Miloš Dojčinović: Dve decenije posle rata, ubeđuju nas da smo agresori

0
619
Podelite:

Nakon dvadeset i dve godine od završetka ratnih sukoba na prostoru nekadašnje SFRJ još uvek postoje netačne činjenice i dezinformacije o tome koja je strana kakvu ulogu u ratu odigrala te ne postoji objektivno sagledavanje događaja iz prošlosti radi dobrobiti istorije, što za posledicu ima mnogobrojne revizije i zloupotrebe termina građanskog rata u Hrvatskoj.

Kao dan “Velikosrpske agresije“ se navodi dan kada je otpočeta bitka za Vukovar, koji su hrvati od milošte zvali “Novi Staljingrad“. Sam razlog bitke za Vukovar je pogrešno interpretiran. ,,Zbor Narodne Garde“ poznatiji kao “Zenge’’ blokirale su kasarne JNA u Vukovaru i Borovom selu,te je vojska poslata tamo da ih deblokira. JNA je imala sa pravom da to i uradi jer Hrvatska nije bila još uvek međunarodno priznata država. Hrvatskoj su samostalnosti priznale određene članice Evropske zajednice tek početkom 1992 godine.

  Uostalom sama teza napada na Vukovar kao “velikosrpkoj agresiji“ ne može biti tačna jer 14.425 (32,31 %) srba, (prema popisu iz 1990) nisu mogla da izvrše agresiju u gradu u kojem njihovi preci žive već nekoliko stotina godina. Sa druge strane treba uzeti u obzir da je Hrvatska još uvek bila sastavni deo SFRJ i mogla je biti izložena dejstvima JNA.

Obično se kao ‘agresija’ prikazuju snimci na kojima se vidi kako JNA tenkovi kreću iz Beograda ka Hrvatskoj međutim šta je sa Kninom koji je duboko u teritoriji Hrvatske? Kako je neko mogao da okupira sopstvenu zemlju? Kako je to mogla biti agresija kada je bila autentična pobuna ljudi na svojim vekovnim ognjištima?

Pre rata u Kninu su srbi činili 80% stanovništva, te sama pobuna Krajišnika je reakcija na hrvatski ustav koji više nije priznavao tamošnjim srbima “status konstitutivnog naroda“. Protivrečnost samoj tezi “Velikosrpske agresije“ jeste činjenica da vlast u SRJ, nikada nije priznavala RSK niti je “Vlada Republike Srpske Krajine u izbeglištvu“ nakon rata bila priznata od strane bilo koje partije osim Radikalske stranke. Nakon petoktobarskih promena, sva pomoć sa srbima iz dijaspore je prekinuta i jedina je bila važna saradnja sa  Haškim tribunalom.

Politika Slobodana Miloševića je bila optužena za “udruženi zločinački poduhvat“ jer su Srbi iz Savezne Republike Jugoslavije vojno,novčano i logistički pomagali srbima iz Republike Srpske Krajine koji su bili teritorijalno ugroženi. Pritom se naravno nije uzimalo u obzir to da je Nemačka direktno priznala protiv ustavnu separaciju Hrvatske iz SFRJ i na taj način rasplamsala ratni sukob. Takođe se nije uzimalo u obzir mnogobrojne paravojne jedinice iz Zapadnih država Evrope koje su dolazile na ratišta u Hrvatsku kao i to što je prema tvrdnjama upokojenog predsednika SRJ, Vatikan preko svoje banke snabdevao hrvatske jedinice oružjem.

Kada je Hrvatska međunarodno bila priznata, JNA se povukla i teritorija koju su držali pobunjeni srbi je igrala defanzivnu ulogu do kraja rata i bila je na stalnim udarima Hrvatske vojske, od Maslenice i Medačkog džepa, preko Bljeska i Oluje. Tu svaki privid “Velikosrpske agresije“  gubi smisao.

Posledice vojno-redarstvene akcije ,,Bljesak“

U ranu zoru 1 maja 1995, Hrvatska vojska i redarstvenici započeli su vojnu operaciju “‘Bljesak“ na celokupnoj teritoriji Zapadne Slavonije koju su držali pobunjeni srbi. Napravljen je obruč od 16 000 pripadnika Hrvatske vojske u kojem se našlo svega 4000 pripadnike Srpske vojske Krajine. Za rezultat ova operacija je imala proterivanje 15 000 srpskih civila, oko 280 ubijenih civila, mahom žena i dece i takođe bombardovanje izbeglica iz aviona u cilju planskog etničkog čišćenja.

Kao nužnu odbranu na ratne zločine koji su se desili u Zapadnoj Slavoniji kao i zbog nemogućnosti da se pešadijski suprostavi nadmoćnijem neprijatelju koji je u svom sastavu imao mnogo više vojnika, tadašnji predsednik RSK, Milan Martić naredio je raketiranje Zagreba po vojnim ciljevima iz Orkana, takozvanih zvončića. Pošto je navođenje ovih raketa jako teško, nepreciznost može biti i do jedan kilometar te su ova dva raketna napada koja su se odigrala 2 i 3 maja 1995 za posledicu imala dvoje mrtvih i oko 100 ranjenih civila. To je bio ratni zločin koji se u mnogo čemu razlikovao iz same namere, odnosno umišljaja, nije urađen planski kao Bljesak da bi se civili što više pobili. Jer svaki izvršitelj ima svoje pripremne radnje iz kojih kasnije proizađe samo krivično delo. Ovaj akt više govori o Martićevom političkom nepotizmu i nezrelom vođenju još uvek nepriznate države. Odmah posle napada, američki ambasador u Zagrebu Piter Galbrajt, koji je po svojim postupcima ličio na Tuđmanovog savetnika a ne na diplomatu, pojavio se pred telivizijskim kamerama HRT-a te ubeđivao izbezumljene građane Zagreba da su Srbi planski izvršili napad kako bi što više pobili civila. O zločinima u Bljesku koji su se odigrali već juče, ni traga ni glasa.

Ono što doprinosi u velikoj meri tezi da je mit o ‘Velikosrpskoj agresiji’ izrežiran je su presude Haškog tribunala u odnosu na ova dva događaja. Za operaciju ‘Bljesak’ niko nikad nije odgovarao a za četiri ispaljene rakete na Zagreb, Milan Martić je dobio neverovatnih 35 godina zatvora. Kada se pritom doda sramna oslobađajuća presuda hrvatskom generalu Ante Gotovini, slika o srbima kao ‘“varvarima i glavnim krivcima za rat u Jugoslaviji“ se izvodi ruglu jer su za rat  najviše odgovorni oni koji nam danas sude pred Haškim tribunalom.

Republika Srpska Krajina kao ,,kusur“ ili hrabro izgubljeni rat?

Drago Kovačević, poslednji gradonačelnik Knina, izneo je tezu da je Krajina bila  “kusur od Republike Srpske, kojim je Milošević častio Tuđmana“. Izneo je tezu da su njih dvojica bili “gospodari rata“. Što u prevodu znači da apsolutno niko od svetskih moćnika nije mogao da utiče na ratna zbivanja koja su žarili i palili poslednji diktatori na Balkanu. Sa druge pojedini vojni analitičari iznose nelogičnu tezu, pretencioznu i nepotkrepljenu po kojoj je  “Piter Galbrajt primorao Tuđmana da potpiše plan ,,Z-4“ te da je sporazum otpao jer ga je Milošević preko Martića navodno odbio.

Ovo je apsolutna neistina. Činjenica je da Zagreb nikada formalno nije prihvatio taj plan ali ga nije ni odbio. To se može tumačiti iz ugla, da je Tuđman verovao svom “lojalnom partneru“ Miloševiću da ga neće prihvatiti. Mada mnogi političari insistiraju na tome, da je krah Krajine prouzrukovan  nepotpisivanjem plana koji je pobunjenim srbima davao položaj “države u državi“. Plan ,,Z-4“ nije nudio trajno i pogodno rešenje za tamošnje Srbe, budući da bi Autonomna oblast Krajina, da je ovaj sporazum bio ispoštovan, bila presečena na dva dela te bi u tom slučaju Hrvatska okupacija srpskih teritorija bila neminovna.

Sudbinu Srba su naime odredili predstavnici američke vlasti tog doba a sproveli u delo po njihovom naređenju Hrvatske postrojbe (postoji dokaz da su Američki penzionisani generali obučavali Hrvatske oficire i pružali im logističku podršku).

Došao sam do zaključka, da je Milošević u želji da se što pre oslobodi teških sankcija Međunarodne zajednice, “pustio niz vodu“ tamošnje Srbe, za koje je znao da faktički neće moći pružiti bilo kakvu odbranu jer ih je sa druge strane fronta čekalo blizu dve stotine hiljada hrvatskih bojovnika.

Sa druge strane Amerikancima nikako nije odgovarao “Kiparski scenarijo“ u Hrvatskoj, te izmišljanje samog tog plana je zapravo samo jedna vrsta “alibija“ da se srpsko stanovništvo u potpunosti etnički očisti. Amerikanci su ucenili Miloševića da se odrekne Krajine ako ne želi teritorijalnu ugroženost Republike Srpske i SRJ iz vazdušnih linija NATO-a. Onda je napravljen holivudski film koji je režirala CIA “kako pobunjeni srbi odbijaju sve mirovne sporazume“ te daju zeleno svetlo neprijatelju da surovo dejstvuje prema njima.

Takođe treba napomenuti da su Hrvati izmislili mit o “Domovinskom ratu“ a ne građanskom kakav je bio, te da su oni istovremeno i žrtve i pobednici što baš i ne ide jedno sa drugim, zar ne? Izmislili su pobedu nad “četvrtom najjačom armijom u Evropi“, odnosno “Jugo-četničkoj“ armiji kako je u to vreme propagandno izveštavao HRT. Uistinu to je bila čista demonstracija sile nad nenaoružanom narodu ili preciznije, nad dvadeset hiljada slabo naoružanih i pothranjenih srpskim seljaka.

Kada se pogleda dubina i prostor koji su hrvati zauzeli nakon završetka operacije “Oluja“ 8 avgusta 1995 (17.028 km2) kao i posledice samog etničkog čišćenja dolazi se do zaključka da je Tuđman vodio

Miloš Dojčinović: Dve decenije posle rata, ubeđuju nas da smo agresori

Nakon dvadeset i dve godine od završetka ratnih sukoba na prostoru nekadašnje SFRJ još uvek postoje netačne činjenice i dezinformacije o tome koja je strana kakvu ulogu u ratu odigrala te ne postoji objektivno sagledavanje događaja iz prošlosti radi dobrobiti istorije, što za posledicu ima mnogobrojne revizije i zloupotrebe termina građanskog rata u Hrvatskoj.

Kao dan “Velikosrpske agresije“ se navodi dan kada je otpočeta bitka za Vukovar, koji su hrvati od milošte zvali “Novi Staljingrad“. Sam razlog bitke za Vukovar je pogrešno interpretiran. ,,Zbor Narodne Garde“ poznatiji kao “Zenge’’ blokirale su kasarne JNA u Vukovaru i Borovom selu,te je vojska poslata tamo da ih deblokira. JNA je imala sa pravom da to i uradi jer Hrvatska nije bila još uvek međunarodno priznata država. Hrvatskoj su samostalnosti priznale određene članice Evropske zajednice tek početkom 1992 godine.

  Uostalom sama teza napada na Vukovar kao “velikosrpkoj agresiji“ ne može biti tačna jer 14.425 (32,31 %) srba (prema popisu iz 1990) nisu mogla da izvrše agresiju u gradu u kojem njihovi preci žive već nekoliko stotina godina. Sa druge strane treba uzeti u obzir da je Hrvatska još uvek bila sastavni deo SFRJ i mogla je biti izložena dejstvima JNA. Obično se kao ‘agresija’ prikazuju snimci na kojima se vidi kako JNA tenkovi kreću iz Beograda ka Hrvatskoj međutim šta je sa Kninom koji je duboko u teritoriji Hrvatske? Kako je neko mogao da okupira sopstvenu zemlju? Kako je to mogla biti agresija kada je bila autentična pobuna ljudi na svojim vekovnim ognjištima? Pre rata u Kninu su srbi činili 80% stanovništva, te sama pobuna Krajišnika je reakcija na hrvatski ustav koji više nije priznavao tamošnjim srbima “status konstitutivnog naroda“. Protivrečnost samoj tezi “Velikosrpske agresije“ jeste činjenica da vlast u SRJ, nikada nije priznavala RSK niti je “Vlada Republike Srpske Krajine u izbeglištvu“ nakon rata bila priznata od strane bilo koje partije osim Radikalske stranke. Nakon petoktobarskih promena, sva pomoć sa srbima iz dijaspore je prekinuta i jedina je bila važna saradnja sa  Haškim tribunalom.

Politika Slobodana Miloševića je bila optužena za “udruženi zločinački poduhvat“ jer su Srbi iz Savezne Republike Jugoslavije vojno,novčano i logistički pomagali srbima iz Republike Srpske Krajine koji su bili teritorijalno ugroženi. Pritom se naravno nije uzimalo u obzir to da je Nemačka direktno priznala protiv ustavnu separaciju Hrvatske iz SFRJ i na taj način rasplamsala ratni sukob. Takođe se nije uzimalo u obzir mnogobrojne paravojne jedinice iz Zapadnih država Evrope koje su dolazile na ratišta u Hrvatsku kao i to što je prema tvrdnjama upokojenog predsednika SRJ, Vatikan preko svoje banke snabdevao hrvatske jedinice oružjem.

Kada je Hrvatska međunarodno bila priznata, JNA se povukla i teritorija koju su držali pobunjeni srbi je igrala defanzivnu ulogu do kraja rata i bila je na stalnim udarima Hrvatske vojske, od Maslenice i Medačkog džepa, preko Bljeska i Oluje. Tu svaki privid “Velikosrpske agresije“  gubi smisao.

Posledice vojno-redarstvene akcije ,,Bljesak“

U ranu zoru 1 maja 1995, Hrvatska vojska i redarstvenici započeli su vojnu operaciju “‘Bljesak“ na celokupnoj teritoriji Zapadne Slavonije koju su držali pobunjeni srbi. Napravljen je obruč od 16 000 pripadnika Hrvatske vojske u kojem se našlo svega 4000 pripadnike Srpske vojske Krajine. Za rezultat ova operacija je imala proterivanje 15 000 srpskih civila, oko 280 ubijenih civila, mahom žena i dece i takođe bombardovanje izbeglica iz aviona u cilju planskog etničkog čišćenja.

Kao nužnu odbranu na ratne zločine koji su se desili u Zapadnoj Slavoniji kao i zbog nemogućnosti da se pešadijski suprostavi nadmoćnijem neprijatelju koji je u svom sastavu imao mnogo više vojnika, tadašnji predsednik RSK, Milan Martić naredio je raketiranje Zagreba po vojnim ciljevima iz Orkana, takozvanih zvončića. Pošto je navođenje ovih raketa jako teško, nepreciznost može biti i do jedan kilometar te su ova dva raketna napada koja su se odigrala 2 i 3 maja 1995 za posledicu imala dvoje mrtvih i oko 100 ranjenih civila. To je bio ratni zločin koji se u mnogo čemu razlikovao iz same namere, odnosno umišljaja, nije urađen planski kao Bljesak da bi se civili što više pobili. Jer svaki izvršitelj ima svoje pripremne radnje iz kojih kasnije proizađe samo krivično delo. Ovaj akt više govori o Martićevom političkom nepotizmu i nezrelom vođenju još uvek nepriznate države. Odmah posle napada, američki ambasador u Zagrebu Piter Galbrajt, koji je po svojim postupcima ličio na Tuđmanovog savetnika a ne na diplomatu, pojavio se pred telivizijskim kamerama HRT-a te ubeđivao izbezumljene građane Zagreba da su Srbi planski izvršili napad kako bi što više pobili civila. O zločinima u Bljesku koji su se odigrali već juče, ni traga ni glasa.

Ono što doprinosi u velikoj meri tezi da je mit o ‘Velikosrpskoj agresiji’ izrežiran je su presude Haškog tribunala u odnosu na ova dva događaja. Za operaciju ‘Bljesak’ niko nikad nije odgovarao a za četiri ispaljene rakete na Zagreb, Milan Martić je dobio neverovatnih 35 godina zatvora. Kada se pritom doda sramna oslobađajuća presuda hrvatskom generalu Ante Gotovini, slika o srbima kao ‘varvarima i glavnim krivcima za rat u Jugoslaviji’ se izvodi ruglu jer za rat su najviše krivi oni koji nam danas sude.

Zašto je došlo do sloma Republike Srpske Krajine?

Drago Kovačević, poslednji gradonačelnik Knina, izneo je tezu da je Krajina bila  “kusur od Republike Srpske, kojim je Milošević častio Tuđmana“. Izneo je tezu da su njih dvojica bili “gospodari rata“ što znači da apsolutno niko od svetskih moćnika nije mogao da utiče na ratna zbivanja koja su žarili i palili poslednji diktatori na Balkanu. Sa druge pojedini vojni analitičari iznose nelogičnu tezu, pretencioznu i nepotkrepljivu po kojoj je  “Piter Galbrajt primorao Tuđmana da potpiše plan Z-4“ te da je sporazum otpao jer ga je Milošević preko Martića odbio.

Ovo je apsolutna neistina. Činjenica je da Zagreb nikada formalno nije prihvatio taj plan ali ga nije ni odbio. To se može tumačiti iz ugla, da je Tuđman verovao svom “lojalnom partneru“ Miloševiću da ga neće prihvatiti. Mada mnogi političari insistiraju na tome, da je krah Krajine prouzrukovan nepotpisivanjem plana koji je pobunjenim srbima davao položaj “države u državi“. Plan ,,Z-4“ nije nudio trajno i pogodno rešenje za tamošnje Srbe, budući da bi Autonomna oblast Krajina, da je ovaj sporazum bio ispoštovan, bila presečena na dva dela te bi u tom slučaju Hrvatska okupacija srpskih teritorija bila neminovna.

Sudbinu Srba su naime odredili predstavnici američke vlasti tog doba a sproveli u delo po njihovom naređenju Hrvatske postrojbe (postoji dokaz da su Američki penzionisani generali obučavali Hrvatske oficire i pružali im logističku podršku).

Došao sam do zaključka, da je Milošević u želji da se što pre oslobodi teških sankcija Međunarodne zajednice, “pustio niz vodu“ tamošnje Srbe, za koje je znao da faktički neće moći pružiti bilo kakvu odbranu jer ih je sa druge strane fronta čekalo blizu dve stotine hiljada hrvatskih bojovnika.

Sa druge strane Amerikancima nikako nije odgovarao “Kiparski scenarijo“ u Hrvatskoj, te izmišljanje samog tog plana je zapravo samo jedna vrsta “alibija“ da se srpsko stanovništvo u potpunosti etnički očisti. Amerikanci su ucenili Miloševića da se odrekne Krajine ako ne želi teritorijalnu ugroženost Republike Srpske i SRJ iz vazdušnih linija NATO-a. Onda je napravljen holivudski film koji je režirala CIA “kako pobunjeni srbi odbijaju sve mirovne sporazume“ te daju zeleno svetlo neprijatelju da surovo dejstvuje prema njima.

Takođe treba napomenuti da su Hrvati izmislili mit o “Domovinskom ratu“ a ne građanskom kakav je bio, te da su oni istovremeno i žrtve i pobednici što baš i ne ide jedno sa drugim, zar ne? Izmislili su pobedu nad “četvrtom najjačom armijom u Evropi“, odnosno “Jugo-četničkoj“ armiji kako je u to vreme propagandno izveštavao HRT. Uistinu to je bila čista demonstracija sile nad nenaoružanom narodu ili preciznije, nad dvadeset hiljada slabo naoružanih i pothranjenih srpskim seljaka.

Kada se pogleda dubina i prostor koji su hrvati zauzeli nakon završetka operacije “Oluja“ 8 avgusta 1995 (17.028 km2) kao i posledice samog etničkog čišćenja dolazi se do zaključka da je Tuđman vodio Velikohrvatsku politiku.

 

Miloš Dojčinović

VIDOVDAN

Podelite:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here