Насловна Аутори Милош Дојчиновић: Две деценије после рата, убеђују нас да смо агресори

Милош Дојчиновић: Две деценије после рата, убеђују нас да смо агресори

454
0
ПОДЕЛИ

Након двадесет и две године од завршетка ратних сукоба на простору некадашње СФРЈ још увек постоје нетачне чињенице и дезинформације о томе која је страна какву улогу у рату одиграла те не постоји објективно сагледавање догађаја из прошлости ради добробити историје, што за последицу има многобројне ревизије и злоупотребе термина грађанског рата у Хрватској.

Као дан “Великосрпске агресије“ се наводи дан када је отпочета битка за Вуковар, који су хрвати од милоште звали “Нови Стаљинград“. Сам разлог битке за Вуковар је погрешно интерпретиран. ,,Збор Народне Гарде“ познатији као “Зенге’’ блокирале су касарне ЈНА у Вуковару и Боровом селу,те је војска послата тамо да их деблокира. ЈНА је имала са правом да то и уради јер Хрватска није била још увек међународно призната држава. Хрватској су самосталности признале одређене чланице Европске заједнице тек почетком 1992 године.

  Уосталом сама теза напада на Вуковар као “великосрпкој агресији“ не може бити тачна јер 14.425 (32,31 %) срба, (према попису из 1990) нису могла да изврше агресију у граду у којем њихови преци живе већ неколико стотина година. Са друге стране треба узети у обзир да је Хрватска још увек била саставни део СФРЈ и могла је бити изложена дејствима ЈНА.

Обично се као ‘агресија’ приказују снимци на којима се види како ЈНА тенкови крећу из Београда ка Хрватској међутим шта је са Книном који је дубоко у територији Хрватске? Како је неко могао да окупира сопствену земљу? Како је то могла бити агресија када је била аутентична побуна људи на својим вековним огњиштима?

Пре рата у Книну су срби чинили 80% становништва, те сама побуна Крајишника је реакција на хрватски устав који више није признавао тамошњим србима “статус конститутивног народа“. Противречност самој тези “Великосрпске агресије“ јесте чињеница да власт у СРЈ, никада није признавала РСК нити је “Влада Републике Српске Крајине у избеглиштву“ након рата била призната од стране било које партије осим Радикалске странке. Након петоктобарских промена, сва помоћ са србима из дијаспоре је прекинута и једина је била важна сарадња са  Хашким трибуналом.

Политика Слободана Милошевића је била оптужена за “удружени злочиначки подухват“ јер су Срби из Савезне Републике Југославије војно,новчано и логистички помагали србима из Републике Српске Крајине који су били територијално угрожени. Притом се наравно није узимало у обзир то да је Немачка директно признала против уставну сепарацију Хрватске из СФРЈ и на тај начин распламсала ратни сукоб. Такође се није узимало у обзир многобројне паравојне јединице из Западних држава Европе које су долазиле на ратишта у Хрватску као и то што је према тврдњама упокојеног председника СРЈ, Ватикан преко своје банке снабдевао хрватске јединице оружјем.

Када је Хрватска међународно била призната, ЈНА се повукла и територија коју су држали побуњени срби је играла дефанзивну улогу до краја рата и била је на сталним ударима Хрватске војске, од Масленице и Медачког џепа, преко Бљеска и Олује. Ту сваки привид “Великосрпске агресије“  губи смисао.

Последице војно-редарствене акције ,,Бљесак“

У рану зору 1 маја 1995, Хрватска војска и редарственици започели су војну операцију “‘Бљесак“ на целокупној територији Западне Славоније коју су држали побуњени срби. Направљен је обруч од 16 000 припадника Хрватске војске у којем се нашло свега 4000 припаднике Српске војске Крајине. За резултат ова операција је имала протеривање 15 000 српских цивила, око 280 убијених цивила, махом жена и деце и такође бомбардовање избеглица из авиона у циљу планског етничког чишћења.

Као нужну одбрану на ратне злочине који су се десили у Западној Славонији као и због немогућности да се пешадијски супростави надмоћнијем непријатељу који је у свом саставу имао много више војника, тадашњи председник РСК, Милан Мартић наредио је ракетирање Загреба по војним циљевима из Оркана, такозваних звончића. Пошто је навођење ових ракета јако тешко, непрецизност може бити и до један километар те су ова два ракетна напада која су се одиграла 2 и 3 маја 1995 за последицу имала двоје мртвих и око 100 рањених цивила. То је био ратни злочин који се у много чему разликовао из саме намере, односно умишљаја, није урађен плански као Бљесак да би се цивили што више побили. Јер сваки извршитељ има своје припремне радње из којих касније произађе само кривично дело. Овај акт више говори о Мартићевом политичком непотизму и незрелом вођењу још увек непризнате државе. Одмах после напада, амерички амбасадор у Загребу Питер Галбрајт, који је по својим поступцима личио на Туђмановог саветника а не на дипломату, појавио се пред теливизијским камерама ХРТ-а те убеђивао избезумљене грађане Загреба да су Срби плански извршили напад како би што више побили цивила. О злочинима у Бљеску који су се одиграли већ јуче, ни трага ни гласа.

Оно што доприноси у великој мери тези да је мит о ‘Великосрпској агресији’ изрежиран је су пресуде Хашког трибунала у односу на ова два догађаја. За операцију ‘Бљесак’ нико никад није одговарао а за четири испаљене ракете на Загреб, Милан Мартић је добио невероватних 35 година затвора. Када се притом дода срамна ослобађајућа пресуда хрватском генералу Анте Готовини, слика о србима као ‘“варварима и главним кривцима за рат у Југославији“ се изводи руглу јер су за рат  највише одговорни они који нам данас суде пред Хашким трибуналом.

Република Српска Крајина као ,,кусур“ или храбро изгубљени рат?

Драго Ковачевић, последњи градоначелник Книна, изнео је тезу да је Крајина била  “кусур од Републике Српске, којим је Милошевић частио Туђмана“. Изнео је тезу да су њих двојица били “господари рата“. Што у преводу значи да апсолутно нико од светских моћника није могао да утиче на ратна збивања која су жарили и палили последњи диктатори на Балкану. Са друге поједини војни аналитичари износе нелогичну тезу, претенциозну и непоткрепљену по којој је  “Питер Галбрајт приморао Туђмана да потпише план ,,З-4“ те да је споразум отпао јер га је Милошевић преко Мартића наводно одбио.

Ово је апсолутна неистина. Чињеница је да Загреб никада формално није прихватио тај план али га није ни одбио. То се може тумачити из угла, да је Туђман веровао свом “лојалном партнеру“ Милошевићу да га неће прихватити. Мада многи политичари инсистирају на томе, да је крах Крајине проузрукован  непотписивањем плана који је побуњеним србима давао положај “државе у држави“. План ,,З-4“ није нудио трајно и погодно решење за тамошње Србе, будући да би Аутономна област Крајина, да је овај споразум био испоштован, била пресечена на два дела те би у том случају Хрватска окупација српских територија била неминовна.

Судбину Срба су наиме одредили представници америчке власти тог доба а спровели у дело по њиховом наређењу Хрватске постројбе (постоји доказ да су Амерички пензионисани генерали обучавали Хрватске официре и пружали им логистичку подршку).

Дошао сам до закључка, да је Милошевић у жељи да се што пре ослободи тешких санкција Међународне заједнице, “пустио низ воду“ тамошње Србе, за које је знао да фактички неће моћи пружити било какву одбрану јер их је са друге стране фронта чекало близу две стотине хиљада хрватских бојовника.

Са друге стране Американцима никако није одговарао “Кипарски сценаријо“ у Хрватској, те измишљање самог тог плана је заправо само једна врста “алибија“ да се српско становништво у потпуности етнички очисти. Американци су уценили Милошевића да се одрекне Крајине ако не жели територијалну угроженост Републике Српске и СРЈ из ваздушних линија НАТО-а. Онда је направљен холивудски филм који је режирала ЦИА “како побуњени срби одбијају све мировне споразуме“ те дају зелено светло непријатељу да сурово дејствује према њима.

Такође треба напоменути да су Хрвати измислили мит о “Домовинском рату“ а не грађанском какав је био, те да су они истовремено и жртве и победници што баш и не иде једно са другим, зар не? Измислили су победу над “четвртом најјачом армијом у Европи“, односно “Југо-четничкој“ армији како је у то време пропагандно извештавао ХРТ. Уистину то је била чиста демонстрација силе над ненаоружаном народу или прецизније, над двадесет хиљада слабо наоружаних и потхрањених српским сељака.

Када се погледа дубина и простор који су хрвати заузели након завршетка операције “Олуја“ 8 августа 1995 (17.028 км2) као и последице самог етничког чишћења долази се до закључка да је Туђман водио

Милош Дојчиновић: Две деценије после рата, убеђују нас да смо агресори

Након двадесет и две године од завршетка ратних сукоба на простору некадашње СФРЈ још увек постоје нетачне чињенице и дезинформације о томе која је страна какву улогу у рату одиграла те не постоји објективно сагледавање догађаја из прошлости ради добробити историје, што за последицу има многобројне ревизије и злоупотребе термина грађанског рата у Хрватској.

Као дан “Великосрпске агресије“ се наводи дан када је отпочета битка за Вуковар, који су хрвати од милоште звали “Нови Стаљинград“. Сам разлог битке за Вуковар је погрешно интерпретиран. ,,Збор Народне Гарде“ познатији као “Зенге’’ блокирале су касарне ЈНА у Вуковару и Боровом селу,те је војска послата тамо да их деблокира. ЈНА је имала са правом да то и уради јер Хрватска није била још увек међународно призната држава. Хрватској су самосталности признале одређене чланице Европске заједнице тек почетком 1992 године.

  Уосталом сама теза напада на Вуковар као “великосрпкој агресији“ не може бити тачна јер 14.425 (32,31 %) срба (према попису из 1990) нису могла да изврше агресију у граду у којем њихови преци живе већ неколико стотина година. Са друге стране треба узети у обзир да је Хрватска још увек била саставни део СФРЈ и могла је бити изложена дејствима ЈНА. Обично се као ‘агресија’ приказују снимци на којима се види како ЈНА тенкови крећу из Београда ка Хрватској међутим шта је са Книном који је дубоко у територији Хрватске? Како је неко могао да окупира сопствену земљу? Како је то могла бити агресија када је била аутентична побуна људи на својим вековним огњиштима? Пре рата у Книну су срби чинили 80% становништва, те сама побуна Крајишника је реакција на хрватски устав који више није признавао тамошњим србима “статус конститутивног народа“. Противречност самој тези “Великосрпске агресије“ јесте чињеница да власт у СРЈ, никада није признавала РСК нити је “Влада Републике Српске Крајине у избеглиштву“ након рата била призната од стране било које партије осим Радикалске странке. Након петоктобарских промена, сва помоћ са србима из дијаспоре је прекинута и једина је била важна сарадња са  Хашким трибуналом.

Политика Слободана Милошевића је била оптужена за “удружени злочиначки подухват“ јер су Срби из Савезне Републике Југославије војно,новчано и логистички помагали србима из Републике Српске Крајине који су били територијално угрожени. Притом се наравно није узимало у обзир то да је Немачка директно признала против уставну сепарацију Хрватске из СФРЈ и на тај начин распламсала ратни сукоб. Такође се није узимало у обзир многобројне паравојне јединице из Западних држава Европе које су долазиле на ратишта у Хрватску као и то што је према тврдњама упокојеног председника СРЈ, Ватикан преко своје банке снабдевао хрватске јединице оружјем.

Када је Хрватска међународно била призната, ЈНА се повукла и територија коју су држали побуњени срби је играла дефанзивну улогу до краја рата и била је на сталним ударима Хрватске војске, од Масленице и Медачког џепа, преко Бљеска и Олује. Ту сваки привид “Великосрпске агресије“  губи смисао.

Последице војно-редарствене акције ,,Бљесак“

У рану зору 1 маја 1995, Хрватска војска и редарственици започели су војну операцију “‘Бљесак“ на целокупној територији Западне Славоније коју су држали побуњени срби. Направљен је обруч од 16 000 припадника Хрватске војске у којем се нашло свега 4000 припаднике Српске војске Крајине. За резултат ова операција је имала протеривање 15 000 српских цивила, око 280 убијених цивила, махом жена и деце и такође бомбардовање избеглица из авиона у циљу планског етничког чишћења.

Као нужну одбрану на ратне злочине који су се десили у Западној Славонији као и због немогућности да се пешадијски супростави надмоћнијем непријатељу који је у свом саставу имао много више војника, тадашњи председник РСК, Милан Мартић наредио је ракетирање Загреба по војним циљевима из Оркана, такозваних звончића. Пошто је навођење ових ракета јако тешко, непрецизност може бити и до један километар те су ова два ракетна напада која су се одиграла 2 и 3 маја 1995 за последицу имала двоје мртвих и око 100 рањених цивила. То је био ратни злочин који се у много чему разликовао из саме намере, односно умишљаја, није урађен плански као Бљесак да би се цивили што више побили. Јер сваки извршитељ има своје припремне радње из којих касније произађе само кривично дело. Овај акт више говори о Мартићевом политичком непотизму и незрелом вођењу још увек непризнате државе. Одмах после напада, амерички амбасадор у Загребу Питер Галбрајт, који је по својим поступцима личио на Туђмановог саветника а не на дипломату, појавио се пред теливизијским камерама ХРТ-а те убеђивао избезумљене грађане Загреба да су Срби плански извршили напад како би што више побили цивила. О злочинима у Бљеску који су се одиграли већ јуче, ни трага ни гласа.

Оно што доприноси у великој мери тези да је мит о ‘Великосрпској агресији’ изрежиран је су пресуде Хашког трибунала у односу на ова два догађаја. За операцију ‘Бљесак’ нико никад није одговарао а за четири испаљене ракете на Загреб, Милан Мартић је добио невероватних 35 година затвора. Када се притом дода срамна ослобађајућа пресуда хрватском генералу Анте Готовини, слика о србима као ‘варварима и главним кривцима за рат у Југославији’ се изводи руглу јер за рат су највише криви они који нам данас суде.

Зашто је дошло до слома Републике Српске Крајине?

Драго Ковачевић, последњи градоначелник Книна, изнео је тезу да је Крајина била  “кусур од Републике Српске, којим је Милошевић частио Туђмана“. Изнео је тезу да су њих двојица били “господари рата“ што значи да апсолутно нико од светских моћника није могао да утиче на ратна збивања која су жарили и палили последњи диктатори на Балкану. Са друге поједини војни аналитичари износе нелогичну тезу, претенциозну и непоткрепљиву по којој је  “Питер Галбрајт приморао Туђмана да потпише план З-4“ те да је споразум отпао јер га је Милошевић преко Мартића одбио.

Ово је апсолутна неистина. Чињеница је да Загреб никада формално није прихватио тај план али га није ни одбио. То се може тумачити из угла, да је Туђман веровао свом “лојалном партнеру“ Милошевићу да га неће прихватити. Мада многи политичари инсистирају на томе, да је крах Крајине проузрукован непотписивањем плана који је побуњеним србима давао положај “државе у држави“. План ,,З-4“ није нудио трајно и погодно решење за тамошње Србе, будући да би Аутономна област Крајина, да је овај споразум био испоштован, била пресечена на два дела те би у том случају Хрватска окупација српских територија била неминовна.

Судбину Срба су наиме одредили представници америчке власти тог доба а спровели у дело по њиховом наређењу Хрватске постројбе (постоји доказ да су Амерички пензионисани генерали обучавали Хрватске официре и пружали им логистичку подршку).

Дошао сам до закључка, да је Милошевић у жељи да се што пре ослободи тешких санкција Међународне заједнице, “пустио низ воду“ тамошње Србе, за које је знао да фактички неће моћи пружити било какву одбрану јер их је са друге стране фронта чекало близу две стотине хиљада хрватских бојовника.

Са друге стране Американцима никако није одговарао “Кипарски сценаријо“ у Хрватској, те измишљање самог тог плана је заправо само једна врста “алибија“ да се српско становништво у потпуности етнички очисти. Американци су уценили Милошевића да се одрекне Крајине ако не жели територијалну угроженост Републике Српске и СРЈ из ваздушних линија НАТО-а. Онда је направљен холивудски филм који је режирала ЦИА “како побуњени срби одбијају све мировне споразуме“ те дају зелено светло непријатељу да сурово дејствује према њима.

Такође треба напоменути да су Хрвати измислили мит о “Домовинском рату“ а не грађанском какав је био, те да су они истовремено и жртве и победници што баш и не иде једно са другим, зар не? Измислили су победу над “четвртом најјачом армијом у Европи“, односно “Југо-четничкој“ армији како је у то време пропагандно извештавао ХРТ. Уистину то је била чиста демонстрација силе над ненаоружаном народу или прецизније, над двадесет хиљада слабо наоружаних и потхрањених српским сељака.

Када се погледа дубина и простор који су хрвати заузели након завршетка операције “Олуја“ 8 августа 1995 (17.028 км2) као и последице самог етничког чишћења долази се до закључка да је Туђман водио Великохрватску политику.

 

Милош Дојчиновић

ВИДОВДАН

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде