (Види: Др Слободан М. Драшковић, Самоубиство као начело политике – Поводом 25 и 27 марта, Српска Борба, бр. 1385, Мај 1982, Чикаго, Илиној,САД).
 
Овим поводом публиковано је и jедно писмо о 27. марту 1941, бившег југословенског генерала Боривоја Mирковића, који је умро у Енглеској 1969. године, као пензионисани британски генерал. Писмо је објављено у „Хрватском Гласу“ у броју од 28. марта 1955, у којем генерал Мирковић каже: “Негде крајем јуна 1938 г. дошао је к мени Др. Иконић, лични пријатељ Симовића, у Београдску војну болницу, где сам лежао од рана задобијених приликом пада с авиона.
Он ме је обавестио да по договору са ђенералом Симовићем путује у Загреб до Др. Владка Мачека. Овоме треба поверљиво саопштити о нашој намери, да предузмемо један одлучан корак код Регента Кнеза Павла, да смени Др. Милана Стојадиновића због његове спољне и унутрашње фашистичке и диктаторске политике и да се образује прелазна Влада, која би имала изменити изборни ред и спровести слободне изборе, после којих би се прешло на унутрашње преуређење државе, да се ојача и учврсти уочи судбоносних догађаја у Европи…
Кад се вратио с пута реферисао нам је Др. Иконић, да је његова мисија потпуно успела. Он се у друштву г. В. Вилдера одвезао аутом из Загреба у Купинец. Др. В. Мачек детаљно се је информисао о намераваном кораку код Регента Кнеза Павла, подвлачећи нарочито, да је одлучно противан свакој насилној акцији, али је нагласио да је вољан да би у такву прелазну Владу дао неке мање истакнуте чланове своје странке, да се тако прокрчи пут до коначног споразума после избора. Овај пристанак Др. Мачека био је услов да предузмемо онај корак код Регента. Али нажалост наша акција није тада успела, јер је Кнез био онда још уско везан са Др. Миланом Стојадиновићем. Како ли би се другчије и сретније развијали догађаји, да је наша замисао била онда прихваћена!…
 
На овај значајан и важан покушај сигурно се добро сећа и уважени Претседник г. Др. Мачек. Држим да овоме не треба ништа више додати, да се разуме права политичка позадина догађаја од 27 марта…“ (Види: Генерал Боривоје Мирковић, Писмо уредништву „Хрватског Гласа“, орган ХСС у Америци и Канади, број од 28. марта 1955; Historicus, Генерал Мирковић о 27. мартy, “Документи Српске Заставе”, књ. 2, Buenos Aires, 1977, стр. 128 – 130).
 
Истини за вољу, организатори пуча у Краљевини Југославији од 27. марта 1941 године, били су између осталих и извесни чланови субверзивног и конспиративног друштва међународне масонерије, совјетских бољшевика и интермариумаца чија су седишта у Лондону, Вашингтону, Њујорку, Бриселу, Москви, Паризу, Берлину и Риму… Један од главних организатора 27-мартовског пуча био је емисар председника Рузвелта, истакнути Малтешки витез пуковник Уилијам Донован (Напомена: Постоје две врсте Малтешких витезова, једни припадају езотериској, окултној, корпоративној међународној масонерији а други римској католичкој црквеној, окултној, езотериској корпорацији у Ватикану, – м.н.). Донован се у Београду састао са кнезом Павлом Карађорђевићем, чланом Ордена Подвезице, најстаријег британског ордена и са извесним конспираторима, члановима владе и војним вођама интернационалног и колонијалног београдског рајетинског естаблишмента. Донован је у Београду успешно завршио своју мисију и на повратку за Сједињене Америчке Државе, свратио у Лондон, састао се са Черчилом, да му саопшти, да је припремио пуч у Београду и „да ће завеса убрзо да се дигне“, како је то забележио у свом дневнику Черчилов секретар John Colville, где дословно стоји: „СВЕТЛЕ ВЕСТИ. Уторак, 4. март 1941, вратио сам се из Chequers-a, где сам срео Донована, који се вратио са Балкана, где је припремио пуч и завеса ће убрзо да се дигне…“ – “…BRIGHTER NEWS. Tuesday, March 4th 1941. P. M. returned from Chequers at noon and saw Colonel Donovan, just back from the Balkans, where the stage is set and the curtain about to rise…” (Види: John Colville, The Fringes of Power – 10 Downing Street Diaries 1939-1955. New York, 1986, стр. 359).
 
На другом месту у свом дневнику John Colville пише како је Черчил био одушевљен са војним ударом од 27. марта 1941. године. Ево шта он каже: “СВЕТЛЕ ВЕСТИ. Четвртак, 27. март 1941, велики дан. Револуција у Боеограду која поставља потпуно другачија збивања на Балкану и претвара мрак у зору. П. М. ( Винстон Черчил, -м.н.) је одушевљен и ја бих требао исто…“ – “BRIGHTER NEWS. Thursday, March 27th 1941. A great day. Revolution in Belgrade, which puts an entirely different complexion on events in the Balkans and turns darkness into dawn. The P.M. is overjoyed and I should be too…” (Види: John Colville, The Fringes of Power, стр. 367; Исто: Anthony Cave Brown, The Last Hero – Wild Bill Donovan. London, 1982, стр. 156 i 157; Исто: Nigel West, Secret war – The story of SOE, Britain’s wartime sabotage organization. London, 1992; Исто: Anthony Cave Brown, The secret war report of the OSS, New York, 1976 ).
 
Черчил је имао разлога да буде срећан и задовољан јер је 27. мартом 1941. године исправљена историска грешка коју су направили англо-американци и Французи у Версају. То је посебно истакао и Ричард Холбрук, свемоћни бундиста, магиста-кабалиста, масон-окултиста 33 степена у предговору књиге “Париз 1919 – Шест месеци који су променили свет” ( Види: Margaret Macmillan, Paris 1919 – Six monts that changed the world, New York, 2002).
 
Ми бисмо на ово само могли додати, да трагичне и далекосежне последице судбоносносног и безумног догађаја од 27. марта 1941. године, којег су организовали у Београду преко својих лакеја обавештајни сервиси Енглеске (SOE), Америке (OSS), Немачке (Ziherhajtsdinst) и Совјетског Савеза (KПСС), несрећни и потлачени Срби и дан данас осећају.
Душан Буковић
ВИДОДВДАН

6 КОМЕНТАРА

  1. Мудар и видовит, Кнез Павле је потписао мир са Немачком
    Такав мир са Немачком је имао и Совјетски Савез
    Направивши пуч, група официра авантуриста уништила је земљу и широм отворила врата комунистима и усташама.

  2. Stara Udbaska prica,…pljuju ga jer je bio pro-englez u miru,….a onda kada neko kaze da je dobro sto je potpisao pakt jer je mogao spasiti zemlju, onda takvi kao Lune i UDBA se uzbune bez obzira sto je u to vreme i njihov prokleti SSSR imao dil sa Nemcima. U stvari englezima je trebao front, a komunistima je trebalo milion mrtvih Srba. Te Udbase ne mozes preveslati, majstori su to, sad ovako sad onako, trange frange,…….malo tamo, malo ovamo. Volimo Nemce jer su srusili Kralja, ali su tehnicki okupatori pa malo da se foliramo kako nam smetaju. Ma proklet bio vas Sovejtski Savez i vasa danasnja Rusija sa Udbasem Putinom. Nato ce sve da vas pocisti,…nadam se da ce odbraniti i Srbiju i ispravi gresku iz 1944.

  3. Ako prihvatimo ovo kao sve tačno (što je i moguće, odnosno verovatno) da je knez Pavle Karađorđević totalno „nesposoban kao političar i državnik“ i td. (a navodno) kralj Aleksandar Karađorđević je bio „suveren“ i td. taj (kralj Aleksandar Karađorđević) je naneo Srbiji (i Srbima) toliko štete upravo za to što je bio „suveren“ i to jako glup, katastrofano glupi, idiotsko glupi suveren! Na žalost metak je došao od dušmana i to kada je njima odgovarao a ne od onih kojima je taj „suveren“ (posle svih stradanja i sve golgote) umesto trijumfa i preporada potpisao poniženje, uništenje, odnosno smrtnu presudu“

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде