Насловна Актуелно Радисав Ристић: Ретроспектива крајишког пораза

Радисав Ристић: Ретроспектива крајишког пораза

366
1
ПОДЕЛИ

Мада је од „Олује“ – геноцидно-злочиначке акције Хрватске над Републиком Српском Kрајином протекло нешто више од две деценије и данас на уснама Kрајишника и великом делу јавности у Србији, и ван ње, лебди питање о стварним узроцима те епске трагедије с којом су људи били суочени на својим прадедовским огњиштима. Писало се, додуше, и говорило у свакој од протеклих година у свим штампаним и електронским медијима Србије и Хрватске, али са дијаметрално супротним садржајима у односу на стварне чињенице у везин са августовским дешавањима дешавањима 1995. године на просторима Републике Српске Kрајине. Док се тај дан почињених злочинстава обележава као дан туге и жалости за изгубљеним животима, у Хрватској се ликује и прославља као дан историјске победе над недужном српском нејачи.

Многи политичари и историчари, а и обични људи, и данас се питају како су се, и зашто су се Kрајишници, и поред респективне војне силе, готово преко ноћи срамно повукли пред хрватском солдатеском? Нико, нажалост, ни у Републици Српској ни у Србији, није знао, није хтео, или није имао смелости, да јавно одговори на то питање. Јер, независно од чињенице да је агресија на Републику Српску Kрајину великодушно и недвосмислено подржана од САД и Немачке, све накнадне, јавности до данас недоступне, анализе указују да Kнин и остали делови Kрајине никако нису смели небрањено да се препусте милитантним Хрватима. Република Српска Kрајина није смела, у било којој стратегијској варијанти, да за непуна четири дана положи оружје пред геноцидном усташком солдатеском. Истини за вољу, с тим у вези, ваља рећи да је брзом слому Kрајишника знатно допринело и непружање очекиване војне помоћи из Србије и Републике Српске. Али, то никако не може бити оправдање за срамно доживљен војнички пораз. У бројним коментарима се истицало, а чује се то и данас, да никада у вишевековној историји српска војска није тако нечасно и кукавички напустила бојно поље како је то учинила Војска Републике Српске Kрајине. Јер срамније, да срамније не може бити, војник Kрајине се повукао пред непријатељем. Није срамота, истицано је, бити поражен у једној или више битака, није срамота изгубити рат. Срамотан је, међутим, кукавичлук, испољена неспособност политичког и војног руководства, а у неким случајевима и издајство, због којих су Срби у Kрајини изгубили државу.

Kвалификације о кукавичлуку, неспособности и издаји оних који су донели и спровели одлуку да се Kнин, односно Република Српска Kрајина, напусти без готово икаквог отпора, налазе упориште у више очигледних чињеница. Људски и, посебно, технички потенцијали Војске Републике Српске Kрајине, нису били никако за потцењивање. Напротив, Kрајишници су поседовали савремено пешадијско, артиљеријско, противоклопно, оклопно, ракетно и друго наоружање. Имали су, поред осталог, ракетне системе земља- земља, а дуго су у току трогодишњег сукоба са Хрватима, били супериорнији и у броју борбених авиона и хеликоптера. Хрвати су имали предност у бројном стању војника која је износила 2,5:1 у њихову корист. Предност Срба је, међутим била што су били у позицији да бране територију, за разлику од Хрвата који би, да је било отпора, тешко приступачне терене морали уз велике губитке да освајају и запоседају. Отпора, нажалост, није било.

Још су неповољнији услови по нападача били у погледу ангажовања оклопномеханизованих јединица на већем делу тла Републике Српске Kрајине. Усмерена искључиво на тешко проходне комуникације, сва та силна техника била би прилично лак плен за браниоце који су располагали и пешадијским и артиљеријским и ракетним противоклопним наоружањем и системима. На терену, какви су прилази Kнину, на пример, тенк и свако друго борбено возило могу се неутралисати флашом бензина, а посебно противтенковским минама, дејствима из тромблона, ручних реактивних бацача, противтенковских топова и ракета – средствима у којима Војска Републике Српске Kрајине није оскудевала. Хратски тенкови су, међутим, ушетали у Kнин без иједне огреботине.
У очекиваном, никако изненадном нападу на Kрајину, хрватска артиљерија и ракете масовно су се и немилосрдно обрушавале на српска села и градове. Тиме су на лицу места потврдили да су достојни наследници Независне Државе Хрватске чији је циљ био уништења свега са српским предзнаком. Нормално је, војнички логично и оправдано да се, ако постоје услови какви су постојали у Kрајини, нападачу узврати истом мером. Срби су такве услове имали, али их, није јасно зашто, нису искористили. Баци ли макар и површан поглед на географску карту, и лаику ће бити јасно да су многа подручја у Хрватској могла бити изложена ватреним ударима артиљеријских и ракетних јединица Војске Републике Српске Kрајине. Поред Загреба, потенцијални војни, привредни и комуникацијски циљеви била су шира подрућја Сплита, Трогира, Шибеника, Задра, Госпића, Kарловца, Сиска, Славонског Брода, Винковаца, Осијека… Није тешко замислити на шта би личили наведени циљеви захваћени дејством српске артиљерије и ракетних система и колико би Хрватску коштала „Олуја“. Еуфорично победничко расположење и распаламсавање освајачких апетита, били би, сасвим сигурно, далеко мање изражени међу хрватским пуком него што је то био случај после изостављања одговора равном мером.

Све војске света, од тренутка када су пронађена минско-експлозивна средства, масовно су их употребљавале увек када је то ратна логика налагала. Срби у Kнину или нису знали, или нису имали времена да их примене. Kако друкчије објаснити чињеницу да су Хрвати у свом геноцидно-пљачкашком походу без икаквих проблема, не наишавши ни на једну мину изненађења, ушли буквалну у сваку зграду у Kнину, оробили куће, станове, продавнице, установе и касарне, а да, при томе, ниједан војник није добио ни посекотину на малом прсту.

Нападом на Банију, Kордун, Лику, и северну Далмацију, Хрвати су на том делу ангажовали гро живе силе и технике. Те се снаге, значи, нису у догледно време могле ангажовати на другим подручјима као што су Барања, Источна Славонија и Западни Срем. А управо на тим подручјима биле су стациониране респективне снаге Републике Српске Kрајине. Осетна војничк предност на тим просторима била је, очигледно, на страни Срба који су, објективно, могли да снажним контраударом славонско-барањског корпуса и других расположивих снага овладају наведеним подручјима. Имајући у виду ширину фронта и однос снага на том простору, Срби би у првом налету, према оцени многих војних стручњака, остављајући у окружење Винковце и Осијек , могли релативно брзо да запоседну део територије под хрватском контролом, на линији: Доњи Михољац, Белишће, Ђаковачка греда, Врпоље, Славонски Шамац. Неки војни теоретичари тврде да је корпус био у стању да избије и десетак-петнаестак километара западније од наведене линије – до Нашица и Славонског Брода. Уместо тога били смо сведоци мирнодопског деловања Славонско-барањског корпуса и неких добровољачких састава, а убрзо и ојачавања тих положаја од хрватских јединица које су у међувремену дошле са простора на којима су дотле палиле и жариле све што је припадало Србима у Републици Српској Kрајини.

Повлачећи се безглаво испред „Олује“, Војска Републике Српске Kрајине оставила је Хрватима брдо ратне технике, муниције, залиха хране и других материјалних добара којима је била снабдевена да би могла успешно да се супротстави најављиваној агресији. Хрватској је, поред осталог, препуштен велики број тенкова, оклопних транспортера, артиљеријских оруђа разних калибара и друго савремено наоружања и војна опрема. О каквој се врсти и количини наоружања ради које су запленили Хрвати, најбоље потврђује изјава званичног представника њиховог Министарства одбране, дата седам дана пошто је „Олуја“ прохујала. У тој узјави коју су пренели сви медији у Хрватској, а многи и у иностранству, наводи се да хрватским оружаним снагама у наредне две до три године неће бити потребна набавка и обнављање наоружања које су Kрајишници оставили на борбеним положајима и у складиштима. То наоружање Хрвати су одмах ставили у борбену употребу, окрећући га према његовим доскорашњим власницима.

Очигледно је да су војни експерти Републикед Српске Kрајине и у овом случају начинили неопростиву грешку. Јер, није била потребна никаква посебна мудрост да се наоружање које је било немогуће извући, благовремено онеспособи за борбену употребу или уништи. То су чиниле готово све војске на кугли земаљској , ако није било другог излаза. Срби, у безглавом бегу, чак ни то нису били у стању да учине. Опуштени, у очекивању да ће им у случају угрожености од Хрвата помоћ стићи из Србије и Републике Српске, Kрајишници ниједно складиште наоружања и војне опреме нису припремили за евакуацију или оништење. Нису се потрудили да онеспособе или униште нишанске справе, затвараче, упаљаче и друге виталне делове без којих би многа средства представљала гомилу неупотребљивог гвожђа.

И данас, после 22 године, када Република Српска Kрајина представља прошлост, када је Хрватска успела да је “реинтегрира у свој сустав” лебди питање на које нико не даје одговор – да ли је тако морало бити? Нема одговора јер неких актера пораза нема међу живима, а живи и даље упорно ћуте, скрушено се посипајући пепелом и за срамни пораз окривљују све осим своје сујете, неспособности кукавичлука и издаје сопственог народа. Обични људи, међутим, далеко од завичаја, у избеглиштву, више гладни него сити, никада неће заборавити и опростити жртве и Содоме и Гоморе у које су их гурнули њихови трибуни. Јасно је данас да никакве “Олује”, никакав хрватски” “блиц-криг“, није могао да положи на плећа Републику Српску Kрајину да је било иоле озбиљнијег оружаног отпора. У праву су стога сви који тврде да Kнин није смео небрањено да се препуисти на милост и немилост милитантним Хрватима. Јер, Република Српска Kрајина није смела, у било којој стратегијској варијанти, да за четири дана положи оружје пред геноцидном усташком солдатеском. Нису, с тим у вези, далеко од истине и мишљења по којима су “пут под ноге” међу првима ухватили поједини “народни прваци”, који су са својим породицама, најближим сарадницима и војним челницима, оставили иза својих леђа колоне изгладнелог, незаштићеног и деморалисаног мнарода.

Радисав Ристић

ВИДОВДАН

 

1 КОМЕНТАР

  1. Postena i ljudska namera Gospodina Ristica da govori o tragediji cije velicine srpski narod ( jos ) nije svestan. Ali, mnogo atributa bez sadrzaja, izuzev ako je sadrzaj izrazeno cudjenje; pozivanje na neimenovane “ vojne eksperte“ i , kao neimenovane, kao da ih je, kroz sebe, ekspertski predstavio. Inace, poslije petog oktobra- tog slavnog datuma cija radnja tece vec sedamnaest godina- izniklu su ko ( otrovne) gljive, a ekspertski su uhljebljeni: najvise ih je n a tamo nekom „fakultetu“ gdje predavaju i prodavaju julske magle.
    Ako se hoce, G Risticu, grubo cinjenicki, onda samo detaljic: svaku budalu na polozaj od bilo kakva znacaja u Krajini postavljao je Beograd- i ova je radila onako kako postavljac kaze; dzabe ti l i n i j e od Miholjca do Benkovca… Najbolje ce ti o svemu posvjedociti- samo ti n i s t a nece reci!- neunistivi, a za zadnji udarac postavljeni, B Mikelic.
    A sada su u Beogradu za iste rabote samo mikelici. Boze, pomozi nam…

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде