Насловна Аутори Душан Буковић: „Срби“ интернационалисти против Србије и краљевине СХС

Душан Буковић: „Срби“ интернационалисти против Србије и краљевине СХС

430
1
ПОДЕЛИ

Ми као народ нисмо свесни ко нам је као народу и држави радио о глави. У том контексту да поменомо мрачне планове „југословенских“ иннтернационалиста, експонената и плаћеника њујоршке, лондонске, московске, и бољшевичке Коминтерне, који су спроводили непријатељску пропаганду против новостворене државе СХС, која је предвиђена за уништење, у чему се посебно истицао између осталих „југословенских“ и „српских“ рајетина, бечко-берлинских марксиста баљезгара др Симо Марковић, који је скапао у Совјетском Савезу у време Стаљинових „експерименталних чистки“ у којима је стрељано преко 800 истакнутих кадрова и чланова Комунистичке Партије Југославије.

Др Симо Марковић је имао непријатељски став према новонасталој држави, која је никла из крви и жртава најбољих синова србског народа. Назвао је нову државу једном од оних држава „које су постале као узгредни продукти у процесу распадања империјализма класне идеологије буржоазије…“

У дебати која је вођена уставнотворној скупштини 18. априла 1921. године Марковић је свесно говорио неистине и извртао чињенице, рекао је: „Ова наша држава није резултат једног логичног процеса у развитку националне свести… Наша држава исто тако као и Чехословачка и Пољска, уствари је само једна од продуката светског рата. Ми имамо за свој постанак у првом реду да захвалимо пропасти империјализма централних сила. А један од најтежих и најзначајнијих удараца томе империјализму задала је руска револуција. И зато ми дугујемо свој велики дуг за национално уједињење поред американских, енглеских и француских топова, још и руској револуцији, бар у истој мери…“

Бранећи интересе државе и доношење „Обзнане“ у уставотворној скупштини, Милорад Драшковић је рекао: „Господо, овај сукоб између комуниста с једне стране и државне власти с друге стране био је неминован и неизбежан. Родио се један покрет странога порекла, финансиран са стране, која иде, како сам каже, да разори ову нашу државу. Шта је природније него да тај покрет у своме ходу наиђе на отпор државне власти. Ми хоћемо да се подиже држава, они да се уништи. Морали смо се сукобити… Њихов је рад у томе да сруше оно зашто су изгинули толики војници наши… Према томе покрету, господо, направила су се два фронта – фронт европски и фронт азијски. Европа је према њему заузела став непријатељски, одбрамбени и стала да га сузбија. Азија му се отворила као открићу, као новој светлости социјалној. Ми смо, господо, ставили нашу земљу уз Европу… Наши су комунисти примили новац из иностранства, примили су новац из Русије, и из Мађарске, примили су бољшевички новац. Примили су новац из Америке…“

Др Мирослав Спалајковић је у свом говору у уставотворној скупштини од 12. маја 1921.године, дословно рекао: „Нарочито је наша земља имала особити стратегијски значај за извођење совјетског плана у спољној политици у највећем стилу. Наша земља је имала да послужи као мост за прелаз у Италију. Према томе наши комунисти налазили су се у положају савезника једне стране државе, која ће евентуално постати наш непријатељ… Ми смо се налазили пред једном великом међународном завером – суи генерис – чији су конци ишли из Москве, а чији је циљ био опште социјалне револуције…“

У једној дебати у уставнотворној скупштини, која је вођена 27. априла 1927. године Глигорије Божовић је између осталог, рекао: „Они комунисти хоће совјетску републику, бољшевичку диктатуру, хоће да сруше све отпорне снаге народа, да би широм отворили врата свим оним непријатељима нашим, који су данас упрли погледе пуне националне мржње против нас и који једва чекају да упадну, те да наша земља поново заплива у крви и пламену, а то само ради тога да би се доказало да је правилно становиште њихово и да је правилан један убачени комунизам једне потпуно националне наше дружине…“

У дебати у уставотворној скупштини од 10. маја 1921. године Милан Прибићевић је рекао: Мени је познато, да у комунистичким редовима има и таквих елемената, који су прихватили ту форму само зато, што су против нашег народног ослобођења и уједињења…“

При свем овом бисмо пренели говор др Ивана Рибара, који је по потреби био десничар и левичар и један између осталих пројектаната Брозовог троцкистичког, бољшевичког, интермаријумског, великохрватског и антисрпског АВНОЈ-а. Иван Рибар је изабран 1920. године за народног посланика. У току 1921. године постао је председник прве Уставотворне скупштине. У овој уставотворној скупштини Рибар је гласао за Обзнану, за закон о заштити државе и поретка у држави. Гласао је и за Видовдански устав.

Рибар је поводом убиства Милорада Драшковића 30. јула 1921. године одржао и говор на комеморативној седници у Народној скупштини краљевине Југославије, који дословно гласи: „Милорада Драшковића убио је зликовац, споразумно са својим зликовачким друштвом, убио га је члан терористичке организације, један бедник душевни и телесни… и зато се лако дао наговорити на злочиначко дело од агента тајно организованог непријатеља нашег народа и наше државе, који су у вези са атентатима и наших спољних непријатеља… Пок. Драшковића убили су они који не воле нашу државу и наш народ; убили су га они који хоће насилним путем, крвљу и грађанским ратом, постојећи правни ред у нашој држави да сруше, они који хоће помоћу спољних непријатеља, разорити столећима и столећима од најбољих синова нашег народа изграђивану нашу државу поништити, тако са пуно крви и жртвама стечено наше народно ослобођење и уједињење…

Непријатељ наше државе, објавио је преко својих терористичких организација навалу на њену егзистенцију атентатима на прве наше људе који су имали недвојбено пуно учешћа код њеног стварања и консолидовања… извршен је атентат на Милорада Драшковића, на човека који је по суду свих објективних и непристрасних познавалаца његових важио као један од најистакнутијих сарадника у раду за правилан, миран и савремен развитак наше младе државе; био је један од оних народних радника, који увек умеју и знају шта хоће, један од њих, који након дубоког размишљања стварају једну одлуку, коју умеју конзеквентно и врло енергично проводити. Он је био човек принципа и умео се за принципе залагати и одушевљавати… своју земљу и народ свој волео је надасве. За државу све је дао и жртвовао па и свој живот. Он је још у Краљевини Србији својим суделовањем у влади и Скупштини успешно сарађивао на јачању земље и на стварању предувјета за улогу Србије … Уз многе друге државнике и народне раднике и његова је заслуга, да је краљевина Србија већ пре балканског рата постала не само јака привлачна сила, већ центар за прикупљање и уједињење целокупног нашег народа. „SALUS REI PUBLICAE SUPREMA LEX ESTO”, било је гесло пок. Драшковића у његовој одговорној служби. У тешким моментима, кад су били у питању мир и поредак у нашој држави изашао је с готовим предлозима у одбрану државе поготову свих протудржавних и протународних покрета. И њему, Драшковићу, има се захвалити што није дошло до нереда и грађанског рата…“ (Види: Уређивачки одбор, Стенографске белешке Народне скупштине, Београд, 1921).

Душан Буковић

ВИДОВДАН

 

1 КОМЕНТАР

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде